Чему нас животиње могу научити – руска народна прича

Кад је Олга изашла из школе срела је на путу мрава. Сетила се да је у школи чула како људи могу много научити од животиња.

-Хм – упита се она – зар се и од ове бубице можемо нечему научити?
– Мраве – рече му – шта могу да научим од тебе?
– Како да радиш. Видиш: ја устајем рано, а лежем тек када зађе сунце. Целога лета се трудим да бих имао шта да једем преко зиме.

Олга пође даље. Стиже у башту где угледа пчелу.

– Добар дан, пчелице – рече Олга.
– Чему би ме ти могла поучити? Пчела брзо одговори:
– Много чему, а највише реду. Погледај нашу кошницу. Види како је све лепо уређено. Свака пчела ради свој посао, све лепо тече и напредује. Радимо за нашу заједничку кућу.

Близу кошнице је стајао пас. Вртео је репом и умиљавао се.

– Шаро – рече и њему Олга – шта могу да научим од тебе?
– Да штедиш – одговори пас.
– Видиш ову кост коју сам глодао? Она ми је остала од ручка. Сачувао сам је јер ће ми затребати кад поново огладним.
– Олга га помилова по глави и упути се у двориште.

Пред њу гордо изађе петао и викну:

Руске- Кукурику!
– Кукурику! – одговори му Олга смешећи се.
– Да ли и од тебе могу нешто да научим?
– Како да не – одговор и петао – пре свега да рано лежеш и рано устајеш . Знаш пословицу: ко рано рани, две среће граби.

У кухињи Олга угледа мачку, која се брижљиво умивала.

– Мацо – упита је девојчица – чему ћеш ти да ме научиш?
– Чистоћи – одговори мачка.
– Ја не подносим ни најмању нечистоћу на свом телу. Зато по цео дан лижем своје крзно да би било сјајно и уредно.

Саслушавши их све, Олга закључи: – Заиста, човек се има чему и од животиња научити.

Извор: Моје дете