Мали Еским Шинук – Андре Малу

Зора се помаљала. Чучећи испред своје ледене колибе, Шинук је, тужна срца, посматрао шест дивних паса свога оца који ће за неколико тренутака кренути на пут, вукући санке старога ловца по огромном залеђеном пространству велике беле пустиње. Шинук је био дечак од дванаест година, снажан, горд Еским, који је сањарио о лову на фоке и о многим другим подвизима.

Али тога дана Шинук је био тужан. Његов отац је одлазио у лов, на море, и свестан опасности која се крила у таквом путовању, није му допустио да га прати. Мали Еским се лагано дигао и бацио поглед на кућу од леда. У једном углу мајка је прекрајала стару похабану медвеђу кожу, док је отац, окренутих леђа, паковао крзна. Кроз који тренутак кренуће сам у пустоловину.

Обесхрабрен, Шинук је поново сео, са сузом горчине и немоћног беса у оку. На неколико корака одатле пси су били нестрпљиви и мукло су режали. Шинук поново погледа пут куће до леда. Отац, спреман да крене, стављао је ловачки нож за појас. Онда изиђе. Његове велике крзнене чизме зашкрипале су по меком снегу. Шинук је замишљао дивну пустоловину која је очекивала ловца у овој чаробној пустињи усамљености и сна.

Одједном, дечак донесе велику одлуку: једним скоком отрча до санки, направи скровиште између бала крзна и ту се склупчао… Ловац је долазио…Ништа није видео. Шинук чу фијук бича и осети како се санке под њим задрмаше. Запрега пође…

Неколико часака санке су клизиле по глаткој површини велике беле пустиње. Понекад, да не би сувише замарао запрегу, Еским је ходао испред својих паса, храбрећи их гласом и бичем. Затим је поново седао између бала којима су санке биле прекривене.

У свом скровишту Шинук је једва успевао да се одржи на месту, јер су санке, тешко натоварене, клизиле и одскакале у страну. Најзад, оне успорише и пођоше умереном брзином. Запрега се ближила циљу.

Наједном, пас који је ишао први сруши се и паде у меку напуклину, срећом плитку, повукавши за собом и тешке санке. Шинук би избачен напред и удари у неку дрвену пречагу. Црни вео покри му очи и он изгуби свест. Пробудио се с муком и погледао око себе: био је и даље испод белог крзна. Ово сазнање га охрабри, јер је то значило да га отац није открио. Подиже се и ослушну: учинило му се да чује неко потмуло роптање и шум борбе у води.

Радознало, али врло обазриво, погледа напоље. Оно што виде ужасну га: његов отац је био допола у води, са ужетом око појаса. На крају ужета била је фока прободена харпуном. Она се борила очајнички и вукла ловца за собом.

Шинук искочи из санки, зграби велики ловачки нож који његов отац беше оставио у снегу, уђе одлучно у воду и пресече уже. Стигао је у право време, јер је ловац исцрпљен, морао да се ослони на руку свога сина да би изашао на обалу. Требало је доста времена док се Еским смирио. Тада лагано стави руку на раме свога сина.

– Поносим се тобом, Шинук, јер си ми показао своју храброст и присуство духа. Убудуће увек ћеш ме пратити на свим мојим путовањима. А кроз неколико година ти ћеш се старати о нашем животу. Шинук се гордо усправи. Кроз облаке се управо пробијао један зрачак сунца.

Извор: Моје дете