ДРУГО ЛИЦЕ „НАРОДНИХ ХЕРОЈА“

Аутор: Милан Путица 

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“.(Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине.

Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да суови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета.

То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

Од Другог свјетског рата прошло је више од 71 годину. У том дугом периоду десило се пуно тога, што је неминовно промијенило поглед на историју Другог свјетског рата, посебно на нашим просторима.

Данас се тај период не може објективно посматрати, ако се само прихвати идеолошка историја коју је врх КПЈ наметнуо као званичну и која се скоро пола вијека учила у школама и због тога постала скоро стереотип наше историје.

Све те догађаје, које су обиљежила велика страдања и подјеле, данас посматрамо из угла српског народа и српске историје, односно какве су посљедице ти догађаји имали по народ. Подјеле из тог времена измирене су у Одбрамбено – отаџбинском рату 1991 – 1995. године, када се српски народ уједињен око националних и духовних идеала, супроставио истим непријатељима као и из 1941. и створио Републику Српску, што је велики залог те генерације за будућа српска покољења.

Овај пут доносимо податке из новије литературе која догађаје из времена Другог свјетског рата посматра објективније, без идеолошких оквира, користећи податке из различитих извора и са историјске дистанце од седам деценија, који омогућава објективније приступе историјским догађајима и личностима.

Одмах по избијању Другог свјетског рата српски народ био је изложен масовним убиствима, како од окупатора тако и од новоформираних војних формација на подручју окупиране земље. Током 1941. године у Херцеговини највише Срба страда од хрватских и муслиманских усташа.

Као одговор на те злочине формирана је „народна војска“ која је углавном имала циљ да заштити српски народ од истребљења. У тој војсци било је и национално и комунистички опредијељених појединаца. Због различитих приступа у вођењу борбе, циљева и саме политике борбе, а посебно због пријеких убистава од стране комунистичког вођства, долази до подјеле на два покрета.

Равногорски покрет или Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) у народу познати као четници, поступали су по наређењима краља и владе из Лондона, односно њиховог званичног представника генерала Драгољуба Михаиловића, борили су се за очување државног поретка и своје отаџбине којој су дали заклетву – Краљевине Југославије.

Комунистички покрет или партизани слиједили су упуства Коминтерне, јасно су истицали да се боре против поретка (и своје државе) – Краљевине Југославије, као и да руше „стари систем и праве боље друштво“.

Највећи разлог подјеле била су комунистичка убиства невиног српског становништва. Српски народ нашао се тада пред биолошким нестанком, изложен истовремено бруталним убиствима како од стране усташа са једне, тако и од стране комуниста са друге стране.

Крајем 1941. године у партизански покрет у Херцеговини долазе инструкције вођства партизанског покрета – „Врховног штаба“ да је примарни циљ у даљем развоју оружане борбе „бескомпромисна борба против класног непријатеља, прије свега против тзв. великосрпске хегемонистичке клике, око које се (наводно) окупљају све контрареволуционарне снаге у земљи“.

Ове идеолошке смјернице донесене су и под утицајем „шпанских бораца“ који су за пропаст републиканаца у Шпанском грађанском рату кривили „пету колону“.

Под „петом колоном“ сматрани су сви који су по њима препрека „револуцији“, у првом реду представници власти: официри, судије, учитељи и други интелектуалци, затим свештеници, солунци и имућни домаћини, јер они сигурно неће подржати „револуцију“, и да се прво са њима мора обрачунати, јер су они, у ствари конкуренција „новој власти“.

Посебно је истицано да борба против те „клике“ треба да буде приоритет у односу на борбу против окупатора и усташа.

Усташе, а касније и комунисти имали су тада исте начине извршења злочина – мало је познато да су и партизани убијали људе бацањем у јаме (у требињском крају – Шуми требињској постоји више јама у које су комунисти – партизани бацали живе људе – цивиле из околних села.

То су јаме: Свити до, Прибилова јама, Голубњача, јама Дубоко, и др.) као и истог измишљеног непријатеља тзв. „великосрпску хегемонију“. Постоје чак и документи о сарадњи ова два покрета, у којима је дефинисан исти циљ борбе. У исто вријеме српски народ био је изложен убијању од више различитих непријатеља.

Тиме је за херцеговачке Србе створен ужасан кошмар, јер су стравични покољи између усташа (Хрвата и Муслимана) и Срба добили још једну димензију – идеолошку, која је гурнула Србе у међусобне покоље.

Руководство партизанског покрета посебно је истицало да у Црној Гори и Херцеговини не би требало толерисати постојање било каквих других оружаних формација, осим партизанских.

Преко црногорских НОП одреда вршио се притисак на руководство НОП- а у Херцеговини, да прекине сваку даљу сарадњу са четницима у борби против усташа, и да се умјесто сарадње са њима најенергичније обрачуна.

Због устезања херцеговачког партизанског руководства да загази у братоубилачку борбу, за команданта новог Оперативног штаба за Херцеговину одређен је Сава Ковачевић, дотадашњи командант Никшићког НОП одреда.

То је урађено без одобрења Главног Штаба НОП одреда за БиХ, и без питања Врховног штаба НОП одреда Југославије.

У то вријеме у Црној Гори и Херцеговини почињена су и прва убиства у највећој мјери недужних људи, које је партизански покрет означио као „непријатеље револуције“.

На позив локалног партизанског „руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти учествовали у егзекуцијама.

Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и четника. Осим тога партизани су из засједа нападали и италијанске војне колоне.

Личност и намјере новопостављеног команданта НОП за Херцеговину Саве Ковачевића најбоље осликава реченица коју је изговорио на скупу руководилаца Никшићког НОП и привременог НОП за Херцеговину у требињској Ластви, на коме је учествовао и Слободан Принцип, члан Главног штаба НОП за БиХ.

Тада је Ковачевић прекинуо излагање једног учесника о ситуацији у сјеверозападној Босни рекавши: „Колико сте петоколонаша убили?“ Када је чуо да тамо није нико убијен, одузео му је ријеч. Већ тада у Ластви у команди Оперативног штаба за Херцеговину почињена су и прва (до данас позната) убиства.

Наиме у току наведеног „савјетовања“ (15. јануара 1942.) у Ластву су дошла двојица Требињаца и донијела писмо које је италијанска команда упутила тзв. Оперативном штабу НОП одреда за Херцеговину, нудећи преговоре о ненападању. Писмо италијанске војне команде у Ластву су донијели Владо Петковић, гостионичар из Требиња, унук Луке Петковића прослављеног војводе из Херцеговачког устанка 1875. године и Душан Бокоњић, фотограф из Требиња.

Њихови синови били су у италијанском затвору као симпатизери комуниста. Они су пристали да однесу писмо уз обећање да ће им синови бити пуштени на слободу. Петковић је био у родбинским везама са Ковачевићима на Грахову, док је Бокоњић имао родбину на Вилусима. Били су упозорени да се већ до тада у Ластви догађају „чудне ствари“.

Они су без размишљања прихватили понуду, не помишљајући да их у Ластви вреба смртна опасност. Када су дошли у Ластву и саопштили Сави Ковачевићу, Владу Шегрту, Петру Драпшину и другима италијански приједлог о ненападању, они су почели злокобно да се церекају и сашаптавају.

Шта се даље догодило најбоље описује Владо Шегрт у његовим „Ратним успоменама“. „Док су нам они причали о својој мисији, Сава ми пришапта да је то шпијунска сорта. Договорисмо се да их испитамо.

Показало се да су обојица шпијуни. Покушали су да нас обману, али су се сплели и на крају испричали све што су знали. (?) Одмах је образован ратни суд који их је осудио на смрт стријељањем“.

Они су тада три дана звјерски мучени у затвору у Ластви и убијени као „буржуји и потенцијални непријатељи“. Шегрт је добро знао да се није радило о никаквим шпијунима. Њихова родбина их је нашла послије протјеривања партизана из Херцеговине у јуну 1942. године у једној удолини покривена танким слојем земље у похабаним сељачким одијелима и опанцима (одјећу су им одузели партизани).

Немогуће је овдје навести сва имена убијених као ни имена њихових убица. Већина жртава били су обични цивили, чак и жене и малољетна дјеца, изнемогли старци.(Најсажетији попис партизанских жртава и њихових убица налази се у књизи Сава Скока „КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО 1941 – 1942.“). Комунисти су убијали и своје истомишљенике само ако би се посумњали у њихову лојалност Комунистичкој партији.

Они који су чинили та злодјела били су добрим дијелом психички болесне особе. Размјере партизанских злочина у Херцеговини 1941. и 1942. године могу се сагледати и из извјештаја Васа Мискина – Црног, члана Покрајинског комитета КПЈ за БиХ од 28. априла 1942. године на састанку Окружног комитета КПЈ у Фатници.

Према том извјештају, казнене експедиције Оперативног штаба за Херцеговину убиле су, до тог времена преко 500 људи (махом цивила). Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…).

Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји српске Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени, да су почињени у циљу застрашивања српског народа како би се прикључио комунистичком покрету.

Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета.

То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године. Тада је ухваћен и кажњен већи дио виновника тих злочина.

Партизани су током Другог свјетског рата кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима ЈВуО – четницима који су као војска међународно признате државе били њима заштићени.

Најистакнутији партизани – егзекутори који су сијали смрт и вршили терор над српским народом Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…

Сава Ковачевић- обрачун са СПЦ

Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта.

Заједно са својим партизанима хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свјештенике СПЦ, крвне сроднике, дјевојке и жене, солунске добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, свједоке усташких злочина, интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво…

Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се у јануару, фебруару, марту и априлу 1942. године на простору Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије, Пиве…

Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први пријеки суд у Херцеговини и пале прве жртве тзв. партизанских истрага.

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године.

По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима. Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко.

Сава Ковачевић је наредио да се ухапси парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тијело је бачено у јаму у Горњем пољу код Никшића.

По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовијести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тијело нађено је у јами Плоча код Драговољића.

На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира Косијерево Ристо Јарамаз.

По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ: Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.

Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће.

Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године.

На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад. По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу.

Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и пјевају.

Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успио да побјегне усташама са Придворачке јаме 23. јуна 1941. године.

Сава Ковачевић није хтио да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успјеле да ураде усташе на Придворачкој јами 1941. године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио свједока геноцида на Придворачкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тијело пренесено је из Ластве на Петровдан 1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.

Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине

„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више.“ (дио изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању)

Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза.

Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета КПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона.

Ова јединица починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и Невесиња.
„Када су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога јебем!“ Послије овог стријељања око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о стријељању Срба у селу Јасеник, 03.04.1942.)

Саво Скоко наводи да је више убистава српских цивила Владо Шегрт вршио лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.

Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било 38 жена и дјевојака.

Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:

У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.

У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.

У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941. године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942.)

У Столачком срезу: Беловић Софија, У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.

У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.

Списак убијених није потпун.

Почетком марта 1942. године убијена је Вида Тепурић из села Батковићи (Невесиње) мајка шесторице синова: Сава, Новице, Душана, Анђелка, Милана и Гојка и три кћери: Љубице, Драгице и Милице. Владо Шегрт је лично убио у Засеоку села Грабовица – Жуновина почетком марта 1942. године и старца Јова Тепурића, супруга Виде Тепурић.

Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године.

Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15 младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка.

„Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке: Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.

Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.

Идеали и држава за коју су се борили (и убијали) наведени партизани – комунисти, бесповратно су нестали, вријеме и новији догађаји превазишли су их. Такозвани „народни хероји“ које је проглашавало тадашње руководство КПЈ показало се да имају и друго лице, и то врло незгодно, са становишта национално свјесног дијела српског народа – злочиначко.

Догађаји које је руководство КПЈ означило као „лијева скретања“ нису ништа друго већ злочин према српском народу. Стицајем историјских околности, починиоци ових злодјела нашли су се на страни побједника, и за своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па чак и оног дијела српског народа кога су убијали.

Због почињених злочина над српским народом, коме су и сами припадали, они не могу носити епитет „народни хероји“ јер за своја злодјела нису никада одговарали, а злочин никада не застаријева. У вријеме СФРЈ, свако другачије мишљење о тим догађајима и личностима било је строго кажњавано, и стога није постојала могућност осуде комунистичких злочина, као и одговорних за те злочине.

У земљама Европске уније поштује се Резолуција Савјета Европе о осуди злочина комунистичких режима. Ову резолуцију требају да усвоје све земље – будуће чланице.

И руска Државна дума осудила је злочине из стаљиновог времена. Историја би требала бити написана истинитим чињеницама, без обзира на то да ли то некоме одговара или не одговара, због политичких или личних разлога, поготово данас када је од тих догађаја прошло више од 71. годину. У народу се каже: „Истина је Богу мила“.

Истина о овим мученицима може да нас сачува од подијела. Истина о терору над православним Србима и Српкињама Херцеговине у времену Другог свјетског рата треба да угледа свјетлост дана. Посебно из разлога да будуће генерације не остану у тами неистине и заборава.

Извор:
БАЛКАНСКАГЕОПОЛИТИКА