Ова Српкиња је сама заробила 15 непријатељских војника И ТО ГОЛОРУКА – данас нема улицу, плочу, нити спомен обележје у Београду

Када су на Београд у Првом светском рату пале прве бомбе, које су сејали аустроугарски монитори са Саве и Дунава, већина жена и деце спас је потражила у унутрашњости Србије. Они који су остали у Београду скривали су се у подрумима, па чак и у ташмајданским пећинама. Вука Попадић, попут вучице која брани свој чопор, бранила је свим својим бићем свој Београд.

Остао је упамћен и један стих који су Београђани тих дана често понављали: „Сад ће Шваба дум – дум – дум. Беж’ те жене у подрум!“ сврха ових стихова била је да у најстрашнијим тренуцима код преплашених жена, а нарочито код деце, измами осмех и поправи расположење. И кажу да је деловало…

Ипак, било је и оних жена које не само да се нису скривале него су излазиле на улице одмах после бомбардовања и указивале помоћ повређенима, склањале са улице оне који су услед бомбардовања остајали без крова над главом.

Једна невероватна жена заслужила је да се и данас, после више од сто година од завршетка Првог светског рата, спомене њено име и укаже на велика дела која је чинила за Београђане у првим данима рата.

Својом храброшћу и пожртвовањем ова жена задивила је не само своје суграђане, но и саме војнике и официре који су бранили Београд.

Вука Попадић, попут вучице која брани свој чопор, бранила је свим својим бићем свој Београд.

Остало је невероватно сведочанство новинара Свете Милутиновића о храбрости Вуке Попадић:

„Куражна и храбра гђа Попадић је изашла из свог стана да види има ли у вароши још непријатељске војске. На своје велико изненађење, чим је изашла на улицу, на углу Душанове улице, испод Малог Калемегдана, спазила је једну групу преплашених аустроугарских војника, који су тражили склониште од митраљеских и топовских зрна, којима су наши гонили побеђену ћесареву војску. Преплашене Аустријанце, који су се били збунили, гђа Попадић је строгим, скоро војничким гласом позвала да побацају оружје и да пођу са њом да их склони како не би улудо изгубили главе. Аустријанци су послушали гђу Попадић, побацали су оружје и пошли за њом, где их је она у капији свог стана заклонила и из страха повратила послуживши их слатким и водом. Кад су наши војници ушли у варош и у Светосавски дом, у Душановој улици, сместили свој штаб, гђа Попадић је своје заробљенике, 15 аустроугарских војника, повела и предала нашој војсци, на чему јој је командант наше војске честитао, а и Аустријанци су јој били благодарни што им је спасла животе.“

О овом догађају сама Вука Попадић говорила је касније:

– Људи, дала сам им руком знак, – Склоните се!

Иако су нам триста зала причинили, нисам могла да им желим зло, као они нама. Знам да су и они хришћани, верују у Христа, да имају жене и децу. Горе изнад њихових глава праштали су шрапнели из топова њихове војске и брујао један аероплан. Са обале река клокотали су митраљези и убијали људе. Вођа одељења разумео ме је.

– Ова жена позива нас да се склонимо, рекао је војницима.

Каљави и изнурени од физичког напора, војници су погледали захвално. Пошли су к мени

– Склоните се у моју кућу – Рекла сам им.

– Одељење непријатељских војника ушло је у моју кућу. У ходнику су стали као укопани.

– Изволите, уђите у собу. Ја знам да сте ви уморни.

– Бојимо се… рекао је вођа неправилним нашим језиком.

– Само уђите. Нисмо ми Срби онакви каквима су нас представљају ваше старешине. Уђите!

Под кровом моје куће зло вам се неће десити, само ако је не погоди нека граната ваше артиљерије. Уђите!

Обазриво су ушли и поседали око зидова једног одељења. Од оружја се нису смели да одвоје.

-Слободно се раскомотите. Скините фишеклије.

Непријатељски војници, већином Румуни гледали су у упаљено кандило. Када сам их послужила шећером и водом, један од њих који је нешто знао наш језик, рекао ми је:

– Госпођо, ви Срби не само што сте великодушни, но сте и честити људи. О Србима су нам причане такве страхоте да нам се кожа јежила.Тек сада видимо колико су нас одвратно лагали када су нам говорили како ви печете људе, пошто им претходно ископате очи, ишчупате језик и исечете уши.

Ја сам се насмејала. Када су наши предњи делови војске дошли до Светосавског дома (Прва мушка гимназија). Аустроугарски војници били су узрујани. Не бојте се! Идите и предајте се…

– Ако нас, госпођо, ви поведете.

Повела сам их разоружане. После је неколико наших војника дошло и покупило наоружање.“

Жена чије је срце било веће од Београда

Своју храброст и пре свега хуманост ова невероватна жена показала је септембра 1915. године током уличних борби које су се водиле на Дунавском кеју и Дорћолу. На стотине наших тешко рањених војника лежало је по Дорћолу очекујући преко потребну помоћ.

Вука Попадић са својом сестром Лелом Милутиновић и једанаестогодишњом ћерком Јеленом, организује привремену болницу у улици Браће Барух (тада Принца Евгенија) баш на месту где су се водиле најжешће борбе.

У тој импровизованој болници, Вука Попадић је са својом сестром и ћерком превила на стотине наших војника и на тај начин им спасила животе.

Евоцирајући успомене из рата у интервјуу за дневне новине Време 3. Августа 1934. Вука Попадић је говорила и о формирању болнице:

„Са крова старе зграде посматрале смо крваве борбе и поворке рањеника. Тешко нам је било.

– Како, сестро, да ми помогнемо овим људима? – упитала ме је сестра.

– Врло лако, одговорила сам јој.

Па сам кроз кишу од куршума отрчала до куће у Душановој улици. Тамо је остала једна кутија завоја, нешто газе, вате, сублимата и јода. Око мене су падала зрна од шрапнела и из пушака. Увек сам звала Бога да ми помогне. Срећно сам прошла. Још неколико пута сам отрчала до старе куће. Донела сам даске, сандуке и јастуке. Дала сам се са сестром на посао. Направили смо провизорне кревете. Створиле смо право превијалиште на Дунаву. Са улице сам доводила рањенике. Превијали смо им ране. Тешко рањене су доводили војници, а лакше рањени су навраћали и сами. “

Вука Попадић данас нема улицу, плочу, нити спомен обележје у Београду.

Извор:  ХРОНОГРАФ