Жућа рачунџија – Бранко Ћопић

Жућа, весели овчарски пас, одведен је да чува виноград. У једном углу винограда, до друма којим пролазе скитнице и лопови, намјестили су псећу кућицу, поред ње су ударили колац, за колац су свезали ланац, а на крају ланца – Жућу. У винограду нема ни оваца, ни мачака, ни осталих паса – ничега, и зато је Жући било страшно досадно. Да лаје на цврчке – не иде, то никад не раде пристојни овчарски пси; да обноћ броји звијезде – сачувај боже, да скичи – узалуд. Елем, права невоља, па то ти је.

Сједи тако Жућа пред кућицом, гледа једним оком у небо, па онда са оба ока осмотри друм, да вјетар случајно не би нанио каквог крадљивца грожђа. Али као за пакост, никог ни на небу, ни на друму.

– Ау-вау, ко ће овако сам живјети – зијевну он од пусте досаде прогутавши заузгред једну безобразну муву. – Баш је тешко бити сам.

– Нисте сами, многопоштовани – зачу се иза њега нечији ситан учтив глас. – Ту је још и моја незнатна маленкост.

Жућа се изненађен окрену. На врх гомилице изривене земље стајала је једна млада кртица и зачуђено га гледала.

– А ко си ти? – обрадова се Жућа необичном госту. Он дотад не бијаше видио ниједну кртицу.

– Ја сам, уважени пријатељу, крт који живи под земљом. Зову ме Двапут Два Јесте Пет.

– Двапут Два Јесте Пет – зачуђено промрмља Жућа који је иначе одлично знао рачун. – Чудно име, друже, а уз то још погрешно.

– Можда је заиста тако, велеучени – скромно признаде крт. – То име дао ми је наш учитељ из Великог Кртичњака зато што слабо знам рачун.

– Аха, аха! – ускликну Жућа. – Сад разумијем. Ти си, дакле, некакав опасан рачунџија.

– Тако је, премудри. А ко сте ви, ако смијем да знам? Никад још не видјех тако велико створење.

– Ја сам овчарски пас, зову ме Жућа. Чудиш се колики сам? А шта би тек рекао да видиш мог брата. Он је дугачак двапут толико колико половина мене.

– Јао, јао, та није могућно – запрепасти се крт. – То је онда права грдосија.

– Тако је, друже – насмија се Жућа расположен да збија шалу с рђавим рачунџијом. – А како би се тек ти зачудио, кад бих ти испричао како сам јурио страшну звијерку краткоухог и дугорепог зеца.

– Хајде причај, велеумни – замоли на Двапут Два Јесте Пет, који је необично волио приче.

– Добро, слушај. Пораним ти ја једног јутра и то врло рано, тачно у пет сати и стодвадесет минута, прескочим баштенски плот висок трипут по четвртину метра и – буб у башту. Кад тамо, има шта и да се види. У купусу грицка страшна звијерка зец. Уши му дугачке двадесет и два деци­метра мање два метра, а реп, страшно дугачка репина, читав метар мање деведесет девет центиметара.

– Аух, аух, да страшне звијерке, да грдног репоње! – пренерази се Двапут Два Јесте Пет.

– Није то ништа, мој друже  наставља Жућа. – Ја залајах тако громовито да се чуло десет пута мање од десет километара, задрхташе све звијезде колико их је год тога јутра било на небу, а мој ти зец, кад то чу, скочи, скочи читав један хиљадити дио километра, а ја не био лијен, па и ја скочих читав метар, а зец опет хиљадити дио километра, а ја опет један метар…

– И зец, разумије се, побјеже, јер је био много бржи – ускликну Двапут Два Јесте Пет.

– Јесте врага. А ја ти онда прикупих сву своју снагу и скочих девет стотина и деведесет и девет милиметара.

– И престиже зеца – обрадова се крт.

– Ама ни близу – настави Жућа. – Мој ти зец онда стаде да скаче четири пута по четврт метра, а ја само двапут по пола метра… Јурили смо се тако двадесет и пет сати мање један дан и зец ми већ бијаше одмакао стоти дио метра.

– Јао, јао, колико ти је само одмакао – зачуди се млади крт. – Па да ли си га икад стигао?

– Да ли сам га стигао? Ево, па сам израчунај. Кад смо стали да трчимо, он је био десет метара испред мене, а док смо трчали, он је претрчао десет километара, а ја пет пута по два километра више десет метара. Сад ти је јасно, да ли сам га стигао.

– Аух, па одмах се види да си га престигао и то врло много.

– Престигао! Чујеш, младићу, погријешио је онај ко ти је дао име Двапут Два Јесте Пет. Ја бих те назвао Двапут Два Јесте Шест. Баш ништа не знаш рачуна.

– Чек, чек, збунио сам се – промуца крт и стаде у себи да рачуна. – Аха, сад знам, он је теби далеко измакао.

Жућу зачуди толико незнање.

– Измако! Е, ти си прави Двапут Два Јесте Седам.

– Па шта је онда било? – плачно упита радознали крт.

– Шта је било? Да знаш само шта је даље било. Ах, то је најдивнија прича коју су икад чуле уши, али ја ти је нећу казати све док не научиш добро да рачунаш и док сам не израчунаш да ли сам стигао зеца. А кад све то лијепо свршиш, дођи к мени па ћу ти причати причу о мачки и говеђој глави. А сад, до виђења, нећу више да разговарам с незналицом. Кад научиш да рачунаш, пријави се.

И Жућа достојанствено уђе у своју кућицу, а Двапут Два Јесте Пет врати се покуњен у своју рупу и оде у мјесто Велики Кртичњак, да тражи учитеља.

Сљедеће године Двапут Два Јесте Пет дошао је у посјету Жући, али са новим именом; звао се Двапут Два Јесте Четири. Постао је најбољи рачунџија међу свим кртицама и Жућа му је наставио причу о себи и зецу, о мачку и говеђој глави и још о многим стварима које је могао да зна само један стари овчарски пас који је чувао стадо толико година, да је већ добио и псећу пензију и отишао да чува виноград.

Извор: Пројекат Растко