Мртвима вјечна слава, живи будите будни

Пише Весна Капор

Док Милановић поново витла над Пребиловцима, свет у Херцеговини међусобно ће размењивати смокве и кајмак, мед и кромпир, шљиве и грожђе, пећи лозу и шљиву… и како то обично и бива, наздрављати и сахрањивати, заједно, између свих наших „клања и орања“

Обуците бијеле кошуље. Та реченица дуго се протезала, потихо у Херцеговини, као окидач, као поента, и као врхунски цинизам дуге историје комшијко-братских односа, после Другог рата. И нико баш, од оних који су потихо чували сећања није заборављао ову језиву реченицу да дометне у причу. Ову невину, обећавајућу, светлу реченицу. За Србе, како се испоставило, укопну.

Тако су нове власти НДХ државе, успостављене одмах 1941, позивале своје комшије, Србе, на разговор. И заиста, ти разговори су били веома ефикасни, ко год је отишао, није се вратио. У свести херцеговачких Срба ова реченица реже и опомиње. Кроз моје уши развлаче се, још чујем, разни гласови: И Бога ми, обуче он оно најљепше што је имао, те у касарну (или већ неко друго место) на скуп, шта ћеш, власт позвала.

ПРАВО У ЈАМУ, ПРАВО НА КАМЕ

Пребиловци су најстрадалније место у Европи током Другог светског рата. А ево и због чега. Од преко хиљаду (негде је забележено 1002) становника, најсвирепије и најбестијалније (нема других речи, све би биле еуфемизам) убијено је њих 800 за 24 дана у августу. Већ у јуну, може се рећи, док је Европа још тактизирала и опипавала могућности преговора, у Херцеговини је почело страшно чишћење православних. Око осамсто педесет Пребиловчана, све њихови познати, они с којима су учили школу, чобанили, трговали, певали… бачени су право у јаме. Право на каму. По томе су Пребиловци познати, нажалост.

О бестијалностима, у танчине, тих дана, не бих овде. За нечим другим трагам. Неизрецивим.

У Пребиловце сам ходочастила, сама једне августовске зоре, овог лета. Херцеговина је свуда различита, мислим.

Јутро, некако густо, глуво, подиже се изнад терасастог села. Неколико обновљених кућа, у Пребиловцима, средишњим, паљеним и деведесетих, усред реда грана јоргована (и ту се некако увлачи и Шантић), ограналих шипака, смокава, дивљих огромних кактуса, некаквог растиња ситно зеленог, свуда расутог… Тих неколико кућа које још дишу чине пулс сећања на један грандиозни план и необјашњиву мржњу. Осећа се некаква јара у најави, док се над пољем небо плави и бистри… Земља у којој и камен кад засејеш роди и процвета.

Чекајући Миленка Јахуру, човека који посвећено без тантијема и признања цео свој век брине о пребиловачким сећањима, мој школски Милан Шиљеговић, с фотоапаратом, и ја, тихо обилазимо рушевине. Чини нам се да осећамо место негдашње школе. Стојимо на једном травњаку, испред рушевине, мало изнад других, широких темеља и зидова. Личи на школско двориште. Виримо у нови Дом културе, скоро подигнут. Стана Арнаут, учитељица, ту негде, куда ходамо, завршила је своје лекције. Понижена, осакаћена, преклана. И не само она. Тог јутра ту је исту судбину доживела и Славица, Словенка, бивша часна сестра удата за Србина из Пребиловаца и многи други старци, жене, деца… Куд год бих ногу да ставим, чини ми се, неко је ту још у својој смрти.

САД ЋЕМО ДА ЛЕТИМО

Ретко ко иде стазама којима нас је водио Миленко тог јутра. Затрављено, порушено. Из сваке рушевне куће страшна прича ниче.

Високо, горе изнад кроз олистале грабиће провлачимо се до засеока Грлић, у коме се налази Екмечића чардак. Кровова нема, само разгранато дрвеће крови зидове. Камене куће, оковане зеленим својим станарима, тихују. Десетак кућа, расутих, кроз чији крвоток струје сокови дивљег нара, мириси млечике, и босиља, шушкају гуштери, легу се змије, прхотно излећу птице. И, понегде, понекад, борави, створење Божје, крава, вели Миленко, док размичемо грање. Ненајвљени гости стигли, велимо.

Одатле су те 1941. одвели деведесет петоро!

А и једна нова разгледница овде стоји, написана деведесетих: Дубровачка бојна. И дописано: Средија сам што сам мога!

Чуј, зар је могуће да су Дубровчани имали бојну? То си сигурно измислила. Чујем своје београдске пријатеље. Највећу јаму, Голубинку у Шурманцима, с највише страдалних у својим дубоким одјецима, греје сунце, од изласка. Тамо, сигурно, заувек шушти од крила. Само ту је око шест стотина, углавном, жена и деце, заискрило. И на још 12 места, у том крају, херцеговачком.

Ту је једна мајка рекла својој деци, грлећи их: Сад ћемо да летимо… Сећате се, италијанског филма Живот је леп, зар не?

Шта сам хтела овог јутра да сазнам, нисам сигурна.

Све те приче могла сам чути и у некој београдској башти…

Хтела сам да осетим, да крочим… удахнем… да нешто ухватим. Невидовно.

И сад, наравно, у Пребиловцима ваља потихо говорити… Никад се не зна ко има каква посла у густим, врлетним брдима.

АКО НЕ ЗАПЛАЧЕТЕ, НИСТЕ ЧОВЕК

Сунце као да држи, мекотно, на длановима, до поднева Пребиловце. После, врелина, она херцеговачка, може се поднети само под каквом смоквом или платаном.

У подневни час, бео и убитачно врео, читамо на гробници породице Екмечић: Мртвима вјечна слава, живи будите будни!

И у Храму Васкрсења Господњег у Пребиловцима, изнова грађеном, чекају нас отворене очи, боме, више мртвих него живих. Број живих у Пребиловцима, после Првог рата, а нарочито после деведесетих, таман је згодан за онај термин – национална мањина (вратило се после погрома око шездесетак људи). А кад стојите на рушевинама Екмечића чардака, или на било ком месту разуђеног села, све што око обухвата, некад је у грунтовним књигама било пребиловачко.

Цркву је иконописао Грк, Стаматис Склирис.

Нимало византијски, али прилично животно. Шестог августа прошле године владика захумско херцеговачки позвао нас је речима: Обуците бијеле кошуље, ово је дан за вјечност. И праштајте.

Било је сила света, кажу, мени није било дато да будем ту. Стога сам у ово самотно јутро ту. Ове године било је мање посетилаца тог шестог августа него новомученика у крипти Храма… Срби су познати по кратком даху и кратком памћењу.

У Храму Господњем исписана су имена страдалих у усташком заносу, током дугог лета, Господњег 1941. и из Клепаца, и из Опличића, Тасовчића, Габеле, Козица, Речица, Дабрице, Почитеља, Локава, Чапљине, Стоца, Љубушког, Метковића, Поплата… И ту, на том месту, у светлости и тишини, можете видети кости које је сунце и у вртачама, бездањим, грејало, чак и кроз бетонске плоче комунистичке уравниловке. Ако не заплачете, човек нисте.

С десне стране, у једној од лађа, гледају вас очи девојачке. Учитељица Стана, Сава, Рада, Стоја и Дара Ћирић, Босиљка Драгићевић, Ђурђа Медић, Спасенија и Јелисавка Шарић, Јованка и Мила Екмечић… Време је вечност за њих.

ОБУЦИТЕ БИЈЕЛЕ КОШУЉЕ

Испред новог храма једна је гомила белог камења. То је преостало од прве цркве- крипте, паљене и рушене деведесетих. Кад нема живих, убијмо поново мртве комшије. Тако би ваљда гласила порука, јер због чега би сваки споменик у малом гробљу, ту поред храма, како кажу, био стријељан?

У густој светлости касног поднева, у кућама и окућницама насељеним драчом, јасеновима, смреком, дивљим шипцима, дивљом купином… шуште негдашњи животи.

На крају дана учинићемо оно што вековима чине сви овде. Сести у неку кафану, овог пута у Хутовом блату, попити (у овом случају) домаће ожујско, попричати и насмејати се с келнерицом; при том свако за својим столом одмерава сваког новопристиглог, одмерава од којих је, па наставља где је стао, помало отварајући и око и уво за суседне столове, ипак; а потом звук воде, и боров хлад чине да се свако осећа као да је једини и сам на свету. И као да је баш ту где је његова слобода, његов посед.

Потом ћемо свратити у Почитељ и у Житомислић, помислити на старо српско гробље у Мостару, бацити поглед на Стари мост… и ноћ дочекати у Невесињу.

Херцеговина је на сваком педљу дивна.

Помисао да овог августа некакав господин Милановић, са својим дивним именом и презименом, а посебице дипломатском реториком, поново витла и над Пребиловцима није ништа ново, под овом капом небеском.

А у међувремену свет у Херцеговини међусобно ће размењивати смокве и кајмак, мед и кромпир, шљиве и грожђе, пећи лозу и шљиву… и како то обично и бива, наздрављати и сахрањивати, заједно, између свих наших „клања и орања“.

Сунце ће пржити, ветри шибати. Трговци закидати на мери.

И сви Херцеговци штедро бранити своју Херцеговину. И Западни и Источни.

Но за овај свет, који, како нас оптужују, оптерећујемо пустим емоцијама и витламо около наричући хипотетичким бројем својих жртава, ваља запамтити: Само у Храму Спасења Господњег у Пребиловцима забележена су имена и презимена више од три хиљаде и двеста страдалих.

Стога, ако нисте били у Пребиловцима, обуците бијеле кошуље и пођите. Шестог или било ког другог августа. Боље је бити потомак убијеног, него убице, вели још владика захумско-херцеговачки.

Пођите. Слушајте. Гледајте.

И плачите.

Извор:
ЈАДОВНО