Право на побуну

Да ли је упадом у зграду РТС-а мера мирног грађанског протеста прекорачена? Јесте! Да ли су тиме прекршени прописи о деловању тзв. јавног сервиса? Јесу! Да ли је због тога чин упада могуће политички, па и морално, оправдати? Јесте, због тога што државна телевизија у свом главном политичко-информативном садржају није државна него страначка телевизија, најобичнији сервис владајуће коалиције и посебно шефа државе.

Ако другачије мишљење, или бар обична а редовна информација о деловању опозиције, није могуће већ годинама, онда правила деловања јавног сервиса више не важе, не зато што би их кршила опозиција него зато што их не поштује сам јавни сервис. Ако се из тог разлога догоди формални прекршај опозиционих лидера у име великог броја информационо прикраћених људи, онда ту постоји оправдани разлог.

Замислимо један другачији развој догађаја у суботу увече, 16. марта. Огромна маса људи већ петнаести пут излази пред главну зграду РТС-а и изражава своје незадовољство начином извештавања ове куће. Лидери протеста траже три минута учешћа у главном ТВ дневнику. Директор куће и главни уредник информативног програма са тиме се сагласе (можда и за неки други дан), а потом уведу бар минималну редовну минутажу за опозициону страну политичког спектра Србије: страначке активности, грађански протест и његове учеснике, политичке аналитичаре другачије боје од оних редовних итд. Све што се догодило у суботу и недељу на јавној сцени Београда било би избегнуто. А догодило се само зато што је овакав сценарио незамислив за данашњу Србију. Незамислив је из простог разлога што је Србија земља тираније.

Дакле, директор и уредник информативног програма имају своју конкретну одговорност за то што им телевизија на обавља основну друштвену функцију, али проблем није у њима. Проблем је у данашњем владајућем режиму у Србији. Он упорно опстаје у својој аутократској природи и насилничком начину вођења јавне политике. Такви режими по правилу провоцирају насиље као нелегалан али често једини могућ одговор свеопштем политичком монополу.

Ово о насилним одговору на насиље режима кажемо начелно, а не као одлику два бурна дана протеста. Приписивање насиља демонстрантима и њиховим лидерима јесте главна одлика реаговања режима који је, замислите, запањен обимом употребе силе у два наврата. Његови представници, који су Србију од главе до пете завили у црно, изигравају политичка невинашца симулирајући манталитет „демократске и уређене државе“ која је наводно дужна да својим редовним средствима принуде заустави ово незапамћено насиље. А колико и каквог је ту насиља било? Најбоље је да кренемо методом поређења.

То да се у Србији од 2012. године повампирио режим из деведесетих, сада већ многи виде. (О томе у овом блогу овде). Некако у таквим околностима руку под руку иде и деловање државних медија. Оно је у ауторитарним режимима најбоља слика и прилика самог режима. Али, само слика (и прилика). Девети март је била једна таква прилика. Избио је због медијског повода („ТВ Бастиља“), био усмерен на режим и његовог вођу и изазвао приличне материјалне штете, као ознака примењеног насиља. Пале су и две невине жртве. Данас је опште место тумачења тог догађаја да је он био оправдани чин масовног незадавољства режимом, да је насиље демонстраната било поприлично, али да је било изазвано присуством својеврсне аутократије и, конкретно, насилним деловањем органа принуде (полиције и војске).

Пети октобар био је не тако нежан догађај када се посматра по обиму насиља: једна људска жртва, окршаји са полицијом не само у Београду него и на магистралним путевима којима су демострантни из унутрашњости прилазили главном граду. Зграда државне телевизије је горела, као и сама Скупштина. Опет су масовни протести били усмерени ка истом режиму као и 1991. године, садржавали одређени потенцијал насиља и опет били оправдани.

Покрет жутих прслука у Француској познат је и по материјалним штетама које су, највише у Паризу, редовни пратилац протеста за које се не може рећи да су мирни. Француском председнику Макрону, ма колико био бесан на учеснике и догађаје, а најмање због материјалне штете, није пало напамент да лидере протеста назове „хулиганима, батинашима и фашистима“ као што се изволео изразити српски шеф државе.

Као што рекосмо, има много сличности између догађаја од Деветог марта и Петог октобра са скорашњим. Ипак, по обиму нереда, ови последњи су били неупоредово блажи од првопоменитих. Али, највећа сличност је у природи и начину деловања режима. Усталом, на власти је данас иста страначка коалиција, са безначајним новитетима, као и деведесетих. Вук мења длаку, а ћуд никада.

Ако је на делу режим самодржавља, који уз то има и подршку – ма какву подршку, директно саучесништво западних сила – онда мирни грађански протести могу у једном тренутку спонтано постати његова много убедљивија демократска копрена него његово непристојно демократско самохвалисање. То су тренуци када фини, системски прихватљиви методи, морају манифестовати политичку виталност која стицајем околности добија грубље облике. Девети март је својим „насиљем“ извојевао бар оставку директора телевизије. Пети октобар је, мање-више истим облицима деловања, извојевао смену режима. Данас, као да смо опет на самом почетку. Што би књиговође рекле, сада смо на позитивној нули.

Али, када говоримо о поводу протеста, а то су медији који следе лажљиву политику па стога и сами делују као лажљиви медији, стоји чињеница да је мајка свих медијских лажи и манипулација у Србији питање режимске предаје Косова и Метохије. Та кардинална чињеница опште политичке и медијске сцене у Србији, самим тим и њена најслабија карика, није присутна у овим догађањима. Ако протест треба да буде упоран и трајан, све до жељене победе, а то су нови демократски избори у Србији, косметска тема више не сме да се избегава. Напротив!

Извор:
СРБИЈАИСВЕТ