Видовданак или најдаље небо Србиново

Аутор: Слободан Чуровић Апис

На пољу Косову десила се и посветила најнебеснија битка, тог Видоваданка, давне 1389. године. И од тог дана Видовдан постаје најдаље наше небо и причест за висине, да се за то живи и гине.

Тај излазак Богу на видјело, на Сретање христовјерне, србовјерне војске јесте Србинов етос и епос, јуначник, болник и трајник.

Сребри се војска која у име Христово иде да се не врати, невратива епопеја, неисељива из сваког јутра Србиновог.

Освојити право на подвиг, задобити смрћу вјечновито, то је тај дан виднији од било којег сунца, најистинитији и најдужи дан, што је је заданио толико вјекова и уданио се у наше главе.

Датум свих датума, вјероносни, вјерољубни, вјерочувни.

Видовито поимање себе. Лазар је задобилац најсавршеније мисли а оставилац земног страха, разгорио је себе у сусретници са суштином, вољеник вјечности који је у страшном избору између чистине и стида, жртве и хвале, одабрао много пута непорецивог, идући и гинући оштрогледном етичнијом стазом. И тако је остао наша путоказница, јер глава није пала, скотрљала се у блато привида, већ се вознела, винула до крила свемилосног, као глава првог ср(б)ског мученика Св. Јована Владимира.

Дата ријеч кнежева је највећи унос једног народа у кућу божаствену, као што је вечера уочи битке пресуда, пресуднице, најскромнија и најречитија, на најтишој, искушавајућој трпези. Вечера трајног саборишта пријања у срца, али данас све више и глувље за нека друга уста алава.

Па клетва кнежева, да наш народ буде неизоставник… да стоје весело јунаци и војводе, и банови и властитељи и витези и делије Лазареве, како ли кнежеви брачници …“(из „Приче о косовском боју“ ) стр.296, Миливоје Башић, Из старе српске књижевности )

Да Мурат не дочека времена. А Лазар прими блажену смрт. А смрћу је и живот искупио…

„Он остави спомен роду српском,
Да се прича и приповиједа
Док је људи и док је Косова .“
(Цар Лазар и царица Милица)

„Цар воледе царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме,“
(Пропаст царства српскога )

„На рочиште честитоме кнезу.“
(Мусић Стефан)

„ту је браћо ваше зламеније.“
(исто)

„дигоше се богом путовати.“
(исто)

Тај страшни дан је:

Истинојавље – у мјери страдалног жртвовања

Србојавље – гдје се први пут један народ очима згледа висине као своју утјеху и мјеру пуноће.

Пред нама је српска средњовјековна драма са античком потком а крвава позорница, гдје се укрштају мачеви, копља, сјајни штитови, гдје сви воле изгинути него прекршити обећање кнезу (чак и слуга Ваистина воли људски погинути, но кукавно животарити у стиду заваравања). Зар честита Милица не личи на Андромаху, зар Стефан Мусић није сјајношлеми Хектор.

Сударају се два свијета, принципа, у призивању имена Божијег, јер ништа се не може десити ако се прво не погине (у трену пјаном од смрти) да би се васкрсло горе, горе на висовима, гдје је запечаћена ријеч дата, не отета, а дати животи, да би се непрестано побјеђивало и освањивало. Не замркло у заборавници, јер тек тамо нико није ни био ако није Христов постојао.

Теку ријеке крви, падају страобално коњици од мегдана, пара и гребе небо њиска и грактање гавранова, што би да помезете рану људску, на пољу Косову, у декору ужаса и „дивнијех“ погибија.

Гласници смрти своје су дочекали, црни гласи а црна судбина злосудилишта, његошевског оног вапаја без пребола.

Видовданак, видовранак, нашег раног ср(б)ског поменућа, истинитог војништва на Христовој крајини, док Европа још не слути и не чује силину и рс азијатску.

Видовсанак – онај што још није иснила нити испатила, нити извидала дјевојка Косовка, но још тражи нове Орловиће, носећи им крајке крваве и воде леднице са Ситнице.

Видовдан, видозорница сваког Србина (најплиће гробиште, свадиште, раставиште и потоње саставиште, са  Божијим именом кумиште.

Видовданак-очни вид нашег појања, небесна литургија, од успенушалих гласишта, бриснутих и вриснутих дивних, неизгубљених, но посветних глава, блиставих оклопа, сјајки моћи негдање и красотног краја витезова части, јер је Видовдан витезовање части. И гдје год је глава шикнула у крви, никао је по један ореол,  једна црквица, тугованица, безбратница и бесестрица, по једна армија божурова, са стубиштем од костију и вруће, усирене крви.

Видовданак – Богу дарак, обилићан, обилићатићан, обилићадичан, милог имена Милошевог, који чудесно потврди, жертвено, сам против читавих других

„ко је вјера а ко невјера“.

Из сумње ка подвигу од свјетлости и светости, обесмрћен, никада побијеђен, највећи богатник, свих ср(Б)ских уста, сладосно пијанство и преплављеност храброшћу, таина непрестана ср(б)ске купе, собомпресудитељ, највршћи ср(б)ски символ, од зора и борења.

Неслућена висина Видовдана тога дана свевидјела дотакнута је колективном погибијом, једина војска која се није се није вратила, јер није за њу стидна равнина, само небо, први колективни упис у смрт.

Сити се Ситница крвцом, у ваздуху се лијепи шик од још топлих вратова, бауљају трупови док траже своје бивше главе, причешћивана и вазда посећивана смрт, подсећана рана смрт Срба, окупалиште витезја и српске дивоте, да задуго не буде ни испрошеница, ни просилаца, само тужних тамјаница у још златним, али начетим кондирима. Гдје је именица Смрт исписана најкрупнијим словима.

Косово поље, тамо, тамо доље, стално погледиште Србиново, худо запиталиште јесмо ли одмакли, од истине измакли, јесмо ли Лазов путир такли, тај ср(б)ски грал, тал неоткупљени, вазда утрени.

Косовиште травке пиште, божурнице ишту-ишту, звијезде шиште, над кланицом двају царстава, шарних алајбарјака и вихорних застава, то је оно најдаље небо којем се Србин упутио.

Речитија и честитија смрт од хиљаду псалми, засвагда коротнина, смртнина, коју још пресуђују, осуђују и после 627. год а Србе још разгоне, рашчеречују и мучки злобуде.

ВИДОВДАНАК У БЕСМРЋУ ОСВАНАК.

Извор:
ЦЕОПОМИСТИНА