СРБИЈА ЈЕ КОСОВО: Слободан Владушић

Српски пут сјајна је светлост какву многи не могу издржати. То је духовни пут с чијих стаза не скрећу они који прате смернице оних пре њих. А можда је и храст с ког гране опадају вековима, уз тресак се ломивши на земљи. Ипак, он још постоји. Још цвета. Нада постоји.

У наставку кампање #СрбијаЈеКосово то доказује и професор, писац и есејиста Слободан Владушић. Аутор романа „Велики јуриш“, уредник часописа „Летопис Матице Српске“ те добитник престижних књижевних награда. Па осим што је о њему проповедао, писао, он тај пут данас живи. Његове очи гледају бистро ка српској стварности, корачајући јасним стазама и правцима. Тако се родио један од бројних аутохтоних интелектуалаца, чији ће се глас све више чути, јер кап је одавно прелила чашу препуњене мутне, металне медијске сцене Србије.

Шта је за Вас Косово и Метохија?

• Укратко речено, за мене је Косово Србија! На први поглед тај одговор делује једноставно и саморазумљиво – можда за неке није такав али за мене јесте. Оно што је такође веома важно јесте да то није само моје мишљење већ и мишљење Устава Србије, тако да мислим да се ту прича завршава.

Да ли Србија може наставити историјски пут без Космета у њеном саставу?

• Пробајмо да замислимо шта би се догодило ако би Србија признала Косово које би потом постало члан Уједињених Нација: да би се та одлука српског руковдстава политички оправдала, уследила би тотална реинтерпретација српске историје и културе. Све што има било какве везе са Косовом биће избрисано, а то значи да ће нам се културна и политичка историја свести на исцепане комадиће без икакве унутрашње везе. Када погледате нашу културну историју, Косовско опредељење у њој није један од могућих митова који образују српски идентитет, већ је то управо кључно место тог идентитета. Уколико га искључите, ви сте заправо уништили један идентитет. То је исто као када бисте отишли у Фиренцу и рекле грађанима Фиренце и осталим Италијанима, слушајте, од сада, Ренесанса више не постоји и не постоји било шта што има било какве везе са њом. Шта би остало од Италијана? Или да одете у Француску и кажете им да не постоји никаква Француска револуција….

Брисање Косова из културне и политичке историје Срба био би чин раван културном холокаусту. У том случају Срби више не би могли да постоје као народ. А ако не могу да постоје као народ, онда више не би могли да имају и државу. А без  државе ће бити остављеи на милост и немилост мултинационалним компанијама, којима ће остати отворени простор да бездушно експлоатишу нашу земљу и грађане Србије, без обзира на њихову националност, њихов пол и без обзира на сексуалну оријентацију. У том случају жртве бисмо били – сви. То је заправо улог косовског питања о коме треба размишљати данас.

Зашто је српском народу потребан косовски мит у будућности?

• Један од стереотипа везаних за митове јесте тај да он подразумева нешто што не одговара истини. Међутим, теоретичари који се баве митом врло јасно показују да мит у ствари представља кохезивне силе која људе обједињује и усмерава њихове пројекције у будућности. Узмимо за пример “амерички сан”. Тај мит говори о шанси да човек који се испрва налази при дну друштвене лествице, својим вредним радом и залагањем доспе на врх друштвене лествице.

Допадљивост Америке у великој мери базирана је баш на њему, јер је он карактеристичан за перцепцију САД као “обећане земље” за коју се претпоставља да је земља неограничених могућности. Тај мит о америчком сну се и даље негује у америчкој култури, медијима, политици, јер од њега зависи како ће Америку перципирати странци, али и сами Американци. Укратко, ако други народи имају право да креирају митове који благотворно делују на њихову полулацију, зашто би онда нама то било забрањено. тим пре што Косовско опредељење није никакво империјално, експанзионистичко опредељење, већ опредељење за слободу и за правду. Немојмо заборавити да се Косовско опредељење базира на Боју на Косову – а то је као што знамо, једна одбрамбена битка, битка у којој се нешто бранило, а не освајало. Онај ко се одрекне тог опредељења практично пристаје да буде роб.

Косовско опредељење повезано је са опстанком народа и то га чини врло модерним и данас, када присуствујемо претварању европских народа у мозаичка друштва зараћених социјајаних група којима онда без проблема управља глобална олигархија. Са претњом да се народи претворе у обезличену биомасу, сусрећу се и други народи. Рецимо, Емануел Макрон је негде између два круга председничких избора у Француској казао да “не постоји француска култура већ само различите културе у Француској”. Ако не постоји француска култура не постоји ни француски народ. Ако не постоји француски народ, како онда може постојати и нека Француска. Ако је Француска постала пука територија, на којој живи нека популација подељена на зарећене групе, онда се поставља питање ко њима влада и у чије име. Ако узмемо у обзир да националне државе настају са Француском револуцијом, чије је мото био слобода, једнакост и братство, онда је јасно да нестанак тих држава и њихово претварање у територије значи исто тако и нестанак идеја слободе, једнакости и братства: и заиста је тако: социјалне разлике никада нису биле веће, напетости у друштву расту, а слобода… Шта остаје: неофеудални режим у коме је некадашање племство заменила глобална буржуазија која више нема никакве везе са осиромашеном средњом класом и ,,кметовима”.

Све у свему чини ми се да се косовско питање у Србији данас поставља врло уско: губитак Косова биће истовремено и губитак идентитета, јер ће се, ради оправдавања политичке одлуке тај идентитет морати уништити. А то онда значи и настанак државе: да ли претерујем? Људи који данас напуштају Србију не одлазе само из еконосмких разлога; они одлазе и зато што се овде осећају као ништа. Као да не постоје.

Историја никад није довршена прича а није ни математичка једначина са једном непознатом. Много премиса, много параметара утицаће на оно што ће се догодити у будућности. Немојмо заборавити да је деведесетих амерички теоретичар Фукујама говорио о крају историје, рачунајући да је неолиберални економско-политички систем савладао свог противника који се огледао у комунизму. За њега је то био знак да се историја завршила. Међутим, данас врло добро знамо да историја постоји, поред неолибералне форма капитализма имамо и нешто што се зове државни капитализам, који је присутан у Кини. Са друге стране глобализацији се супротставља демократски суверенизам . Деведесетих година прошлог века, деловало је као да се точак историје зауставио, а сада на крају друге деценије 21. века историја се итекако захуктала.

Уз велику захвалност Слободану, очекујемо да његову беседу подржите и Ви, на сопствени, најскромнији начин. Поделите истину, нека сведоче сви кључним данима опстанка или нестанка.

Са овим, и другачијим начинима борбе, допринесимо сви – време је кроз информативну таму заискри она српска светлост. Њен бљесак враћа слободу!

Наша битка не стаје, и Косово и Метохија. Ни метар мање.

Аутор: Милош Јовић и Тим Глас Младих

Извор:
ГЛАСМЛАДИХ