Сви треба да се молимо да Албанци укину царину

Има нечег уврнутог у атмосфери која се продукује поводом хировитог царинског потеза косметских Албанаца према Србији (и Босни и Херцеговини). Као да је мафијашко Косово огромно трговинско подручје, привредна снага и политичка сила од глобалног утицаја и значаја. Нема државе, чланице Савета безбедности УН, која ово није осудила, међу њима и Сједињене Државе; Европска унија готово свакодневно критикује овај чин, о Србији и да не говоримо. Али, нема те силе на свету која би убедила Албанце да укину ову драконску трговинску меру.

Разуме се, реч није о трговинској него о политичкој мери. Њен циљ је, како кажу албански шефови, да принуди Србију да призна сецесију Косова. И да то учини једностраним актом признања, евентуално на преговорима са јасним и унапред познатим исходом – признање. Сада проблем албанских заштитника, САД и ЕУ, није довођење у питање једне зоне слободне трговине (CEFTA), још мање економска штета нанета Србији и Србима у покрајини, него застој процеса који треба да заврши признањем сецесија Косова од стране Србије. Такво држање САД и ЕУ није изненађујуће имајући у виду чињеницу да су оне биле и остале главни политички и војни (НАТО) ментори албанске сецесије. Чуђење може да изазове једино став званичне Србије који је истоветан са ставом званичника САД и ЕУ. Сведоци смо хорског певања против албанске царинске политике где се глас званичне Србије одлично уклапа.

Србија има економске штете од стопроцентне царине, као што и највећи корисници негдашњег српског извоза, Срби из покрајине, сада доживљавају додатну егзистенцијалну угроженост. Али, за власти Србије овај, како би требало, кључни аспект проблема одлази у други план, иза несхватљивог интереса да се та препрека отклони како би се наставили разговори о предаји Косова и Метохије. Када су Албанци безобзирно увели драконске царине, власти Србије нису имале други излаз до да прекину политичке разговоре, премда су за тако нешто имале десетину разлога и пре увођења царина. Такође, ни западни учесници нису имали други излаз до да прихвате разлоге српске стране и покрену своју антицаринску агитацију против Албанаца. Тако је створена ова уврнута атмосфера – сви против једног, један против свих, као у комедијама Макса Сенета, где маса полицајаца јури јадног скитницу Шарлоа.

Али, шта је у овој савременој слици уврнуто? То су две ствари: прво, моћне западне силе не могу да убеде мало и безначајно Косово да врати царине на пређашње стање иако Косово због тога не би имало никакве економске штете. (Ако Трамп буде ускоро умирао, његове последње речи биће: јесте ли убедили тог Харадинаја); друго, и Србија се свим силама бори за исти циљ иако зна да његово остварење значи губитак Косова и Метохије.

Ad 1) Очигледно је да западне силе не желе да примене средства која им стоје на располагању да би завршиле овај релативно једноставан посао. Уместо примене озбиљног притиска или неког вида присиле, оне чекају да албански реалисти у покрајини однесу превагу над фундаменталистима. Одсуство директног притиска или принуде, као и спремност на стрпљење, последица је чињенице да су САД и ЕУ родитељи малог монструма и да пред светом хоће да манифестују своју одговорност за његову даљу егзистенцију. Примена насилних средстава била би доказ да су приликом сношаја направили прекршај, неку врсту источног греха. Иако су свесни да све већи број светских држава отворено говори о првобитном греху, њихова још увек светски релевантна моћ пружа им покриће за недело.

У крањој линији, западне силе на челу са САД принудиће носиоце албанског отпора да овако или онако прихвате очински савет. Као и увек у таквим приликама – за њихово добро, јер, са становишта западних учесника, српски преговарачи на челу са Вучићем неће пружити већи отпор крајњем (тј. почетном) решењу. Ето свима њима раграничења (о томе у мојим прилозима у овом блогу овде и овде).

Ad 2) Други парадокс решава се на нивоу политичких чинилаца Србије, а не Србије као такве. Зато што у идеалном решењу имамо три добитника – западне силе, албанско Косово и политичку номенклатуру Србије, и једног губитника – Србију. Наиме, није Србија та која се бори за исте циљеве у овој ствари као и западне силе, већ је то српска политичка класа потпомогнута делом културног сектора. Дакле, оно што на први поглед изгледа уврнуто, то да „Србија“ учествује у игри око укидања царина имајући у виду политичке последице тог чина, делује рационално из угла политичких циљева српских учесника: они тиме посредством свеколиког утицаја западних сила на Србију само учвршћују своју власт.

Сада је српска јавност изложена медијском дрилу с циљем изазивања масовне неурозе због одлагања укидања царина, читај: последње фазе преговора о признању. Интензивира се утисак да без обављања тог посла земља и народ немају будућности, да је ово не само добра него и последња историјска прилика за излазак из Египта на челу са српским Мојсијем. Безочно се симулира наше ново пријатељство са Америком цитирањем далекосежних изјава њених главешина као што су – заменик помоћника државног секретара, директор за европске послове, државни подсекретар за политичка питања и слични, дакле људи који на пропутовању кроз Београд преносе сентенце божјих заповести. Оно што је овде једино тачно јесте, да се свима страшно жури сем Харадинају. А овај, као да је то битно, излуђује наше политичаре својом платформом за преговоре, не зато што њоме хоће да добије признање сецесије Косова од Србије, него зато што доводи у питање да се то исто обави кроз „разграничење“.

За то време из европских престоница, не само из Франкфурта него и из Брисела, добијамо вести да је права платформа, правно обавезујући споразум о узајамном признању „Србије и Косова“, већ спремна и да чека да се терен разбистри. Кажу, још пар месеци, па одмах после одмора. Тада ће да се разврне све оно што се сада уврће.

Извор:
СРБИЈАИСВЕТ