ПРОФЕСОР МИЛО ЛОМПАР: Не треба, попут председника Србије, подстицати осећања немоћи и безнађа!

„За Косово и Метохију се морамо борити увек и у свим условима. Главна борба јесте у главама људи и у глави српске политике: у Београду. Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана”.

Ово у интервјуу „Искри“ каже професор Мило Ломпар, један од водећих српских интелектуалаца, овогодишњи лауреат награде „Меша Селимовић“.

Опет нам над главом, као мач, висе ратови. Косово, Сирија, Босна, локални рат, светски рат… Бојите ли се рата? Колико смо му близу?

Рат је константа човековог постојања. Дуги период мира у Европи после Другог светског рата праћен је ратовима на осталим странама света. У нашој историји рат је био продужетак политике према српском народу у новим околностима. Да би се избегао рат, кад је то могуће, премда није било могуће 1914. године, док око 1941. године лебди сенка неизвесности, неопходно је разгранати не-ратне облике отпора. У нашој култури су они, по правилу, занемаривани: „ситан рад” није на цени у нас, ни код интелектуалаца, поготово код другог света. У околностима тихе окупације, управо је „ситан рад” – као облик организованог, циљног и вишесмерног отпора – од пресудне важности. По мом – потпуно усамљеном – мишљењу.

Ако погледамо историју Србије, а нарочито ону двадесетог века, да ли је рат наш усуд?

Зар нису Грци ратовали за Крит 1897. године? Зар нису протерани са малоазијске обале, у милионским групама, у трећој деценији XX века? Зар нису Бугари изгубили Једрене, Добруџу, излаз на Егејско море у Другом балканском рату? Зар није било геноцида над Јерменима и Јеврејима у  XX веку? Намерно бирам бројчано мање народе, сличне нама, док о Русима и Немцима, Французима у колонијалним ратовима, Енглезима у светским ратовима, Пољацима и Шпанцима, не говорим. Српска је судбина универзална у ратним садржајима, као што је – као и код сваке аутентичне историје – у понечему неупоредива.

Кад говоримо о Косову,  утисак је да смо све ближи финалу драме, расплету, стављању тачке на тешку неправду којој смо изложени… Имамо ли право да се боримо за Косово, или, другачије речено – имамо ли право да се не боримо за Косово?

Увек се можемо борити. Из оправданог грча да српска власт не призна државност Косова и Метохије, што би био чин неопростив, неразуман и издајнички, ствара се представа да је све у националној судбини везано за ту одлуку. Поправити положај српског народа у Црној Гори јесте мала, али можда пресудна ствар у новонасталим историјским контекстима; еманциповати положај Републике Српске до највећег могућег степена захтева дуги рад у којем треба идеју националног самопотврђивања ускладити са идејом социјалне правде. То је деловање у више праваца. За Косово и Метохију се морамо борити увек и у свим условима. Главна борба јесте у главама људи и у глави српске политике: у Београду. Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана”.

Обележавање стогодишњице Првог светског рата је завршено прошле године. Да ли је тај рат икада завршен и хоће ли наши потомци, сто година од сада, имати по нечему значајном да обележе стогодишњицу из овог нашег времена?

По својим идејама у вези са судбином и правима српског народа, дејство које очитује хабзбуршка константа није престало никада: код аустромарксиста, код титоистичког југословенства, у постјугословенским околностима. Није, дакле, довољно победити оружјем, неопходан је „ситан рад” као стварање културне и политичке подлоге која даје смисао оружаној победи и страховитим жртвама. Било би добро ако би неко – за сто година – обележио ово наше време као време у којем је отпочела успешна борба за слободу управо на начин „ситног рада” који је непрестан.

Да наставимо трагом тих бурних година… Сви данас цитирају Арчибалда Рајса и реченице из његове књиге „Чујте Срби! Чувајте се себе” фасцинирани тиме како његове речи стоје попут тврђаве и данас. Да ли је то знак да је Рајс велики или да смо ми олупина једног херојског народа који за сто година није успео да исправи ниједну једину грешку на коју је Рајс упућивао?

Рајс је имао две релативно ретко спојене особине: као странац, посматрао нас је из косе перспективе, па је видео боље и даље; као странац, волео је српски народ и, нарочито, српског сељака. Неуспех у XX веку је последица неодговорности модерног поколења, које је настало из сељачког народа, да понесе историјску судбину свог народа, да га просвећује и унапређује, образује и исправља, да себе не види изнад њега него у њему. Југословенство је олакшавало илузију да модерни нараштај то не треба да ради, јер је многи труд за српски народ обележавало као национализам. Потребно је, дакле, склонити илузију југословенства и преузети историјску одговорност: нема више никог око нас да то учини.

Знамо да сте ви један од највећих познавалаца Његошевог дела. Како народу приближити оно о чему је велики владика писао и да ли би нам кретање путем који нам је утро „Горски вијенац” помогло да се избавимо из ове ситуације и нађемо лучу свог идентитета која би нам помогла и у препознавању лажних царева?

Мањи је проблем у народу него у интелигенцији и политичким странкама: народ је 2000. године гласао за националног политичара какав је Војислав Коштуница, па га је и вратио на власт 2004. године; народ је 2008. године дао глас националним странкама, па је једна од њих (СПС) прешла на страну безалтернативних европејаца; народ је 2012. године гласао за националне критичаре (СНС) безалтернативних европејаца, па су се они за које је гласао претворили у горе од оних које су сменили. Да би владали, они и данас морају народ обмањивати да су национално оријентисани. Нема народ никаквих проблема са осећањем везаности за Горски вијенац него интелигенција која не жели да види како су велики странци – Шмаус, Обен, Гој, Лавров – схватили да је Његош највећи српски песник зато што је еминентно песник европске судбине и цивилизације: између Атине и Јерусалима. Као и Данте, Милтон, Шекспир, Ламартин, Пушкин – са којима су га поредили.

Да ли је косовски мит подједнако важан као и косовска стварност?

Све је важно у свом регистру: косовски мит је део сложене косовске традиције, у којој своје место има и косовско опредељење. То подразумева смисао националне и културне егзистенције српског народа. Све је ту: и завет (Лазар), и подвиг (Обилић), и издаја (Бранковић). То се понавља у свим временима. Косовска стварност је један исечак времена у којем смо: ту је важно колико је нашег и албанског народа на тој територији, како су распоређене светске силе, каква је привредна и војна сила на располагању, каква је јавна свест у нас. Док је митска ситуација трајна, дотле се наша ситуација мења. У пресеку тих регистара кристалише се косовска одлука.

Како гледате на читаву ову ситуацију са ЕУ? Где смо то кренули, са чим ћемо тамо и да ли ћемо имати коме доћи када стигнемо где смо пошли?

Када сам у књизи Дух самопорицања, у 2011. години, подвргао критици политичку оријентацију која је махала заставом на којој је писало како ЕУ нема алтернативу, био сам сасвим усамљен и изложен непрестаној критици невладине интелигенције. Та критика је добила вид двеју књига написаних против мојих схватања; тежила је, штавише, да се претвори у идеолошку и практичну дискриминацију моје личности. Но, у 2019. години, како сведочи моја књига Слобода и истина, имамо лепезу европских схватања која су сасвим сагласна са онима које сам давно изнео. То значи да је код нас некадашња комунистичка интелигенција продужила свој век у обличју невладине интелигенције, чија је основна формула деловања да само српско становиште није у складу са демократским и европским стварностима. Показало се да је све што су тврдили било не само лажно – то је било очигледно одмах – него и нереалистично. Моје мишљење се није променило: у каквим год констелацијама – до којих долази деловањем великих сила – да се пронађе српска политика, она треба да у себи садржи кључне моменте српског становишта: и у односима са ЕУ, и са Русијом, и са САД. Да би имала основ са ког може деловати, она ваља да непрестано учвршћује српску културну политику као сведочанство историјске егзистенције нашег народа и као кључног чиниоца српске интегралистичке свести. На тој основи, она може правити неминовне уступке, компромисе и вијугати у разним правцима.

Како је дошло до тога да геноцид буде најјефтинија антисрпска реч? Због чега ни за једну њену употребу против нас нико никада није одговарао?

Зато што је такво понашање институционално заштићено: да подсетим како је српска скупштина усвојила декларацију у којој се тако нешто помиње. Невладина интелигенција је учинила такво понашање нормалним у јавној свести, па се оно прелило на странке које имају власт, да би на крају добило институционалну (законску) форму. Да би се то променило, потребно је променити садржаје јавне свести, па потом добити политичаре који ће пратити – са својих разлога – импулсе јавности, да би дошло до институционалних промена.

Ако је оно 1999. године што је НАТО чинио овде било милосрђе, шта очекивати од њих ако постанемо чланице?

Нити је било милосрђе него злочин нити од њих можемо ишта добро очекивати. Но, не треба гајити илузије да их је могуће уклонити из нашег окружења, као што не треба подстицати – попут председника Србије – осећања немоћи и безнађа. Уколико не можемо пружити отпор на једном нивоу, увек постоји алтернативни ниво на ком је отпор могућ. Томе свагда претходи воља за отпором.

Да ли смо ми народ који предњачи у самопорицању?

То је процес који је код нас подстицан у дугом периоду југословенства и комунизма, па има и своју аутономну и своју дириговану димензију. Пре Првог светског рата, многи човек у Србији, премда није био народносно одређен као Србин, препознавао се у српској нацији. До тога је долазило зато што српска култура, као контактна култура три вере, са доминантним православним и присутним муслиманским и католичким наслеђем, има укључујући а не искључујући карактер. Тако су и Цинцари (Стерија, Нушић), и католици (Ћипико, Андрић), и муслимани (Селимовић), и Јевреји (Давичо), и Румуни (Попа), и Немци (Јуришић-Штурм), постали веома поштовани и вољени чланови српске заједнице. Тек је титоистичко југословенство засновало процес по коме човеково одбијање да се поистовети са српским контекстом у ком живи – доноси корист. Да би се то променило, неопходно је изнова афирмисати плуралност у припадништву српској заједници: и њеној култури. Свакако плуралност, али свакако и припадништво.

Ко представља интелектуалну елиту у данашњој Србији?

Моћ – институционалну, неформалну, материјалну, политичку – имају представници невладине интелигенције: они се сматрају „елитом”. Они из доминације западне (америчке) моћи изводе своју интелектуалну „елитност”: да није тако, зар би некоме Латинка Перовић, Весна Пешић или Соња Лихт представљале „елиту”? Садашња власт је са њима у политичком спору око динамике издаје, али им је потпуно препустила културно и јавно подручје. Природа српске културе је таква да истински елитни карактер имају само појединци а не групације. То није добро и Слободан Јовановић је с правом упозоравао на недостатак „националне дисциплине” у нас.

Да ли и даље важи тврдња Јована Цвијића да смо ми постали „ухапшени народ”?

Он је мислио да се то може избећи стварањем Југославије. Није било успешно. Но, зар Јермени – којих је више у расејању него у отаџбини и који су окружени тако непријатељским суседима – имају лак положај? Они, пак, нису препустили Нагорно-Карабах Азербејџану, док ми размишљамо да се одрекнемо Косова и Метохије. Зар је лак положај Грка са таквим суседом као што је Турска: видело се у часу окупације Кипра? Колико је Мађара ван Мађарске, па они показују велико настојање да опстану као нација у сваком смислу? Зар Баски нису подељени између две државе? Нема ухапшених народа него има тешких прилика, као што зрели и одговорни људи траже различита животна олакшања. Они се морају борити. Јер, „одбрана је с животом скопчана”.