Судбина херојине Топличког устанка

СУДБИНА ХЕРОЈИНЕ ТОПЛИЧКОГ УСТАНКА РОСЕ ПАНТИЋ И ЊЕНОГ ЧОВЕКА ВУЧКА

Из рата у рат

Истинита, романсирана приповест о породици Пантић, која је прегрмела Топлички устанак, али не и комунизам

ПИШЕ: Драгољуб Гоцан АВРАМОВИЋ

Роса Пантић, жена Вучка Пантића из с. Лазаревац код Блаца, херојина Топличког устанка 1917, убијена од комуниста априла 1945. у Блацу, метком у потиљак. Сина Вукосава (десно) комунисти су убили фебруара 1942, када је имао 18 година

Роса Пантић, херојина Топличког устанка 1917. године. Када су комунисти 1943. покушали атентат на њеног мужа Вучка, она их је разјурила са пушком у руци

Вучко Пантић из с. Лазаревац код Блаца, четник 1. топличке бригаде. Са Радисавом Тошићем из с. Бејашница први одметник од окупацијске власти 1916. и јунак Топли;ког устанка 1917. Погинуо крајем 1944. на северу Босне, сахрањен у порти цркве у Модричи

1.

Два Лекића из Лазаревца и Вучка Пантића ухвате Бугари и поведу на стрељање. Довели их у Куршумлију. Везали Вучка и кумове његове жицом, једног за другог, и поведу их ка Мачковцу да их побију. Ка дођу на стратиште, место где су Бугари стрељали Србе, то се место данас зове Стрелци, Вучко шапне куму да ће их побити ту. „Неће“, нада се кум. „Оће кад ти кажем“, сикће Вучко. Па се као саплете и заплету се у један грм, а они, Бугари, покушају да им помогну да се подигну и распетљају. Вучко тргне руку из жице, та рука му је била целога живота глатка, јер кожа се згуљена никад није обновила, убије једног Бугарина и он и један од кумова зажде ка забрану. Бугари убију једног Лекића. Кад су се дохватили шуме, овај Лекић стане да тугује за братом. Вучко га није могао да одврати да се не поврати тамо где му је брат убијен. Лекић је емотивно био везан за брата и пренапрегнутих нерава, неспособан да процени услове, ситуацију, изађе из забрана и пође к Бугарима. Ови га и не чуше шта је говорио, већ га осветнички измасакрирају. То је било у фабруару 1916. г.

2.

Вучко се одметне у шуму, 1916. у пролеће, као вук самотњак.

Лутао Вучко извесно време, а онда се прикључи Лазаревцу. Пошто се видео са Росом и мајком, и сином у колевци Адамом, упути се у комшилук да нађе Достану Анђелковић. Гневан што га је издала и ојађен што су му оба кума Лекића погинула, он убије ножем Достану. Кажу да је толико јаросне мржње киптело из њега да ју је, по сопственом казивању касније, 17 пута убо ножем.

Нека баба је гледала, можда баш његова, Вучка попрсканог крвљу, крвав нож у руци и крваве руке, погледа тупог и убленутог, како се врти и круг и облеће око жртве. Убице се враћају на место злочина, а Вучко се не може да одвоји од своје жртве. „Вучко, баци те метке на њу“, пробудила га из полусвесног стања ова стара жена. И он баци два шаржера од по пет метака на леш убијене Достане. Сад већ свестан свега, спере крв са себе и одеће, на потоку, и оде у шуму.

3.

Кад се нашао са Радисавом Тошићем, више није био сам. Обојица наредници Српске војске, у чувеном Гвозденом пуку, војници од заната, знали су, као некад истакнути хајдуци, да развију ланац јатака и да почну осмишљено да делују. Они више нису усамљени, ни безнадни. Вучко и његов пријатељ почну по народу да шире гласове о скором ослобођењу, о брзом повратку Краља, Владе српске и Српске војске, на своју руку, и своју памет, тврдо верујући да Србија није пропала.

Крстарили су по планинама топличким од Видојевице и Црне чуке до Јастрепца, покривајући своја родна села Горњу Бејашницу у планини и топлички Лазаревац у питомини.

Комитског војводу Косту Миловановића Пећанца, по тајном налогу пуковника Данила Калафатовића, са Солунског фронта спусте француским авионом, крајем 1916, у село Механе у Косаници да смирује народ и тајно га спреми за устанак, који ће дићи кад чује да је пробијен Солунски фронт. И да прикупи, и организује, застале српске војнике, који се нису стигли да повуку са војском према Грчкој 1915. године.

Коста Пећанац је одмах упутио позив овој двојици чим је стигао са Солунског фронта.

Вучко Пантић и Радисав Тошић су били прво језгро Пећанчеве комитске чете. Од њих двојице, и са њима двојицом, почиње да ствара четничку организацију која треба да изведе устанак, па су „некако одједном постали истакнути људи нових колона становника шума и повремено предводили самосталне извиднице“. („Устаничке борбе у Србији 1916-1918“.)

4.

Бугари почињу да уцењују Вучкову породицу. Они траже да се Вучко врати у село и преда Бугарима или ће му упалити кућу и побити сву чељад. И Роса се као реши да те претње пренесе Вучку, кажу да је то био захтев бугарских власти.

Дете мушко, у колевци, остане као залога да ће се Роса вратити са мужем или без њега.

Старија ћерка Вучкова, Вукена, прича да јој је мајка казивала о томе. Вучко је, вели, тада рекао: „Нек Лазаревац изгори, ја се не враћам“. И Роса тад остане с мужем.

Кад се четничка организација почетком новембра 1916. широко разгранала, Вучко Пантић се налазио на командном месту Расинског одреда.

Почео је брзо да ради; прикупљао оружје, организовао одред, укључујући у састав људство, које је имало да чека код својих кућа до тренутка позива. Извршио припреме да спречи аустријској посади из Бруса да одступи, и посади у Блацу да продре ка Расини, ради спајања са бруском посадом, и одступања ка Крушевцу. Кад је образована чета војвода Милинка Влаховића и Димитрија Димитријевића, Вучкова је чета већ била избила на глас.

Вредан и способан, створио је, Вучко, убрзо јединицу од 1.500 четника, са 30 коњаника, нароужаних пушкама, а имао је још 800 без оружја, са вилама, мотикама, секирама.

Као припадници регуларне војске, дакле, без искуства герилца, Вучко, и Радисав Тошић, нису ништа предузимали на своју руку. Чекали су заповести старијега. Разочаран због неусаглашеног дејства при акцији за заузеће Прокупља, Радисав је то дискретно и саопштио Пећанцу. И Вучко је у више наврата тражио од Пећанца наредбу, дозволу, да нападне Блаце. Спреман, пратио је комешање и утврђивање Аустријанаца око Блаца, и у самом ужем центру места.

Напад на Блаце, уочи 5. марта, донео је доста губитака Вучку. Али, 6. марта увече, пошто му је био пристигао из правца Прокупља Коста Војиновић у помоћ, четници на челу са Вучком Пантићем и Костом Војиновићем, са Јеротијем Ђенадићем и Милошем Милошевићем, улазе у Блаце. Вучко је постављен за првог команданта Блаца, а одред, који је морао да маршује ка Лепенцу, предао је Ристивоју Башићу.

Развој Устанка је условио да Вучко опет преузме команду над Одредом од Ристивоја Башића, и са одредом Јеротија Ђенадића, на десној обали Расине, добро утврђен, спречи продор Аустријанаца ка Блацу.

Касније, сведен на чету, вешто је измицао потерама.

Коста Пећанац усмери све своје комитско искуство на то да остатке разбијене велике устаничке војске прикупи и пренесе збивања са српске територије на бугарску државну територију. „Кад нас боли, нек и њих мало заболи“ – завршио је свој говор на Шареним Буквама одабраним четницима за акције по Бугарској. За тај посао он је бирао оне људе, који не само да су „кадри стићи и утећи“, већ нарочито оне спремне да пале, бију, кољу и свете се без гриже савести. А много се једа у људима накупило за ову годину бугарске окупације. У том одреду није било четника коме Бугари кућу нису запалили, чељад побили или одвели у ропство. Ти сведоци терора и злочина по Топлици и на свем простирању Топличког устанка 1917. године, пошли су на Бугарску да се не врате.

На Ђурђев дан је и Вучко на Шареним Буквама. Пећанац га је подредио Радисаву Тошићу, вређајући га због неке оптужбе неког сељака. (Пећанац је имао често потребу да се празни изливом гнева на своје најоданије.) Није, ипак, своја два прва човека повео на Бугарску, Босиљград, јер они нису у реду „оних непослушних и неукротивих“, тј. употребљивих у Костином схватању четништва и гериле, у овом лепо организованом подухвату равнотеже злочина.

Вучко је све више био као човек и четник ближи Кости Војиновићу. И он и жена му Роса били су непосредно пред Војводину смрт у посети код њега доносећи им, било их петоро-шесторо, у воденици, храну, лекове…

Радисав Тошић је најбоље знао вредности Вучка Пантића па је после рата свом прворођеном сину наденуо име Вучко.

5.

Вучко је био човек елементарно писмен, наредник у чувеном 2. пешадијском пуку „Кнез Михаило“, познатијем под именом Гвоздени пук. Али, он је као и многи други одабрани људи овога времена, људи из народа, далеко више видео, или осећао, па се и несебично жртвовао у овим судбоносним догађајима и временима. И данас у Лазаревцу функционише „Вучков пут“, који је сам градио. Кад је Лазаревац после рата требало да добије школу, Вучко је за школу поклонио плац. Пошто он у центру села није имао погодно имање за такав поклон, он учини трампу са Миленом Боживићем. Дадне одговарајућу њиву за ону у центру села, коју поклони школским властима.

Али, мало је година мировања било за овај сој људи. Други светски рат, далеко ширих размера и са још већим последицама, убрзо је дошао и у ове просторе. Борба за будућу власт кроз грађански рат била је сурова.

Није се Вучку више четовало. Био хајдук, и доста, и на гласу. Али, човек Вучковог имена није могао остати миран, по страни догађаја. Пећанац га је одмах звао, једном и још једном, па му је трећи пут и запретио да ће послати тројку да га ликвидира ако му се не придружи. „Он није Косту Пећанца ценио много“ – прича Вукена. „Поготово што је он имао сталну потребу да пореди Пећанца и војводу Војиновића. На једној слави, пре рата, Вучко је сиктао на Косту Пећанца: „Ти си обична сељачка пијандура! Војиновић је и човек, и јунак, и Србин. Знам вас добро обојицу…“ говорио је Вучко Пећанцу и сам загрејан.

Живот је ипак неумољиво наставио да кажњава овога човека.

Најпре му погине син јединац, Вукосав. Младић опијен славом свога оца, и поред искључиве забране очеве, крене да се прикључи Пећанцу, и у борби код села Чубуре погине 1. фебруара 1942. године. Малојастребачка партизанска чета отпреми мртвог Вукосава родитељима, уместо срца, са каменом у грудима. Два дана је младић био изложен у Соколском дому у Прокупљу са каменом покрај главе који је Роса извадила сину из груди. Сестра му, Вукена, прича о томе потресно.

Сахране га Роса и Вучко, бивши устаник и четовођа, судија преког суда у Устанку на терену Одреда јастребачког, и први командант ослобођеног Блаца, 1917. године. Сина им убили партизани. Победник у грађанском рату суди човеку, истакнутом, од имена, ако се укључио, или се није укључио. У грађанском рату нема неутралних, а овом човеку, као и овој жени, доста је било свега.

Његов углед човека и четовође из Топличког устанка био је преко потребан колаборационисти Пећанцу, али му се Вучко после смрти синовљеве није одазвао позиву, није му се прикључивао. Партизанима је пак Вучко сметао као пример за углед и потенцијални противник, а сигурно непотребан сведок старих вредности, ако се освоји власт. Партизани су једног по једног носиоца Карађорђеве звезде, или истакнутог четовођу, или официра Солунца, ликвидирали и у току, и после завршеног рата.

Међу првима је уперено прстом на Вучка. Одлука је пала: ликвидирати.

6.

Било је пролеће 1943. Два младића, прерушени партизани, Трајко Јовановић из Трбуња и Обрад Лазовић из Блаца, један тек ушао у пунолетство, други, Трајко, свршени ђак Трговачке академије у Нишу, крену у Лазаревац на Вучка. План је скован, нађен сарадник у Вучковој фамилији и чекао се погодан дан за тај посао.

Лазаревац је село на дугачкој и широкој страни, готово равници, са благим терасицама нагнутим над вододеринама и потоком којим се сливала атмосферска вода. То је једино село које је изграђено по урбанистичким захтевима, плану, као да је војвођанско. Дворишта пространа, са широким сеоским путевима, са средиштем села. У то време домаћинске простране окућнице биле су ограђене. И ово лепо село доживљава судбину осталих топличких села, стари и пусти.

– Двориште Вучка Пантића било је ограђено високим плотом, густо кованих тараба. Лепа кућа моравскога стила, мала, подигнута на тврдом каменом темељу. Економско двориште изнад куће. Само су амбар и салаш под једним кровом. На довољном броју камених громада, које је из чунгулског, или калудранског каменолома могла само по један да довуче волујска добра запрега, леже храстове потпоре и греде, храстов костур ове сувоте. Пресеци амбара одвојени дебелом храстовом даском и читав објекат је урађен осмишљено, тврдо и лепо. И гред, и дубећи носачи, и граничници пресека, неколико, за пшеницу, за јечам, за овас, као и салашке летве, све је на стругари негде урађено, донесено и ту склопљено. И данас кућа и овај објекат стоје. Ћерке, Јела и Вукена не продају, ни имање са кућом, нити овај економски објекат који се може пренети у деловима и опет склопити.

Данас је двориште без ограде, бунар запуштен, а кућица бела, кречом окречена, стоји. Пред њом са западне стране, да је домаћину на видику, пружио се амбар са салашом, а у углу који чине ова два објекта има места за дрвљаник.

Уђу у двориште ова два младића. Изађе Роса, Вучкова жена.

– Добар дан, стрина.

– Добар дан – вели Роса, мало изненађена посетом, необичном и неочекиваном. Некад хајдучица, четник, осматра младиће од главе до пете, и зебе од неке преваре.

– Је л’ чика Вучко код куће? – питају ова двојица питомо, као јагањци.

– А шта ће ви? – питањем одговара Роса, сумњајући још увек да овде нису баш чиста посла.

– Ми смо из Трбуња, момци Жике „Дургута“, па газда Жика чуо да Вучко продаје чезу и коња, хоће да купи. И рекао: „Поздравите газда Вучка“, да ће он да купи, да никоме не да док се с њим не види.

– Не знам, богами, ал’ није о томе ништа говорио… Шта знам да л’ће да продаје… Ено га Вучко у винограду, има радника, па га питајте.

Младићи се кришомице погледају, један, који је говорио, захвали се, и пођу једним од два пута ка винограду.

Кад су били на пола пута до винограда, виде, на пушкомет, човека како иде ивицом забрана ка селу.

„Ено га Вучко!“ – узнемири се један.

„Није оно он, знам човека“ – и наставе пут ка винограду.

У винограду затекну човека Вучкових година где ради.

„Јеси ли ти Вучко Пантић“?

„Вучко сад оде кући да спреми неке кочеве за виноград. Зар га нисте срели?“

Младићи похитају натраг, успут се вајкајући што нису погодили пут, било је тако згодно место да обаве посао за који су долазили у Лазаревац. Онај коме се чинило да је препознао Вучка ликовао је: „Шта сам ти рекао, оно је био Вучко“.

Отворе малу вратницу и уђу. Вучко на дрвљанику. Одложио антерију, и револвер у њој, и секиром задељава кочиће због којих је сишао из винограда.

– Послао нас Жика Дуруг из Трбуња… Чуо да продајеш коња и чезу, па те поздравио…

Роса већ рекла човеку и овај, усправљен и ослоњен на држалицу секире, прекиде их.

– То га неко слагао! Нити сам коме рекао нити ћу…

Роса на степеништу пред кућом. Јелена, тринаестогодишњи вижљасти девојчурак, на прагу, иза мајке. Гледа: два млада голобрада момка разговарају на дрвљанику са њеним оцем… Онај млађи нервозно погледује овамо, к њима… Она осећа да се нешто необично догађа пред њеним очима, али од свега ништа не разуме… Ако су јој отац и мајка хајдуци, она то није…

Док онај старији заговара Вучка, млађи иза њега, нервозно осматрајући Росу, вади пиштољ и креше Вучку у груди… Направа за убијање затајила, метак се заглавио у цеви. Вучко одскочи корак уназад, нема кад да из антерије извуче пиштољ, но потегне секиром на мангупе па их појури по дворишту. Роса која је све то пратила, и слушала и гледала, цикне, и као у стара њена устаничка времена, потрчи за пушку, псујући: „Чекај мајку вам ништачку да вам ја продам коња и чезу…“

Вучко и Роса, још док су између два рата кућили раскућену кућу, и док су рађали децу, градећи онај објекат пред кућом, испланирали су били скривницу за оружје. Никад се не зна, може некад и затребати. И Роса потрчи ка амбару бодрећи Вучка да овима, који су дошли да га убију, не да предаха. Док се она дохвати пушке.

Ови младићи би најрадије да напусте двориште, али нити могу да се дохвате вратнице, нити где могу да прескоче плот. Подигнута Вучкова секира им за леђима. Бежећи петљају око оног пиштоља… Роса постаје опаснија од Вучка. Пуцањ на њу. Дете на прагу, погођено у ногу, врисне. Крв се огласила на степеништу. Мајка и отац за час су се збунили. „Зар опет, као сироти Адам у колевци. И сад од својих, Срба, а не као у прошлом рату од Бугара…“

Онај рођак, спреман да одглуми рођака и пријатеља куће, уђе у двориште оставивши капију отворену, те тако омогући расплет са хепиендом. Два млада, голобрада човека, из шуме, побегну кроз отворену вратничицу.

7.

Није се Вучко више могао да бави домаћинским пословима, није више могао слободно да подиже имање, сељаку се није дало најдраже што жели – да преврће земљу и подиже пород. Отишао је у дражићевце, сада незван. Повлачећи се, топличке четничке бригаде, разбијене, углавном заврше у Босни. Један четник, Милорад Палибрк, којега сам погрешно потписао у првој мојој књизи као Милорада Каличанина, причао је да је Вучко Пантић погинуо у Босни и да је сахрањен у порти цркве у Модричи.

Роса дочека, крај две кћери, долазак партизана и њихову победу. Године 1945. сетили су се у Блацу Росе Пантић и њене кривице. Ухапсе је, спроведу у Блаце и затворе у један од подрума Стошовића кућа. Злогласни Станко Милосављевић – познатији као Станко Ресавац, који је патолошки убијао, и на своју руку, по њивама преко реке, сваке ноћи, код Језера – изведе, већ измучену, тучену и малтретирану Росу, јунака из Топличког устанка. Пут којим су одвођене жртве Станка Ресавца на стратиште код Језера водио је кроз двориште Бојка Смиљковића, родом из топличког Лазаревца, рођеног брата Росе Пантић.

Она која је смрти гледала у очи целе 1917. године, која је хајдуковала не заостајући за Вучком, четовођом на гласу, која је рањеног Косту Војиновића наместила са својим Вучком у воденицу, једином могућем скровишту, верујући да ће прездравити уз њихов надзор и негу, идући кроз братовљево двориште не издржа да не завапи за помоћ:

– Бојко, брате, не дај ме…

Убијена пушком, у Блацу, 27. априла 1945.

Историја је записала да је Роса Пантић у Устанку не једном бранила мужа, и одбранила, и њега и његову чету, и њега и њиховог рањеног Војводу. И те „кривице“ биле су јој опроштене. Ова последња није.

8.

Радосав Смиљковић, син Бојков, а братанац Росин, дође у Лазаревац да обавести о Росиној смрти Тодосија Смиљковића, рођеног брата покојнице.

Пренесу је у Лазаревац.

На њој црна марама.

Роса црну мараму није скидала откад ју је за сином завила, а чује и да је Вучко умро у Босни од тифуса. Како је по српском, хришћанском, обичају, грех сахранити под знамењем жалости раба божјега, који се преселио на онај свет, свет мира и радости, тамо где ће се сви на крају сакупити, требало је да неко скине ту мараму.

„Скинем мајци црну мараму, јер само сам ја могла да то учиним“.

Жене из села, рођаке, куме, казивале су да ако би ко то други учинио, не би било добро ни за једну страну.

„Само ти то можеш, само ће теби опростити мајка, ћерка си јој“, – прича Вукена.

„Донесемо мајку, али у двориште. Немамо где да је изложимо. У кући нашој друге газде још од краја 1944. Уселила се Месна канцеларија села. Ко сме да тражи дозволу, а тек ко сме да одобри да је унесемо у њену кућу? На крају донесе ми кључ Чеда Миловановић, кључ од куће да могу да је унесем унутра… А да није, остала би напољу, под ајатом, пред амбаром и салашом.

Не смеју ни најближи рођаци да дођу да упале свећу… Једна блиска рођака, мајкина сестра, нема је, нећка се. Ја јој поручим: ако не дође сад, више неће никад… Дошла сирота.

У Блацу су владали најгори људи. Роса била затворена пре тога у Прокупљу. Она седела код мене у Тулару. Затворили је, па је пустили… Ослободи се она сирота па пређе у Лазаревац, у своју кућу… Није прошло ни два-три сата дође тројка из Блаца и спроведе је горе, у Блаце.

Отуда смо је мртву донели.

Имање све конфисковано. Вучко имао велики виноград, најбољи у селу. На далеко таквог винограда није било. Његове њиве, шљивак, све то данас, али одавно, зарасло у коров…

Саветује ме адвокат Ракић: „Поори то…“

Вучка и Росу без суђења, без дела, само зато што су четовали у Топличком устанку, прогласе за народне непријатеље. Где је ту правда, мој Професоре? А сад као долазе, оће да пишу књиге о Вучку и Роси.

Чујем, има неки музеј у Прикупљу. Оба ова моја „народна непријатеља“ су тамо…“- потресно прича пред Јелом и њеним мужем и свом својом чељади Вукена.

И одиста, у Народном музеју у Прикупљу, раздвојени, на два посебна зида, велике фотографије. Роса међу истакнутим женама из Устанка. Вучко међу војводама и четовођама.

9.

Кад су се после рата ствари довеле у ред, кад се почело да живи мирно, да планира породица, да граде куће, власти у Блацу су прећуткивале Станка Ресавца, који је и сам умро у болесном страху од освете.

Млађа Вучкова ћерка уда се за Милуна Чимбуровића, који је млад отишао у партизане, па је после рата одмах почео да живи од свог клонферског заната.

Обрад Лазовић, из рата познатији као „Живко Луди“, народни херој отаџбинског и братоубилачког рата, имао је симпатије за скромног Милуна, свога малог окаснелог партизанског саборца, па је често навраћао у посету код њих.

Био је уљудно, али невољно приман од Јеле. Кад је доносила послужење, он се шалио, обраћајући се Милуну: „Да ме ова твоја не отрује!?“ А разговор се увек завршавао о Јелином рањавању: „Да сам ја тада знао какав је јунак био Вучко Пантић, твој отац, никад не би пристао да одем да га убијем“.

Роса није помињана.

10.

Гробља су споменици културе. Вучко и Роса, изгубивши и другог сина, свој материјални иметак оптерете, замашно, обележавањем гроба свога осамнаестогодишњака, јединца. Све је, поготово за Вучка, прошло.

Он је имао и Адама.

Са колевком су га Бугари бацили у ватру. Адам, у преводу први човек. Није му се дало од нељуди да се очовечи. А, ево, Вукосаву уређује вечну кућу да на њој стоји име Пантића, и за живота и себи и Роси уграби по пола квадратног метра лазаревачке земље. Ипак, „нек Морава вода и сахрани“. Његово је небо над Лазаревцем, а земљу му баба оставио, где је мислио да одмара своје уморне кости.

Тог споменика данас нема у Лазаревцу.

Није ни Вучко на лазаревачком гробљу.

А ни Роса не лежи тамо где је требало.

Остала је фотографија да сведочи како је једна идеологија уништавала духовност једног народа.

На споменику је писало:

„ВУКОСАВ В. ПАНТИЋ

четник

1924 + 1 фебруара 1942.

од стране партизана на Чубури1

Спомен подижу свом непрежаљеном сину и себи за живота родитељи Роса и Вучко Пантић, војвода, са ћеркама Вукеном и Јеленом и зетом Милашином“.

Цео текст на црној мермерној плочи уклесан у десет редова.

А обележје, споменик, имао је више грехова: на њему су две недозвољене речи – четник и војвода; затим раскошан споменик од црног меремера, у Нишу направљен, и скупоцена ограда од кованог гвожђа. Осим оне две речи, остало је могло да нађе примену код маштовитих рушитеља спомен-обележја.

Лазаревац је на крају изгорео. Духовно.

О четовању Вучка Пантића у Топличком устанку има трагова у казивању моме о Радисаву Тошићу и Јеротију Ђенадићу. И он се предао Бугарима, тек после смрти Косте Војиновића.

За Вучком је остављено његово писано сведочење пред комисијом и историчарима о његовом виђењу Устанка.

Сачувано је много његових извештаја, операцијских, устаничких, које је упућивао као командант одреда Кости Пећанцу и Кости Војиновићу.

Такође, сачуване су наредбе, многе, Косте Војиновића и Косте Пећанца, упућене Вучку Пантићу.

Из свих тих докумената сагледава се сасвим лепо лик Вучка Пантића.

_____________

1) Село Чубура код Ражња

Извор:
ПОГЛЕДИ