Протерани народ Илиоси-Чагоси на протестном скупу у Лондону
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ НАД СТАНОВНИЦИМА ОСТРВА ДИЈЕГО ГАРСИЈА
- Међународни суд у Хагу је 25. фебруара 2019. донео пресуду да је В. Британија 1965. нелегално присвојила острва Дијего Гарсија (архипелаг Чагос) која су припадала држави Маурицијус. Британија позвана је да их што пре врати, а да протеране становнике врати у отаџбину
- На етнички очишћеном острву Дијего Гарсија од народа Илиос, кога су Британци убрзо продали САД, налази се једна од најважнијих стратешких војних база Америке: са аеродромом и великим бројем авиона-бомбардера Б1 и Б2
- Народ Илиос-Чагоси протерани су на далеки Маурицијус где у прогонству обесправљени живе у бедним условима већ пола века.
- Преживели прогнани Илиоси, њих око две хиљаде, и њихови потомци, деценијама упорно траже да се врате својим кућама на прелепо острвo у Индијском океану
- Случај становника Дијега Гарсије који су преживели етничко чишћење у потпуности одговара дефиницији злочина против човечности
Пише: Јово Вукелић
Међународни суд правде у Хагу (Светски суд УН, International Court of Justice -ICJ) је 25. фебруара ове године, после дужег већања, донео пресуду у случају етничког чишћења народа Илиас (Чагоси) од стране Велике Британије, са острвља Чагос у Индијском океану, посебно са острва Дијего Гарсија, да је земља Гордог Албиона „дужна да острва врати што пре у посед државе Маурицијус, које је одузела противправно, нелегално и незаконито још 1965. године“.
Пресуда говори и о томе „да је Британија дужна да прогнаним становницима ових острва и њиховим потомцима омогући што скорији повратак у њихове куће и на огњишта“, одакле су протерани на суров начин две хиљаде километара далеко пре скоро пола века, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. Отерани су на Маурицијус и Сејшеле, 2.200 километара југозападно, где су, као грађани другог реда, живели и живе у беди!
Шокантна је и скоро невероватна прича о Илиосима (Чагосима) народу који је сурово прогнан и протеран, јер ово је прича о уништеним срећним животима ових доброћудних људи. Сви су бродовима силом депортовани на друга далека острва како би Британија ову територију бесправно прогласила својом и потом је убрзо „уносно“ продала САД за војну базу, јер су постојали идеални услови за изградњу велике војне аеродромске писте, што су Америкаци и учинили током 1970-71 године.
САД су на атолу Дијего Гарсија који је облика потковице направиле и војни аеродром за највеће бомбардере и савремену стратешку базу, одакле су полетали авиони који су бомбардовали и Ирак 1991. и касније, током Заливског рата и агресије и Авганистан од 2003. године до данас.
Многи извори тврде да се на овим острвима налазе и специјални тајни затвори, као Гвантанамо, где се без икакве контроле од стране САД муче и под тортурама испитују затвореници.
Острва стида и срама за Британце
Видео прилог са чувеним Пилџеровим документарним филмом ”Stealing a nation”, (траје 56 минута)
Познати и угледни аустралијски новинар Џон Ричард Пилџер (1) направио је међу првима потресан документарни филм о драматичној и тужној судбини острвљана показујући целом свету грубо етничко чишћење и тајну акцију, које су спровели Британци сурово протерујући невино становништво. Острво је назвао „острво стида, срама“ за Британију и Британце.
Овим важним питањем бавили су се и о овоме писали и наши публицисти, проф. др Владимир Божовић, са ПМФ у Подгорици, председник Извршног одбора Матице Српске у Црној Гори и Синиша Љепојевић, публициста и политички аналитичар из Лондона.
У изванредном аналитичком тексту (2) под насловом „САД користиле базу на Дијего Гарсији за све НАТО ратове у том дијелу свијета“ ( лист „Дан“, 2015. године) Божовић истиче:
„Једног дана (крајем 60-тих прошлог века), најежени НАТО генерали раширили су хладноратовске карте и злокобно показали прстом на острво Дијего Гарсија ,које је означено као јединствени природни носач авиона и будућа база ”стратешке предности”. Под тим дугим НАТО прстима, закотрљала се злехуда судбина острвљана. Наиме, британска влада је у пуној тајности, заобишавши парламент и јавност, 1966. потписала уговор са војском САД о коришћењу острва Дијега Гарсије у војне сврхе на 50 година – до 2016. године. Једини амерички услов, бритак и нацистички упрошћен, је био: очистити острво од људи!
Почео је организовани злочиначки подухват бестијалног протјеривања његових становника. Дошли су мјесеци патње и страха. Најприје су ”савезници” побили све кућне љубимце на острву. Гасом! Прострује жмарци од неизбјежних, ужасавајућих асоцијација, зар не?
Потом су беживотна тијела љупких створења запаљена на заједничкој ломачи наочиглед истраумиране дјеце и њихових родитеља. Циљ је потпуно остварен – уселио се паничан страх у срца добрих људи. Упоредо, Британци су прекинули сваку доставу хране и љекова грађанима на острву. Један по један, а убрзо потом и стотину по стотину, становници Дијега Гарсије су насилно утрпавани у бродове и одвожени у непознато.
На Маурисијус и на Сејшеле, да живе у распалим кућама, без елементарних услова за живот. Из тих страћара, чак и данас (забиљежено у сјајном документарцу ”Stealing a nation”) чују се болни уздаси, преточени у дирљиву пјесму туге за домом, за сунчаним острвом срећног живота“.
Божовић убедљиво констатује: „случај Дијега Гарсије у потпуности одговара дефиницији злочина против човјечности“ и додаје:
САД су користиле и користе базу на Дијего Гарсији за све НАТО ратове у том дијелу свијета. Такође, потврђено је да се на острву налази ЦИА затвор у ком се, Абу Граиб техникама, монструозно муче заробљеници, безнадежно искључени из било каквог правног поретка. Зато се, као врхунац цинизма, у иначе врло оштрој конкуренцији, издваја одлука британске владе 2010. којом Чего архипелаг проглашава ”морским, природним резерватом”.
Божовић закључује: “ Већ пола вијека, онемогућавају свим бесправним средствима Британци и Американци повратак Илиоса-Чагоса у њихове домове.
А врхунац цинизма, тако уобичајеног код Енглеза, утицала је да америчкој војној бази на Дијего Гарсији дају име: ”Правда”
Божовић је у потпуности схватио размере нељудскости и бахатости Британаца, сурове поступке према становницима Илиосима и брутална кршења свих њихових најелементарнијих људских права.
Пресуда суда у Хагу је саветодавног карактера
Синиша Љепојевић, српски публициста из Лондона, писао је текстове о злој судбини Илиоса-Чагоса са Дијега Гарсије. Он истиче један занимљив аспект овог проблема:
„ Можда би могло бити за Србију занимљиво ово питање прогоњених и протераних острвљана из Индијског океана из угла да је пресуда Међународног суда савјетодавног карактера и да не постоји обавеза да се слиједи оно што овај суд каже! Суд је рекао да Британци требају да што пре врате острва Маурицијусу и народу Илиос… Занимљива је ова одлука због Kосова и Метохије, јер је исти овај суд пре неколико година (2010.) дао савјетодавно мишљење, донео одлуку (да независност Космета није против међународног права), која је код нас у Србији прихваћена као обавезујућа пресуда, под притиском и манипулацијама Запада“.
А одлуке овог суда нису обавезујуће!
Љепојевић подсећа „да ово није први суд који се бави овим проблемом. Британски судови су неколико пута доносили, не савјетодавно мишљење, него коначне пресудеда се протерани људи, Чагоси, имају право вратити на своја огњишта и да се тај архипелаг врати Маурицијусу коме је отет. Последња пресуда британског суда је била 2003. али Тони Блер је одбио да спроведе судску пресуду.
Истичем, наставља Љепојевић, Британија је дала независност Маурицијусу 1968. године али је претходно Архипелаг Чагос илегално одвојила и људе, њих око 2.000, потом насилно иселила, и они сада углавном живе на Маурицијусу.
А на Дијегу Гарсији је велика америчка војна база која је и сада веома активна. За давање те територије Америци Британија је тада од Америке добила подморничке нуклеарне пројектиле „Поларис“. То је била та уносна трговина. Иначе, може да се суди колико год неко жели Британији, али она није у стању да испуни одлуке судова, било којих“. Објаснићу и зашто.
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
Ником није дозвољен приступ острву
Уговор између САД и Велике Британије о коришћењу острва у америчке војне службе је направљен 1966. године и трајао је 50 година. Уговор је Британија 2016. продужила и најам острва Дијего Гарсиа дала Америци до 2036. и саопштила да протерани становници острва не могу да се врате на њега. (САД или Велика Британија могу да изађу из уговора без правних последица након 2016. године).
Поред стратешке авио-базе на овом острву данас се налази једна од укупно три антене које су део Глобалног позиционог система.
На острву се налази неколико лука, у којима су стално стационирани огромни војни бродови, у просеку око 15 ратних и транспортних бродова. Ови бродови доносе војну опрему (тенкови, џипови, хеликоптери) и медицинску опрему америчким снагама у регионалним сукобима. На острву борави чак 4.000 америчких војника. Ова близина је била од нарочитог значаја током Заливског рата 1991, као и током рата у Авганистану од 2003 .
Војна база на острву има чак довољно велику писту за хитно слетање свемирских летелица по потреби.
Колико су војни објекти, аеродром, авиони, затвор, пристаништа за ратне и транспортне бродове и остало што се налази на Дијего Гарсији велика тајна и од важности за САД и НАТО говори факат да ником, сем војника и пилота, није дозвољен приступ на острво, чак ни члановима фамилије.
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
Упорни и пуни живота Илиоси се непрекидно боре свим легалним средствима да се врате својим кућама. Стално се окупљају и протествују у Лондону већ 50 година. Тако је 2000. године, Врховни суд В. Британије дао домородочком становништву право да се врати на атол и дао им је и британска држављанства.
А 2002. године становништво (које тада броји 4.500 људи), са млађим генерацијама, које нису никад ни виделе острво, вратило се у суднице, тражећи компензацију за изгубљене године, тврдећи да Министарство спољних послова намерно одуговлачи исељавање војних снага са острва након одлуке Врховног суда 2000. године.
Међутим, 10. јуна, 2004. године влада Велике Британије одлучује да пређе преко одлуке Врховног суда, и забрањује становништву повратак на острво.
Може се лако погодити ко је тада био британски премијер: наравно био је Тони Блер, који се „ни на речима, а камоли у пракси, није залагао за поштовање закона, или за људска права“!
После пола века – 7 дана радости и туге!
Најновија одлука врховног суда УН за међународне спорове из Хага да је Британија деловала незаконито је озбиљан ударац по углед Британије на светској сцени, оцењују правни стручњаци и медији у свету. Случај Дијего Гарсија је, подсећамо, прослеђен Међународном суду УН У Хагу након великог гласања 2017. у Скупштини УН-а о овом питању, када је Британија поражена, упркос њеном жестоком противљењу, јер је била у великој мери изолована.
Налог Суда је да Британци врате што пре острва архипелага Чагос која су силом отели 1965. године. Суд и судије очекују да Британија и Маурицијус седну и договоре се о преузимању.
И британски аутор Мaрк Куртис у књизи “Web of Deceid“, (Лондон 2003.) укaзује нa етничко чишћење нa острвимa Чaгос у Индијском океaну сa којих је до 1973. године нaсилно исељено око 2.000 домородaцa.
Брутална депортација довела је до исељења и последњег староседеоца. Од њихове нaсилне депортaције, стaновништво Илиос – Чaгоси, кaо и дaнaшњa њиховa децa, се храбро боре зa својa људска прaвa и повратак на острвa.
https://youtu.be/9w43CCUvjwQ
Документарни филм о повратку Илиоса-Чагоса на острва (траје 13 минута)
Око стотињак Илиоса-Чaгоса је 2006. године је, вршећи огроман притисак владу Британије, ипак успело да се после пола века избори, да под прaтњом војникa aмеричке војске, посети острво Дијего Гaрсију нa недељу дaнa, кaко би обишли гробове својих рођaкa и члaновa породице и посетили роднa местa. Били су то дани радости и дани туге!
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
САД нуклеарним пројектилима платили острво Британији
Архипелаг Чагос је aтол који се нaлaзи у срцу Индијског океaнa, удaљен 1.600 километaрa од нaјјужније тaчке индијског полуострвa и састоји се од чак шездесетак острва. Острво Дијего Гарсија (названо по капетану брода) има облик прстена (потковице) и чини скоро потпуни круг. Након Наполеонових ратова, Дијего Гарсија постаје британска колонија, а од 1814. до 1965. године припада Маурицијусу.
А 1965. године Чагос архипелаг (којем припада и Дијего Гарсија) Велика Британија отима од Маурицијуса и архилепаг као и острво постају Британска морска колонија. Према уговору из 1971. године између Британије и САД острво је дато у најам америчким војним снагама.
Иако је уговор тајна (САД не плаћа своје боравак на острву В. Британији), Британија је за узврат добила, 1970-тих нуклеарне главе, пројектиле „Поларис ракета“.
Од тада САД извршавају ваздушне нападе и бомбардовања у рату у Ираку од 1991, а у Авганистану од 2003. до данас. Војни авиони који су први бомбардовали Багдад, престоницу Ирака, су полетели са Дијего Гарсије. Бомбардери су користили антене и радаре за Глобални Позициони Систем (ЏПС), који се налазе на острву, при маневрисању бомби и ракета кроз Багдад.
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
Одлуке суда у Хагу су необавезујуће за САД и Британију
Љепојевић закључује: „Британија није у стању да испуни одлуке судова, било којих. Па како да Британија испуни судске налоге? Британија је америчка колонија или у најбољем случају једно од америчких министарстава. Док је тако Британија према Америци не може да учини ништа лоше.
Само једна илустрација је довољна да покаже стање ствари и односа: Америка на улицама енглеских градова киднапује британске држављане и одводи их у Америку на суђења а да о томе британска влада уопште није обавјештена“.
Уз то, наставља Љепојевић, војна база на Дијегу Гарсији је везана за британске нуклеарне пројектиле. Британци су дали Американцима острва у Индијском океану, а они њима нуклеарне главе. Ти пројектили су и даље америчко власништво па ако Британија тражи да се врати острво Дијего Гарсија и испуне судске одлуке онда Америка узима те нуклеарне ракете. И онда Британија није више нуклеарна сила! Додуше, она то и сада у реалности није, јер је шифра за активирање тих пројектила и даље код Американаца и Британија их не може користити, ако Американци не дају шифру“.
Коначно, на Дијего Гарсији је веома важна америчка војна база из које су бомбардовани и Ирак и Авганистан, а сада се САД припремају да бомбардују и Иран. Уз то, преко те базе се могу ометати пловни путеви Kине кроз Индијски океан и надзирати (шпијунирати) цело подручје Индијског океана. Нема шанси, на жалост народа Илиоса-Чагоса, да се ситуација промени у скорој будућности у њихову корист.
На крају Љепојевић истиче: „ Одлука Међународног суда у Хагу је необавезно мишљење до кога САД и Британија не држе колико до „врбовог клина“. А поготово сада када Америка заоштрава односе са Kином и са Ираном. Дијего Гарсија и све што се налази на њему: војна, база, аеродром, најновији бомбардери, луке, пристаништва са ратним бродовима, подморнице, антена глобалног позиционог система… је од кључног стратешког војног значаја“.
Наш коначан закључак из овог врло поучног случаја је да Британци спроводе и у 21 веку брутално етничко чишћење. Према становништву Илиос понашају се и даље као према бићима нижег реда. У складу са суровом поруком званичника Форин офиса, који је поводом насилног расељавања Илиоса са острва написао: „Тамо неће бити домаће популације, осим галебова!?!“
Џон Пилџер је открио суровости Британије и Британаца који су починили и у овом случају правећи злочин против човечности и спроводећи етничко чишћење народа.
Да ли ће и када одговарати влада В. Британије за ова злодела? Остаје нада да ће свет то дочекати.
Изјава Џ. Пилџера о прогону Илиоса-Чагоса (траје 5 минута)
Извор: Између сна и јаве
