- Срби на окуп! - http://srbinaokup.info -

Храбри артиљерац Радисав Милошевић

artiljerija-1050x525

Радисав Милошевић је шест сати сам са једним топом задржавао аустроугарску војску.

Новембар је 1914. године, промиче јесења киша а хладноћа се војсци увлачи у кости. Прозебли, изморени, војници су се храбро борили против многобројније и опремљеније аустроугарске војске. Ипак, непријатељ је све више продирао у унутрашњост земље.

Стање на фронту није било повољно за српску војску и одлучено је да Моравска дивизија мора да се повуче на резевне линије фронта .

Сви погледи војника били су усмерени ка артиљерији од које су очекивали помоћ приликом повлачења. Артиљерија која је требала да буде подршка моравској дивизији састојала се од две батерије, Дунавске и Тимочке.

Међутим, закључак команданта је био да није целисходно оставити две комплетне батерије да задржавају надирање непријатеља, да не гину људи и да нам пропада материјал. Морало се послужити лукавством. Спас се очекивао од маневра једног храброг топџије.  Командант дивизије, пуковник Крста Смиљанић, позвао је командире на саветовање:

– Моравска дивизија је у одступању. Тренутно нема никога да јој помогне. Било би потребно да један нишанџија остане овде и да помаже повлачење Моравске дивизије. И то само један човек са једним топом и муницијом. Више не можемо да ризикујемо. Херој који буде остао мора бити спреман да погине. Напад непријатеља очекује се још у току ноћи.

Командири су се сложили. Позвали су нишанџије. Било их је свега осам. Саопштена им је жеља команданта:

– Не мора, војници, нико да остане. То је командант Коста Смиљанић посебно нагласио. Али, тај један топ био би нам од огромне користи. Спасиће стотине и хиљаде људи.

Нишанџије су се загледале. Неко од њих морао јне да жртвује живот.

– Има ли јунака?

– Ја се примам тог задатка, господине поручниче.

Испред командира поручника Павла Јовановића испрсио се каплар Радисав Милошевић, млад, снажан, неустрашив. Поглед му је био мрк. Пред њим се указивала слава или смрт.

Јавио се и команданту дивизије пуковнику Смиљанићу на рапорт.

– Капларе Милошевићу, јеси ли ти ожењен и имаш ли децу?

– Да, господине пуковниче. Имам четворо деце.

Командант се успротивио избору нишанџије:

– Ја не дозвољавам да каплар Радисав Милошевић остане да штити одступницу. Погинуће. Деца ће остати без оца.

Затим се обратио окупљеним командирима:

– Покушајте, господо, да нађете неког од нежењених.

Каплар Милошевић се погнуо, као да га је погодио шрапнел. Али одмах се тргао. Испрсио се поносно, треснуо снажно ципелама ногу о ногу у ставу мирно и обратио се пуковнику Смиљанићу још једном, овај пут тоном који је био енергичан и непопустљив:

– Господине пуковниче, ја сматрам да нико неће савесније извршити овакву једну дужност. Моја ће деца, можда остати без оца. Али ја знам да она са својом мајком стоје иза мојих леђа у Буковнику, код Аранђеловца. Непријатељ неће проћи близу мог топа док сам ја жив.

Каплару је било потребно прилично труда да увери команданта. Жив неће пасти непријатељу. При себи има две бомбе. Ако непријатеу некако и успе да се пробије до капларове батерије, треснуће их о лафет. Разнеће их у парампарчад заједно.

– Ни рањен се нећу дати! Непријатељ неће видети користи од мене.

Пуковник се одобровољио, а био је и задовољан што се један нишанџија отима за задатак који може да му донесе само смрт.

Уследило је наређење:

– Добро! Нека остане каплар Милошевић, и нека му се принесе муниција, остала три топа са елементима. Остали да се повуку одмах у правцу села Дудовице. Нема се више времена за оклевање.

Био се спустио мрак кад се батерија са осталом војском повукла са положаја Чибитковица. Каплар Милошевић остао је сам са својим топом. Непријатељска артиљерија почела је са дејством. Једна граната пала је у близини положаја који је бранио само каплар Радисав Милошевић.

Устао је и командовао сам себи:

– Пали!

Тресак, ватра, дим. Непријатељ је добио одговор. Следовао је други, трећи, четврти. И пуцњи су се поновили. Каплар нишанџија је са таквом присебношћу гађао непријатеља, који је био далеко свега два и по километра, са оне стране речице Љига, да се имао утисак као да дејствује цела батерија. Мењао је елементе невероватном брзином и успевао да имитира пуцње као да дејствује читава батерија.

Крај њега, лево и десно, сипала је киша шрапнела. Један погодак и умукнула би „бетерија“ каплара Милошевића.

Али каплар се није дао. И храброст, и срећа били су на његовој страни.

Топџија каплар Радисав Милошевић одговарао је на ватру Поћорекове армије.

Борба између каплара Милошевића и непријатељске артиљерије трајала је дуго. Приближавала се поноћ, а неустрашиви нишанџија је непрекидно пунио свој топ и сипао ватру на непријатеља истом жестином. Пламен је проламао са времена на време – кишну ноћ.

Каплар Милошевић се са својим топом борио против непријатеља пуних шест сати. Поћорекова војска није смела напред. Каплар нишанџија вредео је колико цела батерија. У ноћи није се могло назрети колико је топова у саставу ове српске „батерије“ којом је командовао Милошевић добровољни командир и нишанџија.

Прошла је поноћ када на непријатељаску ватру, иза Милошевићевих леђа, одговорила и моравска батерија. Моравска дивизија више није била у повлачењу, враћала се на своје положаје. Непријатељ је уперио своје топове сада на страну одакле је почела да долази нова ватра. Каплар Милошевић био је спасен, али је имао крај свог топа још само 12 граната.

Нишанџија је мислио да ће моћи да врати тих 12 граната ако буде успео да се докопа своје јединице. Преварио се. Шрапнели непријатељских топова просвирали су опет крај његове главе. Он је одговорио на ватру. За пола сата нестало је муниције.

Опет је имао среће, стигла му је тада помоћ. Командант Смиљанић упутио је Милошевићу курира да га повуче одмах према положају Моравске дивизије. Непријатељ је био обуставио паљбу. Било је омогућено повлачење. Киша је још увек сипала. Повукли су топ. Точкови каре заглавили су се у блато. И остала су ту. Само се топ херојског нишанџије вратио у састав батерије, недалеко од села Брајковца. Одвукла га је двострука запрега. Кара је остала непријатељу.

Сутрадан ујутру батерија у којој је био и Милошевић са својим топом заузела је положај код и почела је са жестоком паљба. Милошевић се лавовски борио пун један сат. Тада га је погодио један шрапнел у десну ногу.

Неколико дана касније аустроугарска војска била је разбијена и враћена преко Саве.

Због свог невероватно храброг подухвата каплар Милошевић одликован је златном Карађорђевом звезде са мачевима. И то није једино његово одликовање. Добио је руски орден Светог Ђорђа четвртог реда, две златне медаље Милоша Обилића за храброст које су што је интересантно стечене за два херојска подвига у два дана.

Те је било на Солунском фронту, приликом напада Бугара у ноћи између 17 и 18. новембра 1916. борба се водила цео дан, 17 новембра, Милошевић је помагао пешадију. Није се могло одупрети непријетељу. Наша пешадија се дала у повлачење. Каплар Милошевић је опет остао сам на положају са својим топом. Случај са Колубаре се поновио. Овог пута био је са њим и темпирач Спасоје Бонџулић.

– Извукли смо топ на гребен у саму зору, наша су зрна косила непријатеља. Падали су бугарски војници као снопље. Шрапнели су билу у „картечном“ дејству. Остали наши одреди налазили су се у подножју гребена. Иза наших леђа налазила се једна бугарска чета. У само свануће наша је пешадија потиснула ову бугарску чету. Непријатељ је пројурио између наших батерија. Није остао ни један. Нама ништа није било. Сећам се само да је погинуо телефониста наше батерије Филиман Пашић. У пролазу један Бугарин ударио га је ножем у груди. – причао је касније скромно о свом херојству каплар Радисав Милошевић

Милошевић је на Солунском фронту поново и рањен. Било је то 26. Јула 1918. док су били у покрету, под Бабуном. Због велике врућине Милошевић скиде шлем и стави шајкачу на главу. Командир мајор Милан Банићевић је командовао:

– Шлем на главу!

Милошевић је послушао. Граната је експлодирала. Једно парче удари га директно у главу.

Срећом, имао је шлем на глави. Рањен је и брзо се опоравио.

Извор:
БЛОГОВАЊЕ