„НОВА КЊИГА епископа Артемија која представља тријумф ПРАВОСЛАВЉА и пораз савремених јереси и кривоверја“

odbrana vere od krivoverja

ПРЕДГОВОР

Природа Богочовековог и богочовечанског саздања – Цркве, никада неће бити у потпуности докучива за нас људе, као што ни сам Богочовек неће никада у потпуности бити схватљив и докучив за род Адамов. Ипак, Бог сејави у телу (Тим 3, 16) и откри људима у мери која је потребна за спасење.То је између осталог и смисао оваплоћења Сина Божјег. Веровати и спознати Бога јесте пут ка животу вечном, ка спасењу, као што Христос вели: А ово је живот вечни да познају Тебе јединог истинитог Бога, и кога си послао Исуса Христа (Јн 17, 3). Опет, спознати Бога управо значи спознати и веровати у  Сина Божјег, као што је светом апостолу Филипу речено: Који виде мене, виде Оца(Јн 14,9). У мери спознаје Христа, Који је глава Цркве, спознајемо и саму Цркву, јер је Црква Тело Христово.

Везано за Цркву врло прецизно пише свети апостол Павле у својој посланици Ефесцима, појашњавајући каква је и каква треба да буде заједница верних, тј. Црква,  те вели да треба: држати јединство Духа у свези мира; Једно тело, један дух, као што сте позвани у једној нади звања свог. Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свих, који је над свима, кроза све и у свима нама (Еф 4, 4-6). Историјски ход Цркве, њено овоземаљско странствовање и постојање врло прецизно одсликава и потврђује ове свештене речи светога Апостола. Из наведене апостолске поуке видимо да је јединство Духа у свези мира, тј. јединство верника у Духу, односно јединство саме Цркве, условљено јединством вере, вере у Једнога Бога и Оца свију. Дакле, једност и јединство вере сажима и сабира у себе једност, јединственост и јединство Цркве Божје.

Управо по напред наведеним речима светог апостола Павла схватамо да једна и јединствена, непромењена вера у Христа представља камен на коме је саздано сво богочовечанско здање звано Црква.

Зато и до данас постоји само једна истинита вера – вера православна и, сходно томе, Једна истинита Црква – Црква православна, тако свети оци богословствују,  а ми православни примамо, исповедамо и верујемо. Многи су од ње током историје, отпадали.То се и данас дешава. Не само појединци, већ и читаве епархије, чак и патријаршије, попут Римске, читави народи и државе, отпадали су од Цркве отпадањем од једне вере апостолске која држи Цркву и коју Црква држи, и такви људи и такве скупине престајале су бити део Цркве и Црква. Ипак, због њиховог отпадања од вере, а тиме и од Цркве, Црква никада није престајала бити Једна, Света, Саборна и Апостолска. Вазда је тако било, тако је и данас и тако ће бити до века.

Из свега наведеног извлачимо недвосмислени закључак: ко угрожава једну веру, на којој је утемељена сама Црква и јединство Цркве, угрожава и саму Цркву, јер, ко руши темеље куће, руши и саму кућу. Отуда је кроз историју за све свете апостоле и свете оце очување једне и једине вере православне био и остао најсветији и приоритетни задатак, зато што  је то био начин очувања и саме Цркве Христове.

Јер шта је заједничко за све свете до данашњег дана, за апостоле, мученике, преподобне и праведне?  – Једни су се спасли и прославили Бога мученичким страдањем за Њега, други преподобним и подвижничким животом ради Њега, али свима њима заједничка је непромењена, чиста и неискварена вера православна коју су устима исповедали, срцем веровали и својим богоугодним и спасоносним животом потврђивали.

Верност оваквом искуству и Предању Цркве породила је и књигу која је пред нама. Од православних пастира, епископа пре свих, увек се очекивало поменуто усрђе у очувању вере православне. То је била и јесте њихова прва и најсветија дужност. У свим временима православна вера, тиме и Црква, угрожаване су од стране разних непријатеља, спољашњих прогонитеља и истребитеља хришћана и хришћанства и унутрашњих лажних пастира и најамника, јеретика. Од наведених непријатеља ови потоњи су Цркви вазда наносили највећу штету, јер су својим оруђем које се назива јерес, ударали на сам темељ Цркве, а то је, како смо напред показали, непромењена и неискварена вера православна. Ипак, Бог је сваком поколењу хришћана, и сваком времену и невремену кроз које је Црква пролазила такође даривао, и данас дарује, истинске пастире и витезове православља, ревнитеље по Богу, и непоколебиве чуваре вере, тиме и Цркве православне. Пред нама је књига која представља сведочанство такве милости Божје и таквог Божјег непрекинутог промишљања о Својој Светој Цркви, тој непорочној Невести на којој нема мрља ни бора. Књига коју видимо представља богословски споменик једне такве борбе. Разлика ове у односу на све претходне борбе у којима су Христови пастири извојевали победу над најамницима – јеретицима, јесте у томе што ова борба још увек траје. Сходно утемељености Цркве на једној и јединој светој вери православној, која је увек исповеднички и мученички проповедана, сведочена и чувана, и сама Црква у себи носи тај исповеднички елемент, који је од самог њеног настанка постао неотуђиви део црквеног Предања и ње саме. Исповедништво и мученичко сведочење вере уградио је у Цркву сам њен оснивач и подвигоположник Христос, трпећи прогон и страдања због исповедања јеванђелске истине да је Он Син Божји и, запечативши то исповедништво страдањем на Крсту.

Књига о којој је реч управо садржи исповедање вере православне, те представља наставак тог исповедничког подвига одбране и очувања вере православне у моментима када је она угрожена. А угрожена је била непрестано, са мањим или већим паузама и предасима кроз читаву њену историју. Угрожена је и сада, од стране савремених јереси утемељених на људском умовању које је потпуно страносвештеном Предању Цркве. Страноје и по својој форми и по садржини и по духу посветовњаченог, схоластичког мудровања које носи у себи.

Аутор ове књиге, епископ Артемије, као настављач поменутог исповедничког подвига Цркве и ревнитељског предања њених истинских пастира кроз векове, осетивши својом истанчаном пастирском савешћу угроженост вере православне, тиме и Цркве Божје, повео је љуту борбу против оваквог новачења у вери и богослужбеној пракси, која су у овом нашем времену нагрнула на Цркву. Да је ова борба љута показују и страдања епископа Артемија и његове пастве која су тесно повезана са сваком борбом, особито са борбом за веру православну. У овој књизи издвојена су јересоидна новачења која представљају атак на вероисповедно Предање Цркве, тиме, како напред показасмо, и на њу саму. Савремена догматска скретања уображених модернистичких богослова у нашој Цркви су у овој књизи педантно сабрана и класификована, систематизована у мери у којој је то могуће, а немогуће је у потпуности, јер је јеретичко и неправославно учење плод нечистог умовања под дејством нечистих духова, те је у њему, иначе, све хаотично и без јасног поретка. Православна савест епископа Артемија је проговорила кроз ову књигу, али не данас или јуче, већ пре шест година. Иако су заступници и пропагатори савремених јереси у Српској цркви покушали да угуше овај исповеднички глас вапијућег у духовној пустињи данашњице, ова књига представља знак да у таквој намери, ипак, нису успели. Покушаја је било много, они и даље трају, у виду медијског компромитовања, неканонских и противправних притисака како званичне Црквене администрације, тако и владајућег режима на епископа Артемија и његову паству. Упркос таквим условима Епархија рашко-призренска у прогонству наставља свој апостолски и мисионарски подвиг исповедања и одбране вере путем штампања и објављивања часописа и књига, и то не макар какавих, већ строго православних, што данас, чак и у Цркви, постаје реткост, с обзиром на то шта се све у њој штампа и објављује. Православне ризнице нашег духовног пастира Артемија преизобилују и преливају се, тако да од тог сувишка ми, његова духовна деца, захватамо православно Предање које нам он преноси, а које се у нашој Епархији и из ње у целој Цркви излива као река духовна и словесна између осталог и у виду књига, попут ове о којој је реч.

Конкретан повод за настанак ове књиге било је излажење у јавност приступног предавања садашњег професора догматике на Богословском факултету у Београду, епископа Игњатија Мидића, прво у скраћеној верзији, а касније у целости. Кроз уста овог епископа, иначе, а особито у поменутом предавању су на један врло баналан и богословској етици и истини стран начин проговорила сва модернистичка, новотарска и православаном богословљу непозната и непричасна мудровања која потресају нашу Цркву и нарушавају мир и јединство у њој. Самоуверено мудровање по људском разуму поменутог епископа се удаљава од светоотачког богословског предања до те мере да се у моментима стиче утисак да је упитању предавање неког незнабожачког философа залуталог из античке Грчке, који је понешто чуо о хришћанству, а не православног епископа и професора православне догматике. У поменутом предавању изнето је пуно неправославних ставова, тј. јереси. Књига епископа Артемија и његових сарадника представља заправо зборник од три свеске у којима су неправославни, јеретички ставови из поменутог и других предавања набројана, а затим светоотачким изводима и цитатима, углавном из Догматике преподобног оца Јустина Ћелијског, побијена. Уз поменуте свеске у књизи се налазе и пропратна писма и акта, упућена епископима, Синоду и Сабору Српске православне цркве, а свим тим је епископ Артемије покушавао да укаже Српском епископату на неправославна скретања, тј. јереси које се шире и предају, ни мањи ни више, него на Богословском факултету[1]Српске православне црквеу Београду. С обзиром да су црквенообразовне установе места на којима се припремају пастири, свештеници и делатници на њиви Господњој, јасно је какве последице на Цркву оставља јерес која се у окриљу истих предаје, преноси и подмеће уместо православног, апостолског и светоотачког догматског и сваког другог богословског предања Цркве. Ако Богословски факултети и Богословије постану легла јереси, оне неће бити расадници  православних пастира, већ јеретика, најамника и вукова који неће напасати, већ  ће растрзати словесно Христово стадо у Цркви Његовој. Епископ Артемије, уз помоћ својих сарадника сабрао је богословска скретања из поменутих предавања, иза сваког понаособ су додати адекватни светоотачки богословски наводи, који недвосмислено показују да су та скретања заправо јереси. Овим је постигнут својеврсни ефекат огледала, у богословко-литерарном смислу, тј. паралелно са јересима која у предавањима износи епископ Игњатије постављени су светописамски и светоотачки цитати у којима се као у огледалу јасно види јересоидни карактер богословског учења које епископ Игњатије попут отрова сеје на Богословском факултету Српске православне цркве, у Београду и шире. На жалост, у томе није усамљен, јер јеретичко учење епископа Игњатија, као врста секуларизоване теологијекоја се ставља у службу глобализма, представља заправо основ свег образовања на  Богословском факултету, на свим његовим катедрама, посебно на катедри догматике на којој предаје епископ Игњатије.Уз ту чињеницуњегово богословско скретање добија трагичне размере са несагледивим последицама идуховно деструктиван караткер, душегубан за полазнике Богословског факутлета и тиме за читаву Српску цркву.

Епископ Артемије је начинио поменуте три свеске са наведеним садржајем и уз пропратно писмо, непосредно пре заседња Светог архијерејског сабора Српске цркве 2008. године послао Синоду у складу са процедуром, да тему јереси Игњатија Мидића стави на дневни ред Сабора. Такође је исте свеске са пропратним писмима посало на адресе дванаест епископа Српске цркве, које је сматрао ревноснијим у погледу одбране вере и Цркве православне, како би се и они припремили да на Сабору заједнички покрену тему јереси проповеданих на Богословском факултету у Београду. Жалосно је што са ове временске дистанце, истине ради, морамо констатовати да поменути епископи нису оправдали поверење нити очекивања епископа Артемија, а тиме ни црквене пуноте. У време свих поменутих акција епископа Артемија, у циљу одбране вере, престарели патријарх Павле лежао је у болници, а функцију председавајућег на Светом архијерејском сабору вршио је митрополит Амфилохије. Целокупна представка епископа Артемија није ушла у дневни ред Сабора, већ је игнорисана од стране Синода, који је утврђивао дневни ред саборског заседања очигледно по неком свом нахођењу, а не како процедура налаже.Некоме од чланова Синода ова тема није одговарала. Ипак, епископ Артемије је самоиницијативно покренуо ту тему у току саборског заседања, а одговор председавајућег Митрополита је био крајње бирократског карактера у циљу дезавуисања покушаја решавања проблема проповедања савремених јереси у Српској цркви. Митрополит је саопштио да је представка епископа Артемија прослеђена некаквој фамозној комисији, а познато је да је Митрополит углавном председник свих Синодских и Саборских комисија, због чега ни једна не обавља свој посао и намену, јер је физички немогуће да један човек све то постигне и кад би хтео.Зато је ситуација у Српској цркви, између осталог, запарложена у страховитим размерама по свим питањима постојања и функционисања Цркве. Такво поступање надлежних у Српској цркви недвосмиселно показује отворену подршку коју уживају епископ Игњатије Мидић и остали модернистички, неправославни богослови на Богословском факултету и шире. У осталом, намеће се логичко питање: захваљујући коме је тако неправославан модерниста попут Игњатија уопште могао постати епископ, а камоли професор, ни мање ни више него догматике, на Богословском факултету у Београду? Одговор на ово питање показује да све јереси и новачења којима се ова књига бави нису самобитне у Српској цркви. Пратећи корење оваквог модернистичког богословског удаљавања од светих отаца стижемо до генерације епископа и професора Београдског богословског факултета који су прекинули и истиснули догматско предање оца Јустина са факултета и унели неправославно новачење богослова тзв. Париске школе и фанариотског епископског клуба. Ти професори, сада епископи, су уједно и главни (свакако не случајно!) прогонитељи епископа Артемија: митрополит Амфилохије, Иринеј бачки, Атанасије бивши херцеговачки. Уједно је ово појашњење претходне констатације коме у Синоду тема јереси Игњатија Мидића није одговарала као део дневног реда Архијерејског сабора. Велико је понижење доживела свака православна савест у Србији када су 2010. године управо ови епископи канонизовали оца Јустина а његову догматику истиснули и прогнали из богословског образовања у Српској цркви, прогласивши је неправославном.А добро је познато да у Цркви православној врховни ауторитетучитељства представљају светитељи а не академске титуле или звања. Ово је благовестио и сам Авва Јустин, понављајући да само светитељ може бити истински просветитељ.Такаво њихово опречно поступање намеће питање: који је најзрелији духовни плод светитељске личности оца Јустина, ако не његова тротомна православна Догматика? Али такво њихово поступање показује да прогонитељи догматике оца Јустина и његовог богословског предања нису случајно и главни прогонитељи епископа Артемија. То говори да је заправо епископ Артемије постао оличење и фактор очувања јустиновског богословског предања у Српској цркви, зато га и гоне они који су то предање погазили. Јер ако гонише богословље оца Јустина, гониће и оне који то богословље чувају и држе.Осим директне одговорности поменутих епископа за ширење отровног јеретичког учења унутар Српске цркве, одговорност за то носе и сви остали епископи који су својим рађењем или нерађењем допринели да се у Српској цркви зацари дух модернизма, новачења, моралне декаденце и свега осталог што на самом делу разграђује нашу свету Цркву. Ова књига и документи у њој, као и сва његова досадашња борба, изузимају од ове одговорности епископа Артемија, који се свим силама борио против поменутих зала, а бори се и даље, зато сада и пребива у прогонству, то је његово одликовање које је у овоме свету, од своје браће, а по Божјем допуштењу, примио због своје доследне борбе и пожртвованости за веру, Цркву и отачаство. Епископ Артемијеи овом књигом сведочи и потврђује већ опште познату чињеницу да је он до сада у Српској цркви и шире највећи противник јереси екуменизма после оца Јустина, те да је једини одржао и проширио тај јустиновски антиекуменистички фронт.Отуда у овој књизи и реаговање на јеретичкиРавенски документ који су неки од овде поменутих уображених новотараца и екумениста срамно и својевољно потписали у Равени, таквом самовољом показујући нецрквену и антисаборну самоувереност, тј. гордост која их руководи, а себе тиме поставише у ред издајника вере православне, којих је кроз историју Цркве било много и превише.

Поменута новачења и јереси и даље разједају тело наше Цркве, зато и објављујемо ову књигу као својеврсни духовни и богословски лек и противотров, настављајући борбу против наведених зала, која прете да у потпуности наруше Црквена предања и установе, тиме и саму Цркву. Бог није ни у мноштву ни у сили, већ у истини, тим пре у истинитом исповедању и чувању вере православне. Уздајући се у таквога Бога, чувајући добру веру у Њега и овом књигом умножавамо наша настојања даостанемо и истрајемо на путу православне побожности и спасења.

протосинђел Максим



[1]Како бисмо дали што комплетнију слику проблема екуменистичко-евхаристијске јереси која потреса Српску цркву подсетићемо на две ствари: 1) Још седамдесетих година цариградски патријарх Вартоломеј, који се показује као предводник у екуменизму, а не у православљу како би требао, тврдио је да је управо новотарско, евхаристијско богословље, којим се овде бавимо као неправославним богословским феноменом, богословска основа за екуменистички дијалог са римокатолицима и осталим јеретицима, и основа за уједињење са њима; 2) У Сирији, у Баламанду је још 1993. године потписан документ на једном од екуменистичких састанака са римокатолицима(у православној јавности потписани документје остао познат као Бламандска унија, потписали су је „православни“ епископи, учесници дијалога, тј. екуменисти) у том документу се између осталих неправославних ставки налази и обавезивање обе стране које учествују у дијалогу да преко црквенообразовних институција шире екуменистичка схватања и да младе снаге тим путем индоктринирају и припреме за некакво реформисање Цркве, које као крајњи циљ има екуменистичко уједињење са римокатолицима. У светлу ове две чињенице јасније ћемо схватити принцип деловања екумениста унутар Српске православне цркве, тј. принцип окупирања превасходно богословско-образовних институција одакле сада несметано делују и шире своја јеретичка схватања и учење, које као крајњи циљ треба да има неку нову унију са римокатолицима, а која јесте крајњи циљ богослужбених и других реформи, као и екуменистичких стрмљења и дијалога.