Беседа владике Артемија у Недељу о митару и фарисеју, у манастиру Ћелије 20. 2. 1994. године

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данашње Свето Јеванђеље, браћо и сестре, показује, упознаје само две врсте људи. Људски род је један јединствен, јер је настао од једнога праоца Адама. И по томе, по греху своме телесном, по Адаму, људски род сачињава једну целину, једну дубину. И још по нечему људски род је јединствен, а то је по грешности и огреховљености свих људи. Нема човека а да живи а да не греши, каже једна песма. Па ипак, поред тога што смо сви у томе једнинствени и слични, данашње Свето Јеванђеље говори да се људи ипак деле на две  велике групе: на грешнике који себе сматрају праведницима и на грешпнике који себе сматрају и осећају грешним.

Шта је разлика у томе? Никаква друга разлика није битна, ни за овај живот ни за живот вечни. Ово је једина вододелница која дели род људски од Адама до последњега човека. Увек је било и увек ће бити грешника који себе сматрају праведницима и грешника који себе осећају, сматрају и признају себе да су грешници. Пример ове поделе јесте показан у данашњем Свето Јеванђењљу, у лику фарисеја и цариника – митара.

Фарисеј припада оној огромној већини групи људи који себе, поред све грешности своје, сматрају праведнима. А цариник, митар, он је представник и предводник оних грешних људи који себе осећају грешницима, сматрају грешницима и који вапију за спасењем. Разлика је наизглед мала, у суштини је не премостива провалија. Јер док је фарисеј дошавши у цркву, а по навици фарисејској да се увек гурају у првим местима, и на гозбама и на трговима, па чак ево и у Цркви он се пробија напред, до олтара црквенога, подиже гордо своју главу и почиње да се моли. Захваљује тобоже Богу зато што нема грехова: „Нисам неправедан, нисам прељубочинац, нисам убица. Још уз то и постим два пут’ у недељи, дајем десетак од свега што имам Цркви и нисам као остали људи, поготово нисам као овај цариник иза мене“.

Тако говори безумни грешник који себе сматра праведником, и он се истиче као праведник не само пред људима, који му можда и некад поверују гледајући на његова спољашња дела, али он то казује Богу, као да Бог не зна његово фарисејско срце. А други човек, друга група људи, кад дође у Цркву осећајући да није достојан ни праг Цркве да преступи, он стаје у крај, позади Цркве, обара очи своје земљи, јер је свестан да је ништаван, не осуђује се ни да подигне очи к небу, бијаше себе у прса своја, говорећи: “Боже милостив буди мени грешноме.“ То је та блажена група људи. Без обзира ко је и какве грехе имао, ако може смирено да приклони главу своју пред Богом својим и да затражи милост Божију – блажен је. То је болесник, који када дође у болници, он се лекару обраћа: „Докторе болестан сам, дај ми лека, помози ми, исцели ме“. Веома разуман човек, а фарисеј је болесник, тешки болесник, који дошашви у болницу, он се пред лекаром хвали својим здрављем, не показује болесно место, не открива своју рану смртоносну, не говори о својој болести, него се хвали здрављем. Шта ће он онда у болницу? Али дошао је да се похвали не само лекару, да је он здрав, да му ништа није, да му никаква помоћ не треба, него и да понизи оне болеснике који леже у боници и чекају помоћ од лекара. Тако и овај фарисеј, не само да је себе  истицао него је и друге ниподаштавао. „Нисам као остали људи, а поготову као овај цариник, грешник“. Тако говоре људи, браћо и сестре, а Господ, који не пази толико на језик него на срце наше, Он друкчије види и по срцу суди, и каже  да овај смирени цариник оде кући оправдан а не онај први, не онај горди фарисеј.

И ми се налазимо, браћо и сестре, на почетку једнога периода, на почетку једнога пута, на који свесно ступамо и крећемо њиме, а то је пут покајања, пут очишћења, пут припреме себе, своје душе и свога тела, да дочекамо и прославимо Светло Васкресење Христово. Црква је за тај велкики празник установила десет седмица да се припремамо. Три припремне и седам недеља Великога Светога поста. То је време када треба да извршимо смотру над собом, да погледамо у душу своју, да испитамо шта се у њој налази. Будемо ли савесно то чинили сигурно ћемо наћи безброј, безброј,греха и зала. Јер нема човека да живи а да не греши.

Благо нама ако сагледамо грехе своје и попут царинка искористимо ово Богом дано време за покајање и исправљање себе. Ако будемо сваки дан вапили и јутром и вечером ову митареву молитву: “Боже милостив буди мени грешмноме“, али не само устима, него и срцем својим. Да искористимо ово време да дођемо, да дођемо пред духовника и свештеника свога да се исповедимо. Иако Бог зна наше грехе, он од нас очекује признање попут овога царинка. Да признамо да смо грешни и да завапимо за помоћ, за опроштај. А Бог је милостив, зато се и моли овај цариник, милостив Буди мени грешноме, а Христос је рекао: “Нисам дошао да зовем праведике, него грешнике на покајање“. Има ли праведника којима не треба покајања? Има, али само оних гордих умишљатих праведника, оних који саме себе сматрају за праведнике . У Суштини пораведника нема, јер човека без греха нема, једини човек без греха, то је Господ Исус Христос, зато је он и једини прави човек, и  зато Он и јесте једини Спаситељ свих људи, јер нам показује у лику своме какав човек треба да буде, а за каквог човека треба да се боримо.

Нека би дао Бог, молитвама светога нашега Аве Ћелијскога оца Јустина и светога Владике Николаја да и ми постанемо свесни својих грехова, својих немоћи, својих слабости, да приклонимо главе своје пред Богом и да из дубине душе завапимо: “Боже милостив буди мени грешноме“, јер само тако, каже Господ на крају данашњега Јеванђеља: “Онај који сам себе узвисује, понизиће се, а који сам себе понизује узвисиће се “. Човек узвисује себе, ако себе сматра бољим него што јесте, и ако себе сматра бољим од других, таквога ће Бог наћи начина како да га смири и како да га понизи. А понизује човек онај себе, који је свестан уствари оне понозности у кога је тај грех бацио, и који признаје ту своју понизност. Њега ће Бог узвисти у Царству Своме.

Нека би дао Бог да се и ми нађемо у Царству Христа Бога, са покајаним и смиреним цариником, и са осталим угодницима Божијим који су му од памти века угодили, да тамо  и ми са њима славимо Оца и Сина и Светога духа кроза све векове и сву вечност. Амин