Електране против народа

foto: marija janković

„Ја сам био у Ракити и оно што сам тамо видео је отеловљење ужаса. Мештанима је неко дошао у село, развалио им центар села, почео да прави водозахватну грађевину, изазвао клизиште, склизнуло је брдо“

Након протеста у Пироту из септембра прошле године ( „Време“, број 1444), у недељу, 27. јануара, и у Београду је одржан протест против изградње малих хидроелектрана (МХЕ) под називом „НЕ за МХЕ“. Један од говорника на оба протеста био је и професор и декан Шумарског факултета у Београду Ратко Ристић. У разговору за „Време“, професор Ристић каже да је Националним акционим планом за производњу енергије из обновљивих извора предвиђено да Србија произведе 27 одсто потребних количина енергије из обновљивих извора на укупном годишњем нивоу, али да је проблем настао „када је читава законска регулатива ресетована у смислу форсирања малих хидроелектрана деривационог типа“.

„ВРЕМЕ“: Шта је то деривациони тип хидроелектрана?

РАТКО РИСТИЋ: То значи да се вода захвати на одређеном профилу на реци тако што се направи мала брана, тзв. водозахватна грађевина, а вода се уводи у деривациони цевовод, који је просечне дужине 2-5 километара. Проблем је у томе што деривацијом воде корито реке или потока – у нашем случају то су углавном потоци – остаје лишено највећег дела воде и то има врло лоше последице по живи свет у тим водотоковима. Даље, на тим деоницама обично дође до поремећаја режима прихрањивања подземних вода, јер део воде из речног и поточног корита продире у аквифер, у подземље и храни изворе. На овај начин се изворима смањује издашност, јер добар део воде више уопште не тече тим делом корита, тако да нема те циркулације са аквифером. Посебно неприхватљиво у нашим условима јесте што се често деонице деривационих цевовода налазе поред, или чак у насељеним местима, где долази до потпуног поремећаја живота локалног становништва.

Додатно, пошто су МХЕ често у брдско-планинском региону, да бисте направили водозахватну грађевину и касније цевоводе, морате да правите и приступне путеве. Ту се сече шума, на врло великим нагибима иницирају се неки ерозиони процеси, који имају неповољни утицај на низводне деонице речног тока. Такође, у случају села Ракита, осим свих ових описаних ефеката, имамо један озбиљан и опасан преседан – да су низводно од села пробијене две џиновске депонијско-консолидационе преграде, дакле, бране у кориту потока Ракита. Те бране су направљене да би зауставиле ерозионе материјале и ублажиле ефекте бујичних поплава које се јављају на тим теренима, и треба да штите низводне деонице. Међутим, извођач радова је пробио те бране без икакве дозволе, да би провукао цевовод по најоптималнијој траси, да би имао што мање трошкова. При томе је уништио на тој средњој прегради тзв. слапиште, орган на преливним објектима, који треба да умири кинетичку енергију воде.

У преводу, ако би се јавила бујична поплава, а то је оно што је умало потопило Србију 2014. године, онда би те депонијско-консолидационе преграде које су пробијене биле у условима смањене стабилности и постојала би опасност да дође до њиховог рушења и покретања десетина хиљада кубних метара наталоженог материјала – плус та бујична вода. Ево, пре неки дан смо имали случај у Бразилу – пробијена је брана јаловине, више од 300 људи је затрпано муљем. Исто, само у мањој размери, могло би да се деси у Ракити. Дакле, процес изградње МХЕ носи заиста бројне негативне еколошке последице, угрожава локално становништво, и поставља се питање смисла читавог тог концепта, јер ако би се и направило свих 856 објеката, удео произведене енергије био би свега 2-3,5 одсто.

Да се вратимо на промене закона. Рекли сте да се ресетовао цео систем, на шта сте мислили?

Нови закон о енергетици донет је 2011. године. Национални акциони план о производњи енергије из обновљивих извора донет је 2013. и онда су се десиле неке занимљиве ствари. Рецимо, када је реч о заштићеним подручјима – националним парковима, парковима природе, специјалним резерватима природе – унета је одредба да МХЕ могу да се граде и у заштићеним подручјима ако је инсталисана снага до пет мегавата. То потпуно нарушава концепт заштите природе, јер ако ви нешто прогласите националним парком, потпуно је бесмислено да предузимате било какве активности које то могу да поремете. Према нашим, српским искуствима, а и према много богатијим, светским искуствима, МХЕ су доминантан фактор деградације или уништења биодиверзитета.

Рецимо, земље које нису уопште биле познате по заштити животне средине, као што су Кина и Индија, суспендују велике пројекте градње МХЕ, управо свесне негативних еколошких последица. У Канади, у најразвијенијој провинцији Онтарио, нова прогресивна конзервативна партија која је преузела власт одмах је суспендовала закон о повлашћеним тарифама за повлашћене произвођаче енергије из обновљивих извора, с образложењем да то доноси велике еколошке штете, а да грађане нико није питао. Прве године су уштедели 758 милиона долара. У Америци је претходних деценија јако форсиран концепт МХЕ, има их неколико десетина хиљада. Међутим, почевши од 1993. године, они су порушили око 1200 објеката јер су увидели да је то мало енергије за много неприхватљиве еколошке штете. У Европи је уклоњено више од 400 таквих објеката. Апологете концепта МХЕ наводе да је у Европи направљено више од 20.000 објеката, и то јесте тачно, међутим, то је углавном прављено у претходним деценијама. Сада, то се сматра технолошком историјом.

Главна прича апологета јесте да ми треба да производњом енергије из обновљивих извора смањимо емисију угљен-диоксида, да заштитимо планету. Основа за ово су три конвенције из Рио де Жанеира. Реч је о конвенцијама Уједињених нација – једна је оквирна конвенција о климатским променама, друга о биодиверзитету, а трећа је о борби против дезертификације, односно, против опустињавања земљишта. Све европске директиве су наслоњене на те три конвенције, а ми се прилагођавамо тим европским директивама. И увек се каже да је смисао свих мера које предвиђају конвенције да се смањи штета у животној средини. Концепт МХЕ директна је негација тог става, јер, како ви смањујете штету ако уништавате биодиверзитет, на коме инсистира конвенција о биодиверзитету?

Како се дошло до таквог решења, толико погубног за живи свет?

Када су ресетовани ти кључни закони, потенцијални инвеститори блиски домену енергетике једноставно су видели да је то начин да се веома брзо заради новац. Тада је у Европи било неписано правило да се за произвођаче енергије из обновљивих извора обезбеђују феед ин или стимулативне тарифе, које у нашим условима износе 10-14 евроценти по кWх испоручене енергије. То ЕПС плаћа на месечном нивоу из два извора: једно су рачуни за електричну енергију које плаћа свако домаћинство у Србији, где се издваја 0,093 динара по кWх потрошене енергије, а други део је директно из добити ЕПС-а. Тако је прошле године исплаћено више десетина милиона евра приватним повлашћеним произвођачима енергије.

Такође, постоји нешто што се зове листа пројеката за које се захтева израда студија о процени утицаја на животну средину. Међутим, неко је одједном изменио уредбу и донео ново правило да за објекте до 2 МW инсталисане снаге уопште не мора да се ради студија о процени утицаја на животну средину. А више од 95 одсто свих српских МХЕ – и оних које су направљене и оних које се планирају – имају инсталисану снагу мању од 2 МW.

Посебно је лоше то што готово ниједна израђена студија о процени утицаја код нас није веродостојна. Кад пројектујете неки објекат у тако осетљивим екосистемима, морате да имате одговарајући документ који прати пројектну, односно техничку документацију, којим ћете показати има ли или нема неких негативних ефеката. Све студије о процени утицаја на животну средину које су урађене у Србији, а које се односе на МХЕ, показују да нема никаквих ефеката.

Како нема кад се убија река?

Обично инвеститор ангажује онога ко ради студију. Да би се направила валидна, веродостојна студија, онај ко је ради морао би да обави претходна хидробиолошка истраживања – да на предметни водоток, на коме треба да се прави МХЕ, изађу хидробиолози и да узоркују воду, односно, да узоркују примерке тог живог света из водотока, а да истовремено са њима буду специјалисти из области хидрометрије, који су квалификовани да измере количину воде у речном кориту. Касније треба да се нађе корелација која говори шта ће остати у животу у односу на количину воде. Та истраживања обично трају две године, а код нас то нико не ради.

Имали смо случај да је нека фирма из Крагујевца радила студију о процени утицаја на животну средину за МХЕ Паклештица на реци Височици. У тој студији о процени утицаја написали су да ту не живе ни строго заштићене, ни заштићене врсте и да неће бити негативних утицаја на живи свет на профилу водозахватне грађевине. Пошто ја јако добро познајем те терене и знам шта тамо живи, као члан Републичке ревизионе комисије написао сам негативан извештај за тај пројекат и упутио сам представку управљачу заштићеним природним подручјем Парк природе Стара планина – да је неко урадио студију о процени утицаја на животну средину која не одговара стварности, а тиче се простора којим они управљају. Они су онда упутили захтев Министарству заштите животне средине да повуче претходно дату сагласност на ту студију, јер је, у међувремену, Завод за заштиту природе установио да ту живи строго заштићена врста поточног рака, да живе и три заштићене врсте, а према правилнику о одређивању заштићених и строго заштићених врста, чим се нађе строго заштићена врста на локацији пројекта, пројекат мора да се суспендује и министарство је то и урадило.

Међутим, онда је инвеститор тужио министарство Управном суду, и Управни суд, који обично има процесе од више година, за два и по месеца донео је пресуду у корист инвеститора. Онда се министарство жалило Вишем касационом суду, који је коначно поништио одлуку Управног суда. Нажалост, прича о студији о процени утицаја која је урађена за тај пројекат је шаблон. Све те процене показују да нема никаквог угрожавања, све је у реду.

Не знате ко је власник те компаније?

Помињу се разноразни, али ја заиста не могу тиме да се бавим. Сматрам да то у суштини и није толико битно, колико да се створи јавна перцепција о бесмислености таквих пројеката. Није проблем да људи зарађују паре, али нека начин на који они зарађују новац не доноси штете животној средини. А штете које доносе МХЕ стварно су неприхватљиве. За тако мало енергије да се девастира природа, да се ови богате, а сви ми да плаћамо, то је стварно увреда за здрав разум.

У последњем броју НИН-а, у рубрици „Бизнис лидер“, појављује се, нажалост, један мој колега Михајло Гаврић, веома стручан човек, који, међутим, врло тенденциозно прича врло афирмативну причу по МХЕ. Прича о томе како тога има у свету, а не каже како је то технолошка историја. Критикује како термоелектране загађују ваздух – то је тачно, људи због тога оболевају, али ми тренутно немамо замену за то. И ако правимо МХЕ, уопште нећемо заменити енергију из термоелектрана јер је то зрнце песка у пустињи, изузетно мала количина енергије. Такође, критикује велике хидроенергетске системе, који такође нарушавају животну средину. И то је тачно, Ђердап изазива озбиљне последице по животну средину, али Ђердап производи 10-12 одсто националних потреба електричне енергије. Ђердап је од користи милионима људи и представља један од елемената стабилности електроенергетског система.

Прошле, 2018. године, министар Александар Антић је најавио да ће бити инсталисано неких 250 МW из ветрогенератора. Само тих 250 МW инсталисане снаге мења 500-600 МХЕ. Код нас су се сви ови тзв. инвеститори у сектору енергетике затрчали на МХЕ јер ту је најмање улагање, најбрже се направи објекат, и најбрже почне да капље новац, а све је већ некако уходано.

Шта би требало да се уради и да ли може да се прекине цео тај процес са МХЕ и да се све ово што је већ упропашћено доведе у претходно стање?

Тешко је брзо довести у претходно стање оно што је упропашћено. Могуће је, али кошта. Потребно је да држава на стратешки начин сагледа шта је најбоље за све нас, то је суштина. Дакле, ако нама треба енергија из обновљивих извора, ми треба да се потрудимо да је обезбедимо. Званични подаци говоре да губици у дистрибутивној и преносној мрежи ЕПС-а износе око 17 одсто. Технички губици на нивоу Европе су пет одсто. Шта је са оном разликом, шта је са осталих 12 одсто? Ако би се реконструисали наши постојећи велики хидроенергетски комплекси, ако би се унапредили у технолошком смислу, ако би се повећао степен ефикасности, потпуно би била излишна градња МХЕ.

Такође, могли бисмо мало више да се оријентишемо на геотермалну енергију, на биомасу, тј. на производњу енергије из органске продукције у пољопривреди и шумарству. Реч је о когенерацијским постројењима, која би могла да се праве дисперзивно – по читавој територији Србије, тамо где има сировине да би трошкови били што мањи. Когенерацијски процеси, којима се производи топлотна енергија и електрична енергија у исто време, толико су унапређени да је могућа нулта емисија гасова са ефектом стаклене баште. Све су то правци где наша државе може апсолутно компетентно да дође до оних потребних 27 одсто. Али, за то је потребна политичка воља која ће констатовати да су МХЕ штетне, да дају мало енергије, праве велике еколошке штете и изазивају велико незадовољство грађана. Нико то не треба да сметне са ума. Људи у Србији су веома незадовољни због ових МХЕ.

Ја сам био у Ракити, и оно што сам тамо видео је отеловљење ужаса. Мештанима је неко дошао у село, развалио им центар села, почео да прави водозахватну грађевину, изазвао клизиште, склизнуло је брдо… То што зову Ракитска река, то је обичан поток, који можете да прегазите када су мале воде. Они су природно корито ракитског потока затрпали, направили насип и онда су у том насипу са једне стране прокопали канал да вода може да тече, а у другом направили цеви.

Када прописују водопривредне услове, „Србијаводе“ траже да цевовод буде ван корита за велику воду, тј. да цевовод буде на неким котама које су изнад велике воде. Када се каже „ван корита за велику воду“, то значи на котама које су више од пројектованог нивоа велике воде, управо да би се очувао живи свет. Велика већина инвеститора цевовод укопава у један бок корита или гурне канал у корито. Ретко ко поштује овај услов, а тај услов је покушај да се очува живи свет. Ако ви ставите цевовод негде испод прописаног, то значи да тешке машине на деоници од неколико километара уђу у реку и развале и униште све. То потпуно деградира биодиверзитет и уништи станишта. Ако би се копало изнад великих вода и ако машине не би улазиле у речно корито, онда би било могуће остварити деривацију, односно захватање воде у цевоводе без уништења станишта аутохтоних врста. Међутим, онда би то у технолошком смислу значило да инвеститор мора да прави приступне путеве са стране, што би му енормно повећало трошкове. Они знају где морају да граде, али раде оно што им је јефтиније.

Сад су у Ракити изашли, чини ми се, водопривредни и еколошки инспектори и инвеститору су дали обуставу радова и наложили да цеви измести из корита за велику воду. Људи у Ракити су доведени до стања очаја, њих су месецима игнорисале све државне службе, од општинског до републичког нивоа, они нису имали други излаз него да се буне. Једино што имају је та речица, мало простора, пут и школа, и онда дођу ови и све то развале – улазе у приватне парцеле, доводе приватна обезбеђења, катастрофа.

Кажете да је неопходна политичка воља. Међутим, ЦИНС-ово истраживање је показало да је велики број МХЕ повезан са Николом Петровићем, а он је блиско повезан са политичким врхом. Тешко је очекивати да буде политичке воље за тако нешто.

Мислим да сваки систем и свака власт која има сензибилитет за вољу народа и која поштује своје грађане мора да направи одређене промене и да ради оно што је у најбољем интересу већине, без обзира на то како су појединци повезани или нису. То је већ питање за зрелост политичког система и за вршиоце јавних функција. Ја причам из визуре неког ко никада није био члан ниједне партије, политички процеси и доношење политичких одлука се одвијају ван мог света. Али, посебно је опасно што многи политичари не разумеју да ми не можемо да спроводимо ефикасну заштиту животне средине ако немамо апсолутни приоритет Закона о заштити природе над свим другим законима у заштићеним подручјима.

Зар то није тако?

Није. Ви по садашњим законима имате неке процедуре, које спроводи Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, по којима постоји могућност да се гради и у заштићеним подручјима. То је потпуни бесмисао, шта ће нама заштићена подручја ако нису заштићена? Просто невероватно која је то врста деструкције и аутодеструкције у јавном понашању. Србија има амбицију да повећа проценат заштићених површина са 6,7 одсто на скоро 13 одсто. Као добри европски ђаци, обавезали смо се да ћемо то урадити. Међутим, без ефикасне заштите, без суштинске заштите, то није могуће. У парку природе „Голија“ сад се прави неколико МХЕ. То је слив реке Студенице, истовремено и резерват биосфере под заштитом Унеска. И они сада праве тамо – на реци Бревини, на реци Студеници и неким њеним притокама – неколико МХЕ на водотоковима. Ту живе пастрмке и поточни ракови, они су индикатори најчистијих вода које могу да се пију директно из реке. Био сам на терену – инвеститори дођу, преграде реку, преусмере је у неки канал, развале корито и праве водозахватну грађевину.

Они имају обавезу да оставе некакав минимум воде да не иде кроз цеви?

Имају, али и то је посебан проблем, јер је тај минимум могуће дефинисати тек на основу оних хидробиолошких истраживања. У нашој пракси, минимум се одређује на основу мерења Републичког хидрометеоролошког завода (РХМЗ). Међутим, они мере само хидролошки минимум – нико никада у Србији није одредио биолошки минимум на основу хидробиолошких истраживања. Осим што се биолошки минимум одређује на крајње неадекватан начин, често се ни то што се одреди не поштује. Био сам на терену где се налази МХЕ Кунара, на падинама Гоча. Од 250 литара воде у секунди, колико је дотицало у водозахватну грађевину, они су имали обавезу да испуштају биолошки минимум који је преко 100 литара у секунди. Рибља стаза им уопште не ради, а испод водозахватне грађевине измерили смо само 17 литара у секунди. Власнику МХЕ је у интересу да што више воде утера у цевовод – то значи већу брзину, већу кинетичку енергију, већу производњу струје, више пара. Они често затворе те рибље стазе неком даском, сву воду утерају у водозахватну грађевину, то раде углавном ноћу, кад се не види. То је потпуно изигравање свих правила, доброг понашања и закона. Срамота је у цивилизацијском смислу шта ми сами себи радимо да би се пар њих обогатило.

Извор: Време