Др Рајовић: Како својој деци постављам границе

Др Ранко Рајовић гостовао је недавно у емисији РТС Ординација, где је говорио о томе како се окружење променило, шта је задатак родитеља и наставника данас, како се постављају границе деци и на који начин треба да се побринемо да направимо баланс између оног времена које деца проведе испред екрана и у неким физичким активностима.

На прво питање водитељке, каква су деца данас и да ли су другачија од претходних генерација, доктор каже:

„Да ли је окружење данас исто? Није, а окружење је 100% важно. Свака нова генерација уписаних у први разред мало је слабија од претходне. Па шта ће онда бити с децом ако будемо и даље упорно користили исте методе? Биће све лошији. Дакле, морамо да мењамо методе.”

Др Рајовић каже да је данас моторика код деце осетно лошија, опште знање такође, пажња слабија, речник сиромашнији. То значи да је проблем настао пре школе. И за то не можемо кривити само родитеље јер је велики проблем и окружење. Онда долази нови проблем, а то је школа. Деца, због неправилног развоја не могу да одрже пажњу, не могу да читају, да пишу, иако су интелигентна.

О манипулацији и границама

„Дете кад је срећно и ми смо. И ту је простор за манипулацију. Што је дете старије више контролише родитеље ако нису постављене границе. Ту долазимо до проблема мобилног телефона. Армија родитеља не зна шта ће са децом. Детету је тешко поставити границе, па они иду до тога да се буде ноћу да играју игрице. Дете кад игра игрицу добија ендорфин у више наврата и постаје такорећи зависно. Ендорфински стимуланси су морфијумски, то је као дрога.” – упозорава доктор Рајовић.

Говорећи о мајкама које неуморно пазе да дете док проходава ни случајно не падне, доктор каже да је то велика грешка.

„Дете када проходава треба да падне 500 пута у три месеца. Па мора да научи да падне! На једну руку, на другу, на обе… ако не науче, онда кад дођу у вртић, залепе се као даске. Јер не знају да падну, нису научили. Родитељи морају да схвате, заштићивање је добро, презаштићивање је лоше по дете. Добар пример је инстинкт који мајке имају. Оне када узму своју бебу оне је носе тако што је окрену ка себи и прислоне на груди. То је мајчински инстинкт. А кад тата тако носи бебу? Само кад мама гледа. Тата је пребацује из једне у другу руку, игра се с њом, врти је и тако активира врло важне регије у мозгу. Пустите тате да раде оно што је њихово.” – каже доктор, који је неуроендокринолог и оснивач НТЦ програма учења.

Како се гради ауторитет

Доктор Рајовић тврди оно што сви махом већ знамо, а то је да дете мора да има границу.

„Мој син Данило је за 5. рођендан добио неку видео-игрицу и пошто ја нисам баш за то питао сам рођаку која је то купила – зашто? Она ми каже: Па Ранко немој да си примитиван, сви то имају, како ће да се игра с другом децом, ако не зна ништа о томе? Па ви видите где је ту логика, кад он ту игрицу игра сам.”

Доктор каже да је одлучио да сину дозволи да игра пола сата дневно, али је то убрзо почело да измиче контроли.

„Покушао сам да му објасним да неће имати добру акомодацију ока, да ће имати проблем с пажњом кад крене у школу, неће моћи да чита дуже од 15 минута и да се то зове дислексија, он ме је пустио да завршим и питао: ‘Је л могу сад да играм?’. Ја видим да не вреди.

Добро, кажем, пошто си ме преварио пар пута, сад ћу да ти уземем ово док се не договоримо. ‘Тата, врати, договорићемо се.’ Питам га ја онда:

‘У реду, хоћеш да играш ово једном или два пута недељно?’

‘А не, ја хоћу сваки дан.’

‘Једном или два пута недељно? Ако се не договоримо узећу ти. Имаш 10 секунди. 10, 9, 8…’

‘Два пута.’

Онда смо договорили, по истом принципу, да то буде пола сата, понедељак и четвртак. Потписали смо уговор, који сам фотографисао. Већ сутра је он преварио. Узео сам му телефон, плакао је разним врстама плача. Следећи пут кад је преварио, плакао је сат времена. Трећи пут није ни плакао. Схватио је да постоји граница и да кад је пређе нема назад. То је мудрост родитељства, постављање граница. Родитељи морају да се едукују, да читају, да виде шта је ново да би научили да се на прави начин поставе.” – тврди доктор Рајовић.

Није проблем да дете гледа пола сата у екран па да после тога оде пола сата или сат напоље да се истрчи то некако надокнади. Проблем је ако нема кретања, већ се све своди на гледање у екран, главна је порука коју доктор жели да пошаље родитељима.

На питање када је у реду дати детету уређај, доктор Рајовић каже да он пре школе никако не би давао деци телефоне у руке, иако зна да је немогуће.

„Дете има досаду као фактор развоја. Кад му је досадно оно мора да мисли, да смишља, да користи играчке за забаву. Кад му укључите цртани, оно не мора ништа да ради, решен је проблем досаде. Детету се то допадне, хоће да све проблеме решава тако, одмах и сад. Као што цртани решава проблем досаде одмах и сад.”

Говорећи даље о важности покрета код деце он додаје да су најважнији предмети до 12. године физичко, музичко и ликовно. Главна активност је кретање, а мозак се развија у покрету, зато је посао детета да се креће. Ако дете не може да се креће у назад, оно сутра неће разумети математику у минусу. Деца треба да буду од јутра до мрака у покрету. То им омогућава развој. Парк, игралишта. Што им више отежамо покрете, оно се боље развија. Шетња по ивичњаку, пентрање, то је оно што им треба.

„Ја сам свестан да не може баш сваки дан у школи физичко, али постоје начини да деци обезбедимо квалитетан развој и на редовној настави. На пример, неки учитељи с којима ја радим, узели су ластиш, повезали клупе њиме, тамо где деца пролазе и окачили звончиће. Онда, кад дете иде на таблу, пролази туда, прескачући препреке, и у рикверц иде назад. Циљ је да звонце не зазвони. Тако се може надокнадити тај недостатак кретања.”

„Урош Петровић је на једној радиионици осмислио загонетку: У каквој су вези албастрос и број 40? Нико не зна, али креће погађање:

Распон крила, има 40 дм? – Одлично запажање, али није, него 35.
Толико година живи? – Аха, добро размишљаш, он живи на мору, здраво се храни и дуго живи. Чак 80 година.
Толико дана лежи на јајима? – Супер идеја, а зато што је велика птица, дуго лежи, и то 60 дана. Кокошка је мања, она лежи 21 дан, а албатрос 60.

Тако се учи. Сваки пут кад дају одговор ја их охрабрим тиме да добро размишљају, али онда кад схвате да одговор није тачан осете оно узбуђење као кад отварате поклон а не знате шта је унутра, па једва чекате да откријете. Тако добијене информације деца памте, тако се учи. Не даје му се информација на тацни као у школи. Важан је пут до знања.

Кад сам их после питао колики је распон крила, колико лежи албатрос на јајима, сви су у глас одговарали. Иначе, албатрос може да лети 40 километара на час.”

Све што дете каже, сваки одговор који да, треба да се охрабри. Када погрешно одговори, не морате ни да кажете да је то нетачно, довољно је да преврнете очима, да се дете обесхрабри. Дете треба учити да мисли, тврди доктор Рајовић.

„Родитељи кад имају малу децу купе оне заштите за утичнице. Чему сте ви научили дете? Па отићи ће код бабе и деде, код тетке, тамо неће бити заштита. Дете треба учити одмах узрочно-последичној вези. Ако крене да гура прсте, боље је да га одмах пецнете по прстићима, да схвати да ако буде дирао утичницу, да ће то бити непријатно.” саветује овај стручњак за дечји развој.

Говорећи о томе за која занимања спремамо децу данас, доктор Рајовић подсећа на то да, од 10 занимања која су данас најтраженија, девет их није постојало пре 10 година. То значи да ми данас децу припремамо за занимања која још не постоје!

„Шта вам то говори? Па да наш први циљ треба да буде да децу научимо да мисле.”

Извор: Зелена учионица