Српски Цариград на Дунаву

Цариград на Дунаву било је Смедерево у 15. веку, када га је деспот Ђурађ Бранковић градио као нову престоницу деспотовине Србије. Тврђава је пројектована по узору на Константинопољ, с троугаоном основом и заштитом са три стране – водама Дунава, Језаве и канала који су их спајали.

Смедеревски град био је градитељско чудо свог времена, највећа равничарска тврђава Европе, а по њему је деспот добио надимак Смедеревац. Чим је 1428. почело зидање Смедерева, оно је постало метропола где се слегло мноштво странаца, од византијских инжењера, преко дубровачких и угарских трговаца до деспотових најамника Немаца, Француза, Италијана, Мађара, Грка.

Деспот Ђурађ је успео је да приходима из богатих мајдана, од Новог Брда до Рудника, корумпира султана и изгради моћну тврђаву. Прави је куриозитет да њу Османлије никад нису успеле да освоје оружјем, иако су је бесомучно опседале. О снази деспотовог града сведочи и брдо камене и гвоздене ђулади којом су Османлије тукле њене зидине. Оне су атракција оближњег музеја, крај којег се обавезно сликају малишани.

Дунавски Цариград издржао је 1453. чак и опсаду армија Мехмеда Освајача, које су исте године освојиле Константинопољ, срушивши зидине за које се веровало да су непробојне. Смедеревски бедеми су преживели Османлије, али су тешко оштећени ратовима у 20. веку. Ипак, још увек стоји највећи део од 25 кула унутрашњег и спољног града високих од 15 до 25 метара, повезаних зидом са шетном стазом дебелим и до 4,5 метара. Нажалост, највиша Бранич кула у унутрашњем резиденцијалном граду срушена је у Великом рату, кад су Аустроугари тукли тврђаву топовима калибра 420 милиметара.

Тада се накривила и цела масивна Јеринина кула на улазу унутрашњег града, где је од палате остао само накривљен зид према Дунаву. На њему су лепи двоструки прозори и камене клупе под њима, одакле је деспот посматрао велику реку. Неким чудом остала је недирнута Крстаста кула с јединственим десетметарским крстом на Голготи и натписом изведеним црвеном опеком: „Христу Богу благоверни деспот Ђурађ, господин Србљем и поморју зетском. Наредбом његовом сазида се овај град у години 6938 (1430)“.

Зидине спољне града највише су страдале 5. јуна 1941, када је експлодирало 450 железничких вагона пуних муниције који су стајали испред тврђаве. Од експлозије је 80 одсто зграда у Смедереву било срушено, око 2.500 људи је погинуло. Ипак, деспотови бедеми су и то издржали. Неке куле су испуцале, а једна се тако накривила после експлозије, да се веровало да ће сваког часа пасти.

Дело старих српских неимара се показало чудесно јаким, па и после 75 година та кула стоји нагнута као атракција изазивајући и страх и дивљење код посетилаца. Оштећења је изазвало и савезничко бомбардовање 1944, кад је тврђава била мета „пријатељских“ пројектила.

Иако је Смедеревска тврђава последња престоница средњовековне Србије, у њеној реконструкцији није се одмакло даље од унутрашњег града. Спољни део је практично остао неистражен, а зидине пуцају и круне се. Графити који руже зидине показују каква нам је култура сећања. Однедавно је почела реконструкција кула спољног бедема средствима ЕУ. Можда је „стара дама“ најзад препознала деспотов град као последњу одбрану Европе од османске најезде у 15. веку.

Упориште хришћанства

Србији стешњеној измећу Угарске и османске империје била је неопходна заштићена престоница и лука, али и више од тога. Велики ратник и још бољи дипломата, српски деспот Ђурађ је био формално турски вазал, али је тајно покушавао да направи велику хришћанску коалицију упозоравајући западне владаре на опасност од османлијског ширења. Смедерево је требало да буде упориште рата за протеривање Османлија из Европе, али Запад није реаговао, што га је убрзо скупо коштало.

Варвари великог рата

О трагедији Смедерева у Великом рату сведочи и натпис изнад двери белог саборног храма посвећеног Светом Ђорђу, који доминира поплочаним централним градским тргом и шетачком зоном. Испод рељефа светог ратника Георгија, који убија аждају, уклесано је да су аустроугарски окупатори 1915. срушили стару цркву која се ту налазила.

Апостолска црква

ЗА баснословну суму од тридест хиљада дуката, деспот Ђурађ је успео да откупи од Турака мошти Светог евангелисте Луке и свечано их донесе у Смедеревску митрополију, чији су темељни остаци откопани у тврђави. Њени лепо обрађени тесаници и камени украси могу се видети на кулу који су од материјала срушене митрополијске цркве направили Турци крај Дунава.

Извор:
РАСЕН