ПИСМО ЈЕДНЕ СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ ИЗ АМЕРИКЕ

Ово је мало другачија прича о Академији Свети Сава у Чикагу, српској, православној школи која чува наш национални идентитет, језик, веру и културу. Мало другачија прича од оне коју читате или слушате у медијима.

Наша култура, језик и вера су угрожени у Америци. Верујем да ће већина вас помислити: „Ако јој се Америка не свиђа, нека се врати кући!“. Није поента вратити се кући, поента је остати свој било где да живиш. Поента је изборити се за своје право, за свој језик и своју културу. У Чикагу има Срба који су генерацијама овде и јако су поносни на своје српско порекло, језик и на своја српска имена. Са друге стране, имате људе који живе овде по пар година па са својом рођеном децом причају на „тарзан“ енглеском и променили су имена у неке Мајклове, Питере и Саманте. Нажалост, од ових других, не чују се ови први. И што је још више тужно, наша култура, језик и вера су угрожени ИЗНУТРА, од оних који би највише требало да их штите!

Први проблем који смо имали у вези са школом је кад смо схватили да се наша ћерка свако јутро заклиње америчкој застави што је увела нова директорка, која је на то место дошла неколико дана пре почетка школске године. За оне који не знају закон, у САД је у државним школама обавезно заклињање застави, али ви као појединац можете одбити да то урадите, и да за време рецитовања, седите мирно и не правите буку. У приватним школама је то ОПЦИОНО! Дакле, школа сама одлучује да ли ће то увести пре наставе или не. Зашто је СРПСКА ШКОЛА, која се рекламира да чува српско наслеђе и културу одабрала да јој се деца заклињу америчкој држави на верност, остаје непознаница.

Покушали смо да се изборимо за своја права, тј. да нам дете не мора рецитовати заклетву али директорка је одбила уз речи да ми рушимо заједништво школе и заједнице (?!?!?!?) ако одбијемо да радимо што и остали! Такође ми је саветовала да доводим дете мало касније у школу да би избегли рецитал. Дакле, ја треба са дететом да седим у колима док се цела ствар не заврши, и да тек онда могу да га уведем? Обратила сам се за помоћ челницима цркве (школа је иначе при  при Саборном храму Васкрсења Христовог у Чикагу), a  свештеници су укључени у рад школе (или би макар требали да буду), међутим никакву конкретну помоћ нисам добила. На већину порука и мејлова не одговарају, чак се једном нису ни појавили на састанку који смо заказали.

Ствар се почела некако решавати када сам ја након пар недеља стрпљења, покушаја да их уразумим и гомиле неодговорених мејлова позвала федералне адвокате. Иначе, ако вас неко приморава да рецитујете заклетву, тиме крши Први Амандман, што је озбиљан преступ. У више америчких држава се воде поступци на суду против школа, директора и наставника који су се мало „занели“ у својој „љубави према домовини“ и сад их чекају казне. И поред могућности да узмем велику количину новца и тужим школу, нисам срећна зато што сам морала правду да истерујем адвокатима, цела ситуација ми је болесна и токсична, али биће да о нашој (и не само нашој) националној свести више брине амерички закон неко српски народ. Ако школа не брине о српском националном идентитету, зашто се рекламира уопште као српска школа?

Немам ништа против директорке, не познајем је лично, и немам став о њој, али да није најкомпететнија особа за тај посао, није. Никада до сада се није бавила тим послом, а и не прича српски језик (што је био један од услова конкурса за директора школе).

Након признања једне од чланица школског одбора, да она воли Америку и поносна је што ту живи, запитали смо се да ли школа постоји да школује и васпитава Србе као Србе, или Србе као будуће „испране мозгове“ и америчке слуге. Пре извесног времена Тихомир Арсић је посетио школу, имате текст на РТС-овој страници на Интернету, на којој је испричана „прича о школи“, већина информација нису тачне. Покушала сам да оставим коментар испод текста, није објављен.

Други шок који сам доживела у школи је током божићне представе. Деца су нам између осталог, певала католичке песме на енглеском језику, а један део програма је био и на немачком језику. Од шока нисам могла да дишем. Писала сам наставници музичког и диекторки и питала да ли је пригодно певати католичке песме за православни Божић. Наставница музичког ми је јако нељубазно одговорила да не смем више да јој пишем и да је све што је било на репертоару било сасвим у реду. Директорка није ни одговорила. Нико из цркве није реаговао на моје примедбе у вези репертоара и даље чекам одговор ректора.

Трећи шок се десио у петак 9. фебруара. Добили смо летак од учитељице за први разред  да се деца припреме за прославу Светог Валентина, да напишу честитке и понесу кутију за украшавање. Тај летак као и све мејлове (оних двадесетак које сам написала и оно мало одговорених, чувам). Чувам и летак, где јасно и гласно каже да ће нам деца славити Светог Валентина у српској православној школи. Старешина цркве при којој је школа и уједно ректор школе, не одговара на поруке које му је мој муж послао.

Мој супруг и ја јако волимо српску школу. Хоћемо да нам дете одраста у православном духу и међу „нашима“. Јако нас погађа све што се дешава и ако се ствари не реше, мораћемо нажалост да тражимо нову школу.

У овом чланку имена нису објављена али се сва имена (наставника, директоркино и ректорово, који је уједно и старешина цркве се налазе на сајту школе). Моје име, мејл адреса и број телефона су познати редакцији, ако неко жели ме контактира да би ми помогао или ме посаветовао шта ми је чинити даље, нека се јави.

Уредништво портала Срби на окуп