СРБИ У ДИЈАСПОРИ

У дијаспори је, колико сам анализирала, око три пута више Срба него у матици, ако узмемо у обзир исељенике и потомке у последњих стотинак година. То је око 20 милиона душа. То је велика сила. Уједињена једном идејом националног спаса, могла би све. Уз помоћ Божју.

Нашим људима сада није лако ни овде ни у туђини – напуштају вољену земљу, муком натерани. Оно што многи освајачи током векова нису успели, да нас одавде, са ових наших рајских предела истерају, сада и то баш исти ти, успевају врло перфидном, свеопштом акцијом осиромашења нације и обесмишљавањем било каквог облика борбе.

И насилном глобализацијом, где се национална обележја убрзано губе, па вам је свеједно где живите, само ваш новац тј зарада води. Тај процес измене свести је опаснији од свих ратова вођених против нас до сада. Најмлађе генерације углавном немају свест о нацији, вери и патриотизму и лак су плен за ову тиху агресију коју прихватају чак и као пожељан модел.

Овог пута, намере освајача су заиста много озбиљније – постоји јака тенденција за асимилацијом наших људи (и других Словена) у њихове озбиљно болесне и проређене нације. Потребна им је здрава крв, трансфузија, јер Европа умире. Породицу као основну ћелију здраве државе више немају. Због благостања, стеченог на рачун других. Због духовних болести. Због Богоодступништва.

Али, ако биљку или животињу померите са њеног природног станишта, она тугује или вене, па како не би и човек.

Егзодус Срба у ,,богатије“ земље сада већ поприма размере епидемије. Трагично је и то, што се материјалним благостањем, које се брзо постигне тамо, покушава надоместити чежња за домовином и својим народом. А то никако није својствено Србима. Зато нас и силом мењају, да новац прихватимо као једини животни циљ, средство и потребу. Без њега не можемо, свет је тако уређен. Једино нет и друштвене мреже олакшавају тегобе, тако да се виртуелно може живети заједно са сународницима.

Телом тамо, душом овде.

Хоћемо ли пристати и на све остало што Запад нуди уз то?

За Србе то није могуће, склона сам тако да верујем. Не трајно. Генетски код и душе предака нас спречавају, ако не наша свест. Новац и овоземаљска блага нас на кратко омађијају, док не настане онај потмули бол у грудима, туга и чежња за својим народом, вером, земљом. Kод већине је тако. Не код свих. Ови нови процеси су заиста фатални.

Ако се и мора отићи, трбухом за крухом, срце и душа остају овде, у вољеној Србији.

У Православљу.  До повратка.  И до уједињења.

Наташа Миљевић

Извор:
ПАЛАНКАДАНАС