ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: РЕФЕРЕНДУМ ИЛИ И ШАНСА И ЗАМКА

Могу да замислим фрустрацију Срба ако победи глас за споразум, кад се суоче с тим да су се колективно одрекли Косова за ништа

ANTE SCRIPTUM Као што сам и очекивао, развили су се бука и бес испод претходног текста. И то је у реду: реакција из стомака у преломним данима редовно предходи реакцији главе. Неки од читалаца били су толико револтирани да су најавили коначан разлаз међу нама, други су помињали да сам писао под утицајем претњи, трећи да је у питању новац. Отуда је међу више од 150 коментара било тако мало оних који су покушали да анализирају оно што је писало, што је такође у реду. Таква су времена.

Нећу објашњавати претходни текст, тек он је почивао на једној догми и једној чињеници. Догма је да из овог преломног трнутка не смемо изаћи са новим поделама унутар националног корпуса. Чињеница је да српска власт у овом моменту неће моћи да буде срушена уличним протестима (друга је прича што ја мислим да не би ни требало). Два су разлога за то: онај део опозиције који има ту амбицију грађани не препознају као алтернативу; онај део који би грађане можда и могао да повуче нема ту амбицију, уверен да је проблем Србије много већи од њене владе. И то је чињеница. Отуда, да не би дошло до нове поделе, Срби са Косова морају задржати преговарачки контекст са власти, а мора то и Коштуница као једини који у парламенту артикулише њихове ставове. Ма шта сви они мислили једни о другима, према оном са којим разговараш не можеш спалити све мостове, па га тако не можеш прогласити за издајника. Тако ни сам, не очекујући разумевање, не могу да удовољним тој жељи читалаца, ма шта они мислили о мени.

Нисам уображена будала да помислим како је мене неко послушао, тек понуда референдума, којом ћу се бавити у тексту, јесте признање власти да је питање Косова изнад његове политичке воље и настојање да се спрече нови национални раскол и грађански сукоби. Нећу инсистирати ни на томе да сам био у праву јер људе не треба да спаја истоветност у размишљању, већ истоветност циљева. Отуда се нећемо разићи, још мање да ће бити укинута опција коментара, како су се неки уплашили а неки обрадовали. Идемо даље. Дакле, референдум.

ГЕОПОЛИТИЧКИ КОНТЕКСТ Никада се за последње две деценије у Србији није играла већа и компликованија геополитичка игра као данас. Две су крупне разлике у тој игри у односу на Милошевићево време. Прва, Русија се први пут од 1914. године налази у првом најмоћнијем кругу играча. И друго, јединствен појам Запада, такође у првом кругу, у данашњој игри све је тањи, иако још постоји, а самим тим је много израженији појам САД/Велика Британија, с једне стране, и појам Немачка, с друге. У другом кругу земаља су оне нивоа Француске и Турске, у трећем су регионалне државице, наравно, у функцији извршилаца воље земаља првог и другог круга.

За разлику од оног времена, Србија је за онолико слабија колико је мање актер те игре, а више објекат. Иако се много више играју њоме, неким чудом, после вишегодишње паузе, игра и Србија, и – иако не верујем да ће јој ико због тога изрећи похвалу, иако то често чини расуто и незграпно – већ то по себи јесте мало чудо. Од домаћих актера у игри учествују, свако на свој начин, владајућа тројка, Коштуница, заједно са Србима са Севера, и жути, тачније Мики Ракић, који се укључио својим позивом Вучићу.

Е сад, у таквој игри многа „не“ Србију могу да убију; нека „да“ могу да је убију заувек. Њено друштво данас је толико крхко да може да пукне не само од рђаве већ и од најбоље терапије. Отуда ће читалац остати ускраћен за информацију за коју му се углавном чини да је зна: нико од наших, чак ни жути, нема тај луксуз у овим околностима да може да игра за само једну екипу из првог круга. Играју за све јер тако мора. Неки од њих играју више за странце, неки мало више за Србију, неки за себе, ако је уопште могуће у први мах и разликовати та три нивоа игре. Све ово важно је напоменути само због једног: нема чистих категорија у овој игри, и свако ко ту учитава чисте категорије на основу нечије изјаве или потеза – дебело греши.

Све ово претходно морало је да буде поменуто само због тога да би читалац разумео да је оно што се данас догађа у Србији као ледена санта, само једном седмином на површини, само утолико видљиво. То, наравно, никако не сме бити аргумент за читаоца да поверује мојим утисцима, јер ми је оних шест седмина санте испод површине воде невидљиво колико и њему.

КОШТУНИЦА-ВУЧИЋ Извођењем људи на улицу, где је захтевао референдум, затим наговештајем формирања патриотског блока странака и ширењем утицаја на лидере Севера Коштуница је одиграо јак потез према влади. Притом је зауставио најављени протест Срба са Севера пред парламентом у петак, пружајући влади и руку, и поручујући јој да не жели њено рушење и дестабилизацију прилика. Коштуница је тим потезом, који је истовремено и ривалски и партнерски, демонстрирао снагу, показао смисао за рацонализацију ресурсима и оставио влади излазну варијанту.

Вучићев одговор Коштуници био је једнако јак, једнако ривалски, и једнако парнерски – понудио је референдум. Својим условом за референдум – да се Север унапред обавеже да ће поштовати његов разултат и применити споразум ако изгубе на гласању – и Вучић је узвратио ставом да су му потребни једнство и стабилност. Наравно, сад је питање да ли је тај његов позив био обичан блеф. Чак и да јесте, тешко ће после те понуде моћи назад. Мада, не можемо да знамо ни да ли је Коштуничин позив влади на референдум био блеф, утолико пре што ће на референдуму обрни-окрени предмет изјашњавања бити уставна материја, коју Коштуница не би радо излагао новом гласању, посебно не да он буде тај који ће такав референдум предложити. Али, свеједно, ни он више не може назад.

То што ни једни ни други не могу назад, не значи да је референдум готова ствар, не значи чак ни да је највероватнија опција. Осим тога, сви ми знамо да је улог референдума огроман, и да је већ по томе он и замка и шанса, и за Србију, и за Север, и за Вучића, и за Коштуницу. Али ту више нико не може рећи да се шалио, зар не?

Србија је можда могла да искористи институт референдума за неку наредну ситуацију на Косову, а биће их, веровали или не, још важнијих и још кључнијих од ове. Осим тога, ако референдум убедљиво прође, ништа више неће стајати на путу промене устава. На крају, колико год било јасно да то Вучић не жели, рефередум би могао да приближи напредњаке и жуте, што се већ видело и у Ракићевом позиву Вучићу да „историјски“ стану на исту страну. Од тог савеза Србија данас на унутрашњем плану не може да замисли ништа горе, па је то још једна замка рефрендума.

Вучић зна да за референдум има почетну предност међу грађанима и да ће са собом имати све медије и странце, без обзира на то што данас бесне на њега зашто је уопште помињао референдум. Зна и да је са себе скинуо терет издаје, који, видљиво је, прилично пржи и њега и Дачића. Такође зна да је за себе купио будућност, чак и ако референдум не успе.

ЦЕПАЊЕ СНС БИРАЧА Са друге стране, Вучић ризикује не тиме, као што се мисли, да на рефередуму може да добије „не“ (тиме ризикује само код странаца), већ тиме да ће агитовати и гласати на истој страни са типовима попут Ђиласа, Чеде, Чанка и сличних и што ће га пратити проклетство да је у једној историјској ситуацији био на страни „Друге Србије“. Он ризикује што ће сопствено бирачко тело цепати на питању референдума и тиме што ће референдумском кампањом створити ситуацију која ће Коштуници омогућити да створи веома снажан патриотски блок.

Наравно, лопта је у Коштуничином дворшту, где му Вучић поручује да је, ако буде убедљиво поражен на референдуму, заувек угасио. Осим тога Коштуници је поручено да ће он бити перципиран као глава референдумског „не“, да ће странци урадити све да референдум прође, што значи да ће се Воја поново срести са паклом на земљи, истим онаквим као кад је рекао „не“ косовској независности.

Ипак, најбоља ствар у Вучићевој понуди јесте признање крупне политичке улоге Србима са Севера и препуштање да суштински буду носиоци „друге“ референдуске стране, односно да обећањем да ће поштовати његове резултате сами одлуче о његовом одржавању. А то значи да они (и Коштуница) могу Вучићу да узврате на исти начин. Да референдум, да поштоваће резултате, али уз, рецимо, три разумна захтева. Прво, да сами учествују у артикулацији референдумског питања: како оно не би гласило „Да ли сте зато да не поцркамо од глади“, већ да буде оно што једино има смисла да буде: „Да ли сте за прихватање Бриселског договора“. Друго, Косовски Срби могу да захтевају минимум фер услова у медијима, уз организовање јавних дебата. Могу да траже и намање 45 дана од дана расписивања до дана одржавања (закон предвиђа 15-90 дана), будући да на неки начин у српским медијима референдумска кампања траје већ 13 година, а од 2008. године пуном паром.

ШАНСЕ НА РЕФЕРЕНДУМУ Е сад, може ли се тај план одбити на референдуму? Може, мада неће бити лако. Јасно је да стартну предност имају они који пристају на споразум. На тој страни су недвосмислено бирачи ДС, ЛДП, Г17 и осталих странака „Друге Србије“. Против су бирачи ДСС, радикала и Двери. То значи да ће, поред апстинената, пресудити бирачи СНС и СПС, свет који само пре неколико година не би имао никакву дилему, што значи да он може и тамо и овамо и да за њега ауторитет Дачића и Вучића неће бити пресудан, тим пре што ни њих двојица не знају како ће се понашати Тома и хоће ли се тих дана сликати са Милетом Додиком и патријархом или са Наташом Кандић и Вераном Матићем.

На страни власти биће ресурси, на страни противника аргументи. Ако противници буду паметно осмислили кампању и ако је не окрену србовању и косовском завету, већ оним аргументима које разуме тиха опортунистичка већина, неће бити без шансе. А то ће рећи да је време да се сами на неко време склоне они који су својом реториком у стању да придобију петорицу већ опредељених и да у исто време својом реториком насмрт преплаше педесеторицу неопредељених из поменуте тихе већине.

Какогод, на први поглед изгледа да нико није могао да смисли суровији сценарио од референдума. Без обзира на деловање медија и елита, могу да замислим фрустрацију Срба ако победи глас за споразум, кад се за не тако дуго време суоче с тим да су се колективно одрекли Косова за ништа. Могу да замислим и супротно, али ова слика диже косу н глави. Јер референдум ће бити тренутак истине за Србију. И то у часу кад не изгледа да је спремна ни за много мање од тога. Никакви бука и бес то неће моћи да сакрију. Али нека.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-referendum-ili-i-sansa-i-zamka.html