Дирљиво сведочанство о нашем брату Димитрију Мирку Ћелићу речима брата Јована Ранисављева из Бачке. Бог да му душу прости!

О Димитрију, екуменистима из Београдске патријаршије, Удби и превари званој Вељко Ђурић Мишина

Нисам мислио да пишем о сваком Мирковом страдању нити је то могуће, али превише таквих искушења га је отерало у гроб. Једно не тако давно клање тупим ножем доживео је од свих горе набројаних.

Мирко је први пут посетио своју Лику пре 7 година. Како је потенцирао тај лички говор, многи су мислили да је тамо рођен, али није, ни он, ни отац му, већ деда. Његова родбинска веза са Николом Теслом „по бабине линије“ (Никола умро на Божић, Мирко уочи Бадњег дана), као и домаћински став његовог способног деде који је случајно колонизован у Пригревицу (иако је био из четничке породице), вукла га је у Лику, зараслу и празно-порушену, 16 година после Олује.

После одласка на Велебит и Радуч, чишћења цркве и црквишта, обнове гробља, итд. Мирко дође на идеју да фотографише све цркве, црквишта, капеле, гробљанске цркве, темеље, било шта свето православно што је срушено у Првом и Другом светском рату од усташа и комуниста, и у последњем рату од комуно-усташа.

Прво оде код Епископа Герасима горњокарловачог по благослов, чисто да не би имао проблема улазећи у цркве и фотографишући, да можда сазна где се налазе зарасла црквишта, и јасно саопштавајући да не тражи ништа, и да ће све сам финансирати. Тамо доживи непријатност, шта ти имаш да сликаш, због чега, коме то треба?

Некако у исто време добијемо информацију да настраног Герасима не интересује ништа сем лове и његовог геј пријатеља, да купује јелене лопатаре, и да не зна ни за неке очуване зидине попаљених храмова. Сазнајемо и да један Герасимов поп који је србовао по Фб уписује полицијско-безбедносни факс у Загребу, и Мирко видевши да од благослова нема ништа, крене да истражује сам по архивама, књигама о Лици, по причама Личана, итд. Неко му је саветовао да мора да сачува право на фотографије и да купи профи-фотоапарат који оставља траг о власништву фотографије и апарата. Иде на курс светлописања у Београд, све сам финансира од своје цркавице и сиротиње.

Настају невероватне фотографије цркава срушених и попаљених од 1914. до 1995. Кроз шибља, змијарнике, минска поља последњег рата, својим аутом направио је 4000 км возећи кроз кршну Лику, кроз Велебит где су омање стене биле као аутобус. Паралелно је ишао по архивама, као када је бануо у Сењ са сомборском таблом на ауту, и после се брчкајући у личком мору, онако прљав и изгребан од растиња. Страст према Лици покушао сам да разумем кроз моју према Бачкој, али код њега је то била опсесија, према толиком мучеништву те српске покрајине. Откривао је паралелно стратишта, локалне тајне о злочинима усташа и комуниста паралелно, некада руку под руку. Од једног његовог пријатеља (он ће се сам препознати) је добијао податке из Државног архива о срушеним црквама, наредбама комуниста да се сруше, запале, или претворе у магацине, силосе, амбаре. Сазнање да су усташе ишле на сатирање становништва, и да су мање храмова порушиле од комуниста, било је страшније од писмене наредбе партизанског комесара Србина да се црква претвори у шталу.

Некако паралелно са тим, Димитрије је био у контакту са директором Музеја геноцида Вељком Ђурићем Мишином, у вези организације изложбе скоро 250 фотографија, чија поставка би била изложена у крипти храма Светог Саве.
Најављиван је долазак 12 владика, а Димитрије је хтео да изложбу отвори владика Никанор банатски који је за време рата био владика горњокарловачки као сведок страдања, што је одмах одбијено због немилости коју Никанор има у Синоду због антиекуменистичких ставова које је заговарао док се није уплашен ућутао.

Спрема се паралелно и издавање књиге, која не би била само Димитријева 100%… већ неколико људи који су прибављали ексклузивне податке о фотографисаним срушеним црквама. Ко је срушио, ко попалио, ко наредио да буде овчарик. Прелом књиге би радио Мишинин син за 300-400 евра који је платио наравно Димитрије узимајући од своје деце.

Једину подршку имао је од свог професора Боснића којег је волео.

Заплет настаје, када Вељко Мишина саопштава Мирку да је најбоље да изложбу потпише са Музеј геноцида јер то је моћније када иза тога стоји институција, него неки тамо Димитрије. Мирко се чешка, пита па добро, али какав је проблем да на крају пише светлописао Димитрије Мирко Ћелић сеља из Пригревице, и то малим словима, јер су 80% изложбе његове фотографије – само то и ништа више.
Крене убеђивање да је онако боље.

Баш тих дана, Мирко добија чудно писмо од Епископа бачког да му се одузима благослов за рад на мозаицима, каменим иконостасима, крстовима у свим храмовима СПЦ, јер је припадник „расколничке секте бившег епископа Артемија“, као и да му се одузима диплома мастер студија на Академији за уметност и конзервацију СПЦ, коју је иначе заслужио са просечном оценом 10. У писму се наводе детаљно дани и сати када је посетио манастир Епархије у егзилу у Кули, схватајући да Апатински попови или сами шпијунирају, или то ради држава у сарадњи са њима. Језиво је било гледати како неко наводи на десетине датума нечијег живота.

Вељко Мишина му саопштава да се тек сада не сме потписати изложба, јер Мирко има канонске сметње. Мирко запада у стање депресије и разочарења, најгоре у свом животу. Не јавља се никоме. Искључује телефон, лежи и данима пије ракију коју је сам пекао. Некако ми се јави на 100ти позив, дођи каже. Одем увече, седимо у радионици код њега, каже: „Ђес Јоване пушко убојита, добродошао код званичног на папиру расколника“. Ма дај бре, те њихиве пашквиле мачку о реп – одговарам.

Тада је заплакао први пут да знам: „Ја расколник? Мени диплому да не дају? Тамо бре студира и кусо и репато, од атеиста до јевреја, па никоме нису одузели стечено. Ови апатински краду, швалерају се, веру издају, лажу у Олтару, а ја расколник? Од чега ћу живети ако не смем ни мозаик ни камен да радим? Овај хоће изложбу да ми украде, па коме смета моје име на крају? 6000-7000 евра за 2-3 године сам потрошио за гориво сликајући и крчећи по оним минираним змијарницима. Све што зарадим за то сам дао. Да остане у књизи. Одузео од своје ђеце, могао сам прозоре на кући променити. Да ли је могуће да су то координирали? Како баш само мени и БАШ САДА писмо са датумима да дође? Идеш и ти тамо, па ти нису послали? Мајку им удбашку комунистичку. Сатраше ми Лику, народ претворили у марву, и још дрмају“ – говори и он и ја, не сећам се чија је која реченица, али смо псовали заједно.

„Живео владика Артемије!“ – ускликнусмо смејући се, он нагне флашу ракије, а ја неки отров енергетски, бустер мислим. Задржавао ме је да не одем. Било је већ 5 ујутро. Склапале су ми се очи. Подигао се, али после су га орасположили Милан Дошен и Благоје Цар са којима се чешће виђао и био блискији.

После пар недеља дошао је себи. Не лечи се туга ракијом. Није је узео у руке више. Зарадио неке паре куцајући мермер, каже ми: „Еј знаш шта има ново? Диплому основних студија Академије СПЦ имам од раније, уписаћу мастер на државној Академији уметности. За упис треба само диплома основних студија. Не знам још да вајам“.

Узалуд сам га убеђивао да стечено не може да се одузме, да тамо студирају разне конфесије, да при упису нико не потписује верску припадност, и да му крше Уставом загарантована права, да може да им направи скандал тужбом пред цивилним судом. Знао је то и припремао се већ за то, али тврдоглави Личанин је хтео неки инат да истера, да их тужи са мастер дипломом за одузету мастер диплому.

Завршио је мастер на државној академији. Вајање је усавршио.  Хтео је да упише докторске студије. Болест га је омела.

Изложбу је организовао Мишина, скромно и без присуства аутора. Кратак прилог објавила ТВ Храм.

Ко ће склопити књигу и издати зна Бог. Ако икада угледају светлост дана, ова прича ће бити сведок колико је морао да плати за то.

Изложба отворена без једне речи о аутору, идејном творцу и најзаслужнијем.

Извор:
фејсбук страница Јован Ранисављев