Популизам је измишљотина

Повика на „популизам“ у Европској унији расте упоредо са продубљивањем кризе. У Србији, која обитава на спољној периферији ЕУ и нема исту врсту проблема, ова повика постоји као имитативни рефлекс догађања у далеком и недостижном центру.

Критика „популизма“ унутар ЕУ јесте лоша замена за недостатак зрелих политичких идеја у вези неопходне реформе. Кажемо „лоша замена“, јер предмет критике нису систем у кризи и његови политички и управљачки делатници, већ носиоци алтернативне политике који не могу сносити одговорност за кризу. Унутар ЕУ у кризи је модел интеграције који је функционисао четири до пет деценија, али је дошао до свог историјског краја. Укратко, то је тип интеграције на међудржавном и трансдржавном нивоу који је био делатан само док се развијао. Он се легитимисао пре свега својим сталним напретком из сектора у сектор привредног живота, из области у област друштвеног и политичког живота. На једном високом степену, када је требало створити заједничку валуту, европско тужилаштво, полицију и војску, видело се да је владајући модел интеграције политички бесциљан, јер по дефиницији игнорише темељно питање политичке заједнице – постоје ли Европљани као политички народ у чије име се интеграција обавља. Пошто су интеграциони захвати у поменутим областима већ започели а питање политичких циљева и даље било игнорисано, један јачи ударац споља, а то је америчка финансијска криза 2008. године, довео је до праве егзистенцијалне кризе Уније.

Зашто та криза ни до данас није решена, не може се овде одговорити. Оно што је на самој површини видљиво јесте да званична антикризна политика, која траје од 2011. године, није решила кризу али је створила нови поредак. То није привремени поредак антикризних мера, поступака и институција, већ поредак залеђене интеграције са фактичком расподелом моћи и утицаја карактеристичном за ауторитарне режиме.

Какве то везе има са антипопулистичком кампањом у широј (друштвеној) и ужој (академској) јавности водећих држава чланица које намећу наратив главног тока? Не само да има везе, већ су ове две ствари – системска криза ЕУ, тј. њен новосистемски исход, с једне и антипопулистички наратив, са друге стране, у узрочно-последичном односу. Европска унија доживела је у последњој деценији и по велику трансформацију, али је њен главни политички актер остао исти. То је „елита власти“ (израз америчког социолога Томаса Ботомора) састављена од представника најутицајнијих држава, новоформираног евро-технократског слоја фактичких управљача јавним политикама Уније и креатора европске доминантне идеологије у распону од огромне академске заједице преко набујалог think-thank сектора до дневно утицајног журналистичког погона. То је свет који је под сунцобраном европске интеграције нашао своје дефинитивно место под сунцем, које не жели да мења ни по коју цену.

Унија се, дакле, драстично променила, али не и њена елита. Криза је, међутим, готово у свакој држави чланици произвела политичке групације – странке и покрете, које изражавају дубоко незадовољство стањем ствари. Њихови политички програми су стварно алтернативни и то је једино што их, и то условно, повезује. У својој алтернативности они ударају на сам корен кризе: бесциљност перманентне интеграције и ауторитарност институција Уније (посебно оних ангажованих на спровођењу антикризних мера). То, међутим, није довољно да би се представила и једна убедљива стратегија власти, али упркос томе, на ужас елите власти, овај европски покрет у настајању придобија све више присталица широм Уније. У Француској се спонтани улични протест полако установљује као покрет са страначком перспективом. Ту постоји и дугорочнија а јака евроскептичка политичка странка у опозицији. У Италији, коалиција алтернативе је већ на власти. У Немачкој странка дубоког опонирања узима добар улог у покрајинским парламентима. У Мађарској је дошло до преобликовања проевропске реформске станке у (још јачу) евроскептичну. И тако даље.

Опонирање свих тих, и много ширих, антисистемских снага добило је један интелектуално насилан и стварносно антифактички назив – популизам. Ово натегнуто именичко обједињавање различитог и политички још непознатог нема задатак да расветли, него искључиво да потамни мноштвени феномен политичког отпора како би фабрикованом мњењу симулирало ноћ у којој су све краве црне. Тако овај одбранашки наум манипулативно упозорава на наводни мрак будућности који дозива мрак прошлости. То су силе које, божемој, угрожавају демократију, владавину права и људска права, све оне лепоте које су, иначе, нестале без права повратка из реалног живота све већег броја грађана све већег броја држава чланица у пракси европске антикризне политике. Тако је „популизам“ постао најобичнија политичка псовка и то је његов једини реални садржај. Потребну јавну дискусију о болним питањима интеграције – монетарна унија, политика имиграције, јавни дугови и сл. – замењују идеолошки сурогати.

Да није реч о објективном идеолошком садржају говори и чињеница да се ни једна политичка странка, друга политичка групација или покрет из круга антисистемских отпораша не назива популистичким именом. То име је овом политичком и идејном мноштву наденуо други, онај коме је то било неопходно за очување његовог доминирајућег статуса. Да апсурд именовања буде већи, у политичком животу ЕУ учествују и странке и страначке породице „народског“ назива (Европска народна странка, народне странке у Аустрији и Шпанији и др), које су дубоко етаблиране у политичком систему ЕУ. На њих се, из језички нејасних разлога не односи израз „популизам“, али се зато тај израз уз изразито пежоративну конотацију пришива актерима који не играју по команди. Али, то усмерено именовање другог није ништа друго до парола „држ`те лопова“, позната из стварно мрачних периода европске историје.

И у овој ствари Србија је земља апсурда. Учесталост антипопулистичке придике у нашој јавности је сразмерна европској. Битно је држати корак са европским главним током. То што овде не постоји објективни еквивалент тог европског фенонема, није битно. Увек ће се наћи неки потенцијални „популисти“ који ће спашавати присуство тренда. Највећи апсурд, међутим, јесте у томе што је у Србији на власти странка и њена коалиција која по свему одговара европском опису популистичке утваре. Она свакодневно крши правна и демократска правила игре, води крајње непрозирну унутрашњу и спољну политику, контролише и ограничава медије, политичку јавност замењује масовном акламаторском мобилизацијом и, не на последњем месту, негује култ личности. Врхунац апсурда јесте то што је ова тоталистичка политичка гарнитура објективно највећи гарант останка Србије на тзв. европском путу. И то није само став унутрашње пропаганде него и спољне (европске) подршке. Испада да су у Србији  највећи популисти, тј. људи и организације са таквом етикетом, једини који се супротстављају таквом режиму.

Извор:
СРБИЈАИСВЕТ