Подсећање: Владика Артемије – Отворено писмо председнику Владе Републике Србије – РАЈ ПРЕТВОРЕН У ПАКАО

ГЛАСНИК КиМ број 161, 10 јун 2003. године

Отворено писмо председнику Владе Републике Србије

РАЈ ПРЕТВОРЕН У ПАКАО

Поштовани господине председниче,Јуче на Спасовдан, 5. јуна ове 2003. године посетио сам Косовско Поморавље. После свете Литургије у Витини, имали смо разговор са људима, представницима појединих села, школа… Тема разговора је била – услови под којима ти људи опстају већ пуне четири године.

Немам намеру, нити је могуће, пренети Вам све шта се тамо говорило. Али, осећам за своју свету дужност да Вас, ма и у најкраћим цртама, фрагментарно упознам са основним проблемима са којима се ти људи (и не само они) сусрећу у свом животу.

– Основна школа у Витини имала је до пре четири године 1.000 ученика. Сада их има 44. И они уче у приватној кући. Чињеница болна до суза!

– Недостатак комуникације са својом матичном Државом (Србијом). Осећају се заборављеним, отписаним.

– Ризик при обради земље (Могила). Свакодневне провокације.

– Имају замерке и на Коалицију Повратак и на Координациони центар. Веле, баве се последицама, а не узроцима. Свима тешко пада нејединство у Коалицији Повратак. А народ четири године живи у гету.

– У Општини Витина било је 11.000 Срба. Сад их је близу 2.300. У самом граду 170 душа.

– Витина је за ове четири године дала 45 жртава. Да ли је то и коначна цифра?

– Незапосленост – кључни проблем за опстанак.

– Социјална слика катастрофална. Нужан социјални програм Координационог центра и Државе. Од тога зависи: остати или нестати.

– Главни проблем – плате, паре.

– Информације стижу: Велики новац се даје за Поморавље (Координациони центар), али до народа ништа не стиже. Нужна провера, контрола токова новца (преко кога иде новац и коме?).

– Поморавље данас: „Рај претворен у пакао“.

То су само елементи једне стравичне слике. То ко не види, не може да схвати. А ко је то од Владе уопште видео? Предње написах да би одговорни предузели неопходне мере да се вапијуће неправде исправе, да се том, херојском народу помогне да се одржи на своме огњишту.

У нади на хитно и адекватно деловање, остаје Ваш

  Епископ рашко-призренски

+Артемије (Радосављевић)

Владика Артемије обишао Србе у Косовској Витини

ПОЗИВ НАРОДУ ДА ИСТРАЈЕ

Витина, Грачаница, Београд – Због погоршања и иначе тешке безбедносне ситуације у Косовском Поморављу, епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић) служио је јуче на Спасовдан свету архијерејску Литургију у препуној цркви свете Петке у Косовској Витини, где је после богослужења разговарао са представницима тамошњих Срба и поделио деци пакетиће, дар грчког народа. Током разговора у Парохијском дому, Срби из овог места изнели су владици своје проблеме, уз молбу да их „пренесе државним властима у Београду, јер се осећају запостављенима“, пренела је Информативна служба Епархије рашко-призренске. Владика Артемије јуче је обишао и село Врбовац у коме је служио помен свим пострадалим српским жртвама на Косову и Метохији од 1999. године до сада.

Он је позвао Србе из Витине и Врбовца да истрају без обзира на тешке прилике у којима живе и недавне трагичне догађаје у овом делу јужне српске покрајине.

Српско национално веће Косовске Витине недавно је у име преосталих Срба из овог места упутило Апел „српском народу и властима у Београду“ у коме протестују „против убијања које прети њиховом истребљењу, против свакодневног физичког угњетавања, духовног геноцида које се манифестује кроз уништавање вишевековног наслеђа српског народа, против сваког облика институционалне дискриминације, против мржње и говора оружја уместо разума, против нарушавања својинских права, социјалне беде, смањења присуства снага КФОР-а и против деловања албанске терористичке организације АНА на овим просторима“.

Ј.Т.

Између две недеље

ПРОДУЖЕНИ КОШМАР

Злочин над породицом Столић у Обилићу згрануо је све: и Штајнера, и Реџепија, и београдске званичнике. Изређале су се у међувремену изјаве огорчења од Приштине, преко Брисела до Вашингтона. Све је мучко убиство троје невиних људи подсетило да трагедија Косова и око њега траје континуирано, без наговештаја да би јој неко или нешто ускоро могло стати на пут.

Сурово, али је тачно: ништа се почетком минуле седмице у породичној кући Столица, у ствари, ново није десило. Злочин се наставља, ту и тамо се промене његови актери, а жртве су увек једни те исти, обични људи, цивили, чији је једини грех што се не уклапају у сумануте пројекције толико пута доживљене и преживљене логике крви и тла. И који су, по цену живота, своју храброст испољавали тако што су хтели да живе тамо где су им корени, где им је дом.

Сви су оманули

Столиће, дабоме, неће више ништа вратити. Ни Штајнерова примамљива награда за информацију о убицама, још мање саучешће косовских институција, које су мало (или готово ништа) учиниле да се људи на Косову осећају колико-толико безбедно, понајмање амбиција неких политичких кругова да убиство искористе за радикализацију косовске збиље, у којој ће ирационалне страсти поново играти пресудну улогу: српске или албанске стране, свеједно. Биће корисно само ако овај суманути чин послужи да се коначно схвати да су на Косову оманули (и то дебело) сви. И албанска и српска страна (тачније, њихови политички репрезенти), али и међународни фактори, којима очигледно ништа ваљано не полази за руком, осим што неким, у најмању руку контроверзним потезима, ситуацију додатно компликују. Поготово да Албанце и Србе увере да су за четири године протектората створили амбијент у коме ће се релативно пристојно и безбедно живети.

Ако се тако нешто схвати, ако се не буде робовало бирократским шемама како је форма важнија од садржине, могло би се догодити да злочин у Обилићу буде повод да се косовска конфузија почне брже расплитати. Бар да се не затварају очи пред чињеницом да свако даље одуговлачење и развлачење увећава проблем. Можда ће Штајнер отићи на нову функцију задовољан што је косовским (привременим) институцијама наметнуо привид (???) државности. Можда ће Албанци и даље веровати да време ради за њих и да ће његовим протицањем независно Косово бити све реалнија (и једина) опција. Тиме, међутим, зла коб косовске драме неће бити уклоњена. Косово без Срба или са Србима као заточеницима у својим енклавама или глиненим голубовима за одстрел, биће још једна реприза. Оно је то, додуше, у великој мери већ сада. Недостаје само да се и формално озваничи. Као што су Срби још поодавно морали да схвате да своју срећу не могу градити на несрећи других народа, ни Кушнер, ни Хакеруп, ни Штајнер нису убедили Албанце да не могу себи обезбедити место у цивилизованом свету тако што ће протеривати и убијати Србе. Проста замена националистичког зла је сама по себи – још веће зло.

Статистички алиби

Националне и политичке елите косовских Албанаца и Срба манифестовале су протеклих година изразиту незрелост и недораслост. Нису одолеле искушењу радикализма и екстремизма, а ни урођеној склоности да судбину својих сународника жртвују за своје лидерске, страначке, националистичке, чак и приватне интересе. Зачуђује, међутим, апсолутна индолентност међународне заједнице према свему што се дешава(ло) на Косову и око Косова. Пре свега, што је својим (не) чињењем и самозаваравањем како „статистика убедљиво показује да је стопа злочина и насиља на Косову у охрабрујућем опадању“, практично омогућила да Косово и његови грађани свих националности буду монета за поткусуривање. На једној страни су сукобљени албански политички лидери, националистичке и мафијашке структуре, на другој, посвађани српски (косовски и београдски) политичари, на трећој конфронтирани евро-амерички ставови. У амбијенту који наликује на шуму од које се дрвеће не види, више него суморно делује закључак да је данас, четири године након успостављања међународног протектората, теже и компликованије наћи формулу која ће уклонити разлоге да Косово и даље буде хронична неуралгична тачка.

Ту дилему су још поодавно разрешили једино Албанци. Међу њима је – поготово данас – веома тешко наћи неког ко мисли да је могућ живот у Србији или са Србијом. Сами Срби, а нарочито њихови политички представници, опет, разапети су између потајне наде да би „Косово могло кад-тад, уз помоћ света, поново бити српско“, све јачег осећања да је „косовска прича за Србију заувек завршена“ и старог-новог модела националног разграничења, тј. територијалне поделе. У исто време, док Европа још гаји наде (да ли и илузије?) да мултиетничност Косова није пропала ствар, уједно страхује да би његова независност поново отворила балканску Пандорину кутију (Македонија, Грчка, Албанија, Црна Гора), Америка настоји да све релативизира и Косово претвори у уносан војно-стратешки, чак и финансијски бизнис.

Убиство Столићевих је својеврсно огледало тог продуженог косовског кошмара. Свако у њему види свој лик, своју нарцисоидну самоувереност, али не и патње и несрећу оних других. Ако се из трагедија може извлачити поука и нешто добро – а тога је годинама уназад на овим балканским просторима било напретек – погибија невиних људи у Обилићу би морала да буде опомена да причу о Косову, бар у неком облику, треба приводити расплету. Да ли ће то значити отпочињање дијалога (преговора) између Београда и Приштине, међународна конференција, дакле покушај да се ситуација помери с мртве тачке, или ће Савет безбедности УН, како се из косовских српских кругова тражи ових дана, завести апсолутни протекторат и расплет одложити на неодредено време, остаје да се види.

Све је боље од злочина

Солана, који се одмах након убиства затекао на Косову, најавио је да је Солун право место да Срби и Албанци започну какав-такав разговор. Доскора се Европска унија уздржавала од таквих сугестија, сматрајући да „још није време за почетак преговора о коначном статусу“. Чини се, ипак, да учестала убиства на Косову релативизирају тај став више због европског страха да би се ситуација могла отети контроли него због неке утемељеније процене да је међународна администрација постигла такав степен стабилности и безбедности на Косову који омогућава дијалог без претераних страсти и емоција.

Но, било како било, сваки разговор је боља варијанта од прећутног мирења са насиљем. Разговор је потребан и зато да се предупреди да неким новим убиством и сама нада да овај регион неће поново постати поприште терора буде – убијена.

Иван Торов, ПОЛИТИКА 8.јун