„Каријере“ одвеле Србију на добош

Двадесеттрећег априла у ударном термину Радиотелевизије Србије, сведочили смо интервјуу директора канцеларије за Косово и Метохију, Александра Вулина. Разочаран одлуком преговарачког тима да парафира споразум о нормализацији односа са тзв. Косовом, Вулин је пред милионским аудиторијумом поднео оставку на функцију! „Данас пред Србијом и народом, а сутра пред Владом, пред првим потпредседником Владе Александром Вучићем и пред премијером Ивицом Дачићем, морам да поднесем оставку на место директора Канцеларије за Косово и Метохију„[1] биле су речи Александра Вулина, које су додатно узбуркале, како домаћу тако и међународну јавност. Ударац од којег ће се тешко (ако икада) опоравити сви који су учествовали у преговорима. Сазнали смо да је српска делегација била подељена, као и да је била стално под уценама и претњама: „Било је тешко! Баш је било мучно! Свако од нас је бар једном чуо, а сад како је чин растао тако се више чуло, претње да ћете лично остати без каријере, да ћете лично остати без овога и онога. То су нам рекли када су нам понудили минус нула а ми смо одбили…Било је за мене, памтићу то целог живота, био је то тако тежак и мучан осећај када је половина наше делегације рекла да је спремна да прихвати…била је дубоко подељена и рекла је да је спремна да прихвати то НИШТА!“[2] Овако је Вулин оценио атмосферу у којој су се одигравали преговори у Бриселу под окриљем ЕУ посебно истичући осму рунду преговора (2.април) у којој је српска делегација одбацила ултиматум Брисела и када се чинило да постоји шанса за заокрет ка консолидовању државе. Уместо тога 19. априла  парафиран је споразум којим се де факто признаје независност, на тероризму настале и откупима и уценама признате, НАТО творевине тзв Косова-споразум о нормализацији односа са тзв Косовом који север Космета интегрише у систем тзв. Косова.

Дакле, очекиван исход после десет рунди у преговарачком рингу у Бриселу. Званична Србија ушла је у преговоре, како се често истицало, због живота Срба са севера КиМ, којима су руководиле земље (САД и Немачка и све што Брисел јесте) које су, притом, архитекте ентитета какав је тзв Косово! Да ли се у таквим условима могло очекивати да исход буде другчији?! Народ којих се највише тицао овај мучан процес-Срби са севера Космета нису били део преговарачком тима! Не! Овде су заинтересоване стране биле, како је то наметнуо Брисел (а званична Србија прихватила) две државе: Србија и тзв. Косово! Онда о чему ми уопште и говоримо? Чему изненађења? На мајским изборима прошле године добијени су мандати за формирање Владе управо за ово: посао са признањем тзв Косова требало је завршити. Због чега? Према Вулину, због каријера неких државних функционера! Видели и чули смо да је делегација била дубоко подељена да су у осмој рунди неки хтели да прихвате понуђено НИШТА (!) да би на крају десете рунде српска делегација прихватила све оно што Срби са севера Космета одбијају! „Ово је мање од резолуције, треба парламент да се упозна са тим, да се види шта је направљено. Ово су тешка времена и тешке одлуке. Вучић је преломио и носи то са собом“[3] рекао је Вулин и посебно истакао „Знате, Вучић је у ових пар месеци израстао у неспорног вођу Срба по свим показатељима: од популарности, бројности, посла… по чему год хоћете.То је начин и то је прилика да кроз референдум и оно што га чека после референдума управо то и докаже и да потврди ту вредност…Знате, ово су тешка времена и тешке одлуке. Не може свако ни да их донесе. Ја не бих могао да их донесем. Ја немам Вучићеву храброст! Ја не бих ово могао да урадим! За мене би ово било превише.“[4]

Неко би рекао: Ecce homo(Eво човека)! Заиста, не може се ниједна лоша реч проговорити о оваквом нимало лаком чину у смутним временима. Међутим, није ли упитно после свега зашто се улазило у такве преговоре у којима се исход знао? Како је могуће да је директор канцеларије за КиМ дозволио да Срби са севера Космета не буду прихваћени за заинтересовану страну? Пуно је недоумица које са собом носе прегршт питања. Какогод, ово је крај свих покушаја да се за Србију уради и постигне много више и то на месту које јој припада а јесу Уједињене нације. То би значило заокрет у спољнополитичком курсу, окретање свим оним земљама које се нису уписале у листу стрелаца у леђа Србији. Зашто је тај заокрет важан?

Прво, због интегритета и суверенитета земље;

Друго, због оживљавања привреде;

Треће, због опоравка државе и њених грађана;

Четврто; због ревизије свих срамних пресуда и одлука донесених пред инструментима силе новог неолибералног поретка ствари у свету које су Србији намениле тешку судбину земље „злочиначког народа“. Можда тога још нисмо свесни; можда Хашки трибунал још није пронашао право место у нашим размишљањима-време које долази показаће у какав су нас футуристички оквир ставили они који су починили највеће злочине у другој половини двадесетог века према једној европској и хришћанској земљи и њеном народу…према Србији.Могли бисмо навести још бројне разлоге, али из већ поменутих проистиче све остало. Уосталом зар се слично није чуло и то управо од лидера тренутно најјаче странке у Србији- СНС: да ће се „преиспитати“ сви споразуми постигнути с Бриселом по питању КиМ?! Зар већинска Србија није поверовала да обарањем (иначе катастрофалног по учинцима) Тадићевог режима доводи на власт националисте и левичаре који ће државу отргнути из ланаца ЕУ, ММФ и свега онога што је западна хемисфера смислила земљи коју је претходно девастирала? Бољи живот, инвестиције, радна места, професионализација уместо политизације-све су то били слогани и „љути“ говори предизборних каравана. Каравани су прошли, бирачко тело платило и више него што може да поднесе и то све у интересу бољег и праведнијег живота. Живота који се загубио у преводу „књиговођа“ и свео на одумирање нације. Када погледамо економске параметре све постаје поприлично јасно: Од формирања актуалне Владе после мајских избора 2012. године (27. јул) наставило се са енормним задуживањем земље како би се „покрио“ буџетски дефицит. Тако је Србија била за више од три месеца задужена више од милијарду евра. Истини за вољу актуална Влада је наследила катастрофално стање у државној каси-али то је и био основ предизборне кампање: преокренути живот у Србији у корист доброг стандарда грађана. На том таласу десиле су се и корените промене, зар не? Добили смо нове елите. Тако је нова политичка и економска елита у првих 100 дана рада потписала задуживања невероватним темпом од 130 евра у секунди! Унутрашњи дуг је повећан за 568 милиона евра, спољни за 562 милиона евра. Према подацима Управе Министарства финансија за јавни дуг, дуг Србије на крају октобра био је 16, 59 милијарди евра, што је тада значило 57, 5 одсто БДП (бруто домаћи производ). На крају септембра прошле године јавни дуг земље износио је 15, 85 милијарди евра, што значи да је за само месец дана повећан за око 740 милиона евра! Од краја октобра прошле године, према анализи сајта макроекономија.орг ова Влада је Србију задужила додатних 500 милиона евра издајући доларске обвезнице. Када се и то додатно урачуна долази се до додатног убрзања задуживања на 12, 3 милиона евра дневно или по 143 евра у секунди. Наравно тада смо имали прилике да слушамо од ресорног министра Млађана Динкића полуистине да се задужујемо по повољнијим условима јер су камате биле ниже (5,25 посто). Потпуна истина је у томе да су камате биле ниже у односу на претходни период јер је држава овог пута издала обвезнице с краћим роком отплате (пет година) него претходна Влада (десет година).[5] У међувремену су (1. октобар 2012. године) порасле пореске стопе: Порез на додату вредност „скочио“ је са 18 на 20 посто што је изазвало талас поскупљења: трговци су брже боље повећали цене намирница од три до 40 одсто. Пред почетак грејне сезоне, грејање је поскупело у већини градова Србије и то до 20 одсто. Цене су расле за градски превоз, услуге су бележиле „скок“ између 15 и 20 одсто. Од горива до цена услуга фиксне и мобилне телефоније које су порасле 20 одсто грађанима је животни стандард вртоглаво падао. Плате и пензије нису бележиле усклађивање темпа са порастом трошкова; стопа незапослености је сваким даном расла, неминовно се клизило ка дужничкој кризи. Грађани Србије су већ крајем претходне 2012. године живели од кредитних картица и на почек и полако улазили у зону презадужености. Тако је сваки пети кредит у Србији постао ненаплатив, новине су бројале огласе хипотекарних станова које су банке одузеле грађанима Србије и дале у продају. Уместо грејс периода који предвиђа (још увек) важећи Закон о заштити корисника финансијских услуга (члан 32) већина страних банака нудила је репрограм постојећих кредита небили „исцедила“ и последњу кап крви са дотрајалог српског националног бића! Суверенитет државе пао је и на овом испиту. Држава није успела да заштити своје грађане. Обарамо рекорде када је правосуђе у питању: 5,3 милиона судских предмета и грађана на оптуженичкој клупи. Највећи проценат је оних који су утужени за комуналне дугове![6]  Ова нас је година дочекала обавезама попут: 178, 5 милијарди динара хартија од вредности у домаћој валути; око 300 милиона евра старе девизне штедње; 72 милиона долара обвезница за Лондонски клуб и око 513,5 милиона евра хартија од вредности које је Србија емитовала на домаћем тржишту. Дугови су толико нарасли да, како су упозоравали економисти, у 2013. години само камате ће нас дневно коштати два милиона евра! То би, поређења ради значило да колико трошимо за камате за само један дан њиховог финансирања могли бисмо да изградимо школу, болницу или другу дефицитарну институцију од друштвеног значаја! Главница дуга од 4, 5 милијарди евра и камате у износу од 750 милиона евра предвиђених обавеза за 2013. годину Србију корак по корак воде грчком сценарију: „И банкрот ће доћи сигурно, само не знамо тачно када. На то јасно указује стагнантан раст производње, који годинама траје, и убрзнао задуживање државе“, упозорава економиста Мирослав Прокопијевић.[7] То потврђује и Владимир Глигоров, сарадник Бечког института за економске студије: „од грчког сценарија дели нас још неколико корака. За 2013, кључно је да ли ће се наставити раст јавног дуга, што Влада не планира али сви други очекују! Ако се то догоди, биће потребно додатно смањење јавне потрошње или повећање пореза, а могуће и једно и друго. Па ако то одужи рецесију, онда ће одрживост јавних финансија у Србији заиста бити доведена у питање“![8]

Континуитет погрешних политичких и економски одлука за Србију и њене грађане исувише дуго траје. Истине ради не можемо сав терет одговорности ставити на актуалну владу. Међутим, итекако је одговорна јер наставља континуитет погрешног политичког, економског и свеукупног друштвеног курса. Коначно, када погледамо политичку сцену Србије мање-више то су исти људи који су били у власти или гравитирали око ње. Неки од њих били су чак и љути противници еврофанатизма коме су кренули да кличу у моменту освајања власти! Данас можемо са сигурношћу да констатујемо да власт у Србији у континуитету од 2000, лобира за и у интересе ЕУ! Где су ту интереси грађана Србије? Види се на сваком кораку: од животног стандарда, који вртоглаво пада испод линије сирмаштва; у паду производње, губитку посла, презадужености, немогућности лечења као и покушаја одбране основних људских права пред судовима који су ових година препуни утужених због презадужености грађана Србије. Пред институцијама „система“ бележе се све веће обавезе грађана (јер треба вратити камате, „нахранити“ огромну државну администрацију) док права једино бораве у понекој правичној пресуди.

Земљо отвори се!

И не само то: еврофанатизам у српском случају значио је да у Србију нису улазиле инвестиције, већ кредитни пласмани европских и светских финансијских институција које су значиле да свако ко је „уложио“ у Србију стоструко је извукао из ње! Примера ради навешћемо само две ситуације које демантују мит о благостању у ЕУ ( без позивања у помоћ аргументовању случајеве земаља попут Грчке, Италије, Шпаније које не могу да прате „немачки темпо“ у зони евра). Пример први: „Одлазећи немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас истакао је „да је за време његовог мандата (2007-2012) Немачка уложила у Србију 1,5 милијарди евра, што је 50 одсто више него раније“. Овде је проблем у терминологији. Наиме, ствари треба назвати правим именом и саопштити – „(…) немачка привреда уложила је у своје послове у Србији 1,5 милијарди евра (…)“. Дакле, немачки привредници инвестирају вођени сопственим интересом. Сада треба окренути ствар и упитати колико је држава Србија уложила у немачку привреду путем субвенција које, према процени бугарских економиста, кумулативно износе чак 17.000 евра по радном месту, а не 10.000 евра. Чак и када Немачка додељује стипендије нашим успешним студентима, рачуна да ће део стипендиста остати у Немачкој да ради – самим тим инвестиција би се исплатила.“[9] Пример други: „Када Европска банка за економски развој (ЕБРД) даје повољне кредите за изградњу српске инфраструктуре, то подразумева да ЕБРД дефинише и услове тендера – које ће, разуме се, задовољити само фирме из ЕУ (додуше, оне ангажују српске фирме као подизвођаче, али главну зараду остварује носилац посла). Сетимо се само случаја Моста код Бешке на Коридору 10, који је кредитирала ЕБРД, а градила аустријска „Алпина“ (првобитна уговорена цена износила је 33,7 милиона евра, да би, према прорачуну аустријске компаније, нарасла на око 100 милиона евра, што је тренутно предмет спорења).Иста компанија победила је и на тендеру за изградњу деонице ауто-пута Димитровград–Суково-Пирот (исток).“[10] Овде, нажалост немамо простора да пишемо о томе колико малих и средњих предузећа годишње стави катанац на врата; колико грађана Србије раде „на црно“ јер немају избора; колико је фирми изашло из ПДВ…све су ово теме које ћемо, сасвим сигурно до у детаљ анализирати у будућности с посебним акцентом на пословање страних банака које су енормним каматним стопама ојадиле грађане Србије и дотерале их до просјачког штапа. Овде и сада на самом крају заиста се пред нас поставља дилема: да ли су нас политичке елите због својих каријера све одвеле на добош? Ако је судити по Вулину и његовом јавном признању с почетка текста: да је Брисел отворено претио преговарачима да ће остати без каријера уколико не „прихвате“, онда је и наша дилема разрешена!

Марина РАГУШ / Фонд Стратешке Културе