А један позив мења све

Трампово писмо Тачију и Вучићу одјекнуло је у Приштини, Београду и Бриселу као песница о сто. Неко се порадовао, неко се изненадио, неко је устукнуо, али сви су одахнули. Ево, најзад, више силе која ће нас натерати да посао завршимо без закашњења, као што је и планирано – до краја пролећа 2019. године. Завршени посао значи: Србија признаје независно Косово. Да ли ће нешто за то добити, то се сада не зна, али је вероватно да ће неки симболични добитак Србије бити главни предмет предстојећих „преговора“.

Питање је: да ли је претпоставка оваквог развоја догађаја данас вредна пажње? Хајде прво да се питамо, шта би онемогућило овакав сценарио?

Њега би онемогућили услови које би српске власти поставиле пре него што пристану на преговоре какви им се спремају после Трамповог писма. Европска унија је, по свој прилици, легла на руду, а то значи прихватила америчко вођство у завршној фази процеса који треба да исходи српским признавањем независног Косова. То не значи да сада Американци желе да промене формат преговора, али овога пута намеравају да учествују директније и више формално.

Србија би, у том случају, могла америчку интервенцију да протумачи као дефинитивни подбачај Уније у посредовању. За то јој, додуше, није била потребна најава америчког директнијег учешћа, јер о томе довољно говоре чињенице европског неуспеха. Прво, ЕУ није успела да осигура веродостојност Бриселског споразума допуштајући да Албанци минирају једину концесију из његовог текста – заједницу српских општина. Друго, ЕУ није успела да одбрани свој Споразум о стабилизацију и придруживању (ССП) са Косовом, које је својом одлуком о енормном увећању царина према Србији и Босни и Херцеговини оборило Цефтину зону слободне трговине, али и одредбе самог ССП-а о слободној трговини. За Србију су ова два подбачаја Уније била довољна да је прогласи некредибилном за даље посредовање. Ако њено државно руководство није то учинило, америчка интервенција директно потврђује став о европској неспособности. Ако је тако, онда би Србија могла веродостојно да постави услов да се преговори изместе из овог недораслог окружења (Брисел) и врате у Уједињене нације.

Разуме се, реч је о самим преговорима, а не о дефинитивној одлуци која би морала да се донесе у родном месту правног статуса косметског питања, а то је Савет безбедности. Значи, УН би биле за Србију једини оквир за наставак преговора. За то сада постоје додатни разлози, поред оних темељних, које је сама Србија од 2008. године почела да заборавља.

Други услов Србије требало би да буде равнотежа посредника. Председник Вучић, у непосредом реаговању на Трампово писмо, рекао је да би у разговоре требало укључити и Русију и Кину. На томе би, надаље, требало да инсистира као на услову. Ако знамо да су САД и ЕУ доказано проалбански настројене, зашто не би у процес ушли Русија и Кина и поред тога што су те две државе много мање просрпски оријентисане него што су прве две проалбански. Али, ако је у овом погледу немогуће успоставити равнотежу, могуће је у погледу ставова према улози међународног права у овом спору. Две земље га бране, а две земље га игноришу у настојању да делају с оне стране позитивног права. Ако је реч о светским силама које својим деловањем на конкретном питању треба да успоставе нову равнотежу како би се право уопште поштовало (данашњи случајеви сецесије су бројни и растући), ово је права прилика да се то и учини. У случају Косова и Метохије, то није могуће без чврстог става Србије.

Најзад, трећи услов Србије требало би да буде укључење у преговоре комплекса питања који је игнорисан у неуспелом тзв. бриселском дијалогу: повратак интерно расељених лица, јавна и приватна имовина и статус српских културних споменика и духовних светиња. Све су то теме и задаци постављени у Резолуцији 1244, која је још увек једини валидан правни документ, за разлику од, рецимо, Ахтисаријевог плана и Првог (и свих потоњих) бриселског споразума.

Овакво постављање Србије би онемогућило остварење сценарија са почетка текста. Да ли је то вероватно? Судећи по прилично конзистентним владиним потезима препуштања Косова и Метохије албанским сепаратистима и евро-америчким  колонистима у последњих шест и по године, овакав политички обрт није вероватан. Остављајући по страни питање – шта су српске власти очекивале за узврат, извесно је да су оне у том периоду хазардирале позиције Србије на самом терену. Предаја већинских српских општина, укидање судова и полиције под српском контролом, укидање цивилне заштите, лишавање српских компанија управљања електропривредом и телекомуникацијама, све су то били свесни акти одрицања Србије од онога што је у покрајини имала и контролисала.

Поред реченог, на малу вероватноћу обрта у званичној српској политици указују и пропуштене шансе да се због албанских репресивних мера услови наставак разговора у Бриселу. Само ове године ових прилика (повода) било је више: убиство Оливера Ивановића, физичко злостављање Марка Ђурића, забрана уласка српских званичника у покрајину, шетња Х. Тачија на Газиводама уз присуство бројних оружаних снага,  увођење царине од десет одсто, повећање царине на сто одсто, оснивање тзв. косовске војске – ништа није било вредно бојкота дијалога, сем краткорочно и без било каквих уступака.

Тренутно, разговори су прекинути, поново због албанских репресивних мера, и шеф државе Србије стоји у ставу да их неће обнављати док Албанци не повуку одлуку о царинама (оснивање војске не помиње као разлог прекида). При томе, он заборавља да су и пре последњих инцидената разговори били на леду због претходне провокације на Газиводама. Али, тај разлог сада је заборављен и Вучић реагује само на последње албанске акције (царине). Ту се најбоље види колико Албанци намећу темпо догађаја својом активном политиком репресије. Наше власти само прате албанске потезе и бескрвно реагују на њих. То је последица реактивног карактера српске политике поводом Косова и Метохије од самог почетка деловања ове власти. Рецимо, Бриселски споразум (2013) није био прави споразум, јер су српски државни представници у Брисел тада отишли као грлом у јагоде, без своје платформе. Како тада, тако и увек до сада.

Због свега овога, претпоставка из првог пасуса врло је вероватна. То, наравно, не значи, да она реално не може бити демантована другачијим приступом, оним који би практиковали насиоци сваке нормалне државне политике. И то без икаквог ризика по мир и безбедност земље, бар на данашњем нивоу. Али, данашња српска политика није нормална, већ је заиста изузетна, и то по томе што стално изузима основне државне интересе.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ