Проф. Др Гидеон Грајф: Усташе убијале на 57 начина?!

Рођени после 1945. године у Хрватској нису злочинци. Неки од данашњих Хрвата могу бити деца, синови и кћери убица из „Јасеновца“ и осталих логора смрти. Њихова је дужност не да историју прекрајају, већ да обезбеде околности да се највећи ужас у историји човечанства никада не понови.

Овим речима се проф. др Гидеон Грајф обратио публици у Андрићевом институту у Вишеграду, где је заједно са преживелим логорашима био гост Емира Кустурице. Јер, «Јасеновац» и још 23 казамата у НДХ нису били никакви «радни логори», били су и остаће највеће дно, најнижа тачка до које људско постојање може пасти…

Било каква двосмисленост у погледу НДХ је неприхватљива. Хрватска предњачи у историјском ревизионизму, а то је начин брисања злочина. Остаће заувек истина да је «Јасеновац» највећи пакао икада створен на земљи, испред «Аушвица». Нажалост, „Јасеновац“ је дуго био скривани Холокауст. То није био никакав «радни логор», како га желе приказати. Овде сам да подигнем глас против баука неонацизма, који поново прети Европи — нагласио је проф. др Гидеон Грајф, предочавајући резултате својих истраживања о усташким логорима смрти, представљеним и у књизи «Јасеновац, балкански Аушвиц».

У крвавом мору ужасавајућих података, усташки нацизам далеко је најозлоглашенији и најтрагичнији.

 Уз поклич «За дом спремни», усташе су измислиле, «патентирале» укупно 57 метода садистичког убијања својих жртава, пре свих Срба: дављењем у реци, цијанидом, чекићем, маљем, српом, вешањем, чупањем гркљања, одсецањем тестиса и других делова тела, вађењем срца, убијањем трудница струјом, вађењем фетуса, разапињањем, драњем коже, закуцавањем ексера у главу… — наводи Грајф методе свирепог убијања, за које је доказано да су примењиване у Независној држави Хрватској.

Међу њима је и такозвани србосјек, рукавица, на који је прикачено сечиво израђено у познатом «Солингену»…

На територији НДХ, наставља Грајф, створена су укупно 24 логора смрти, хронолошки први је био «Даница» код Копривнице, следе «Јадовно», «Стара Градишка» као хрватска посебност у односу на Немце, јер је био намењен деци и женама… Затим Паг, Тења, Јастребарско, Лепоглава, Сисак, Славонска Пожега, Бјеловар… Ни мање земље, ни више кланица за Србе, Јевреје и Роме.

 НДХ је пре Немаца, још априла 1941. године, кренула у такозвано крајње решење за «питање» Срба. «Крајње решење» је патентирано у Хрватској. Предухитрили су Немце, ауторе најужасније идеологије. Зато је свако порицање Холокауста у Хрватској или било где другде, увод у ново буђење нацизма и као такво се једино може схватити — додаје Грајф.

Стотине хиљада жртава само из «Јасеновца», али и других логора у НДХ и данас се пребројавају делимично и због метода тамо примењиваних: због топљења људи у сапун, несталих у Сави, раскомаданих, спаљених до пепела. Посебна суровост је вађење фетуса из трудница и њихово премештање у утробе других распорених жена. Истину о броју, дакле, крију и тела која никада нису могла бити пронађена. Зато у Хрватској морају прекинути са тезом о «радним логорима» и наводним српским преувеличавањима броја жртава. Између осталог, посебност логора смрти у НДХ поред суровости и бездушја су и посебне немене које су давали логорима, за разлику од Немаца.

«Јасеновац» је тако, од логора капацитета ограниченог на 3.000 заробљеника, брзо постао стратиште неограниченог капацитета ради спровођења «коначног решења» за Србе. У ту сврху, логор се простирао на 240 км квадратних, док је «Аушвиц» као симбол Холокауста захватао 40 километара квадратних…

За разлику од немачких логора, где је важила Химлерова заповест да се убија али да се «не окрваве руке», у Хрватској је важило супротно. За «коначно решење» питања Срба свирепост је била препоручљива и у пракси је примењивана.

Истраживања проф. др Гидеона Грајфа објављена су у књизи «Јасеновац, балкански Аушвиц» на око 700 страна, а ово дело је преведено на три језика: хебрејски, енглески и српски.

 Суочени са настојањима да се број жртава смањи, а свирепост ублажи, важно је знати да је «Јасеновац» стратиште за више од 750.000 деце, жена и мушкараца. То је најмрачније место Другог светског рата — објаснио је Грајф, водећи историчар Института за истраживање и документацију Холокауста «Шем Олам» из Израела и у свету најпознатији истраживач логора «Аушвиц», «Јасеновац» и «Мајданек».

Како су ме обукли у црну униформу

Потресна исповест Гојка Мраовића Рончевића (84), једног од преживелих из злогласног логора „јастребарско“

У Вишеграду затичемо двоје логораша, преживелих из усташких фабрика смрти. Јелена Радојчић Бухач (84) је преживела Јасеновац, жива је захваљујући хероини Диани Будисављевић, заслужној за спас 10.000 српске деце. Усуд Гојка Мраовића Рончевића (83) био је другачији, а његову исповест преносимо у целости:

Родом сам из Трстенице, из Кордуна, 45 километара јужно од Загреба. Чим је НДХ прогласила независност са Павелићем на челу, Срби су стављени ван закона, заједно са Јеврејима и Ромима. Убијања су почела одмах, нарочито у сеоским срединама. Кордун је тада био етнички скоро потпуно насељен Србима православцима. Почело је клање Срба на сваком кораку.

Ја сам имао седам година. Гледао сам како 1.300 људи одводе у цркву, на «покрст» у католике. Људи су мислили, кад се ово заврши вратићемо се православљу, важно је сачувати нас, децу. Наводно, чекамо фратра код цркве, да нас покрсти. Онда је почело клање. Заклали су свих 1.300 људи, деце, жена. Крв је текла у потоцима. Једини жив са тог места остао је Љубан Једнак — жив, клан, недоклан. Преживео је рат, син му се уз његов благослов касније оженио Хрватицом. На крају, протеран је из Хрватске у «Олуји»…

Ја сам се крајем децембра нашао у кордунашком збегу, са 15.000 Срба, пред усташком офанзивом. Све куће су спаљене до темеља на минус 10, а затим су људи, сви до једног побијени. Мени су заклали оца Теодора, мајку Јелену, трогодишњег брата Богдана… Ја сам преживео са баком и старијим братом (13). Целу зиму сам тако провео у Петровој Гори, са преосталим Кордунашима у збегу. И ту сам некако преживео покољ још 2.500 избеглица. Брат нам је направио некакву колибу, али су нас усташе пронашле.

Одведен сам у логор «Јастребарско», у «филијалу» «Јасеновца», где сам био са још 3.500 дечака старих од једне до 13 година. Логор су водиле часне сестре предвођене Бартом Пулхеријом. Свакодневно је десетак деце умирало. После три месеца, мене и још 60 дечака одвели су на преваспитавање. Обукли су нам усташке униформе, водили у цркву… На оној чувеној фотографији коју је усликао лично Павелићев син, тај дечак у злочиначкој униформи сам ја… Августа 1942. логор је ослобођен, а ја сам се уз помоћ стрица и Немаца домогао Београда.

Кустурица: Оживећемо слику страдања

Релативизација злочина НДХ мора престати. «Јасеновац», «Стари Брод» и сва остала стратишта нису само још по један фактор у низу страдања. Не смеју се више тек симболично обележавати. Наш посао је да оживимо слику страдања Јевреја, Срба и Рома. Невоља је што нисмо организовани као Јевреји који институционално чувају историју. Још немамо филм о «Јасеновцу». Уништава нас средњовековни синдром партикуларизма, а са овим стварима не би смело бити дисонантних гласова који нас одвајају од реализације. Од 1945. до данас «успели смо на овим просторима» да Јасеновац релативизујемо, претварајући га у нешто што се безмало није ни догодило. То мора да престане — рекао је Емир Кустурица, обраћајући се публици и гостима у Андрићевом институту.

Извор:
МАГАЦИН