ПЕСМА ЗБОГ КОЈЕ СЕ ДИЧИ СВАКА ЖЕНА ИЗ СРБИЈЕ: “Дична сам само ја што сам Српкиња” (Видео)

Исидор Бајић (Кула 10. 08.1878. — Нови Сад 15.09.1915) био је српски композитор и музички писац, педагог и музички издавач. Школовао се у Новом Саду, а академију завршио Пешти. Био је наставник музике у Новосадској Српској гимназији, хоровођа и организатор музичког живота у Новом Саду, где је и умро. Остао је упамћен, између осталог, као творац једне од најлепших песама о Српкињи.

Исидор Бајић основао је музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тога типа на тлу Војводине, која данас нови Бајићево име.

Покретач је нотну едиције „Српска Музичка Библиотека“ 1903. год. у којој је објавио приличан број дела савремених српских композитора. Основао је „Српски музички часопис“ 1903. год. у Новом Саду, у то доба једини музички часопис у српским крајевима.

Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери “Кнез Иво од Семберије”. Хронолошки пета компонована, а друга изведена српска романтичарска опера са националним мотивима “Кнез Иво од Семберије”, према истоименој историјској драми Бранислава Нушића, премијеру је имала 6/19. јануара 1911. године.

Песма „Српкиња” написана је управо за ову оперу. Постигла је већу популарност него сама опера. Често се налази на репертоару хорова и културно-уметничких друштава (у сплету градских игара). Прича се да је “Српкињу” Исидор Бајић компоновао у чувеној новосадској кафани “Липа”, једној од ретких која ради дуже од 130 година.

Песма се изводила на баловима и свим већим пријемима све до Другог светског рата. И данас поново живи, део је наступа разних фолклорних ансамбала и хорова, а обавезно се чује и посматра у виду кола на многим приредбама и националним весељима.

“Ој, Српкињо, буд’ орна,
као што си узорна,
кажи, нек’ се разгласи:
шта те тако краси?

Бело грло и лице,
чарне очи Милице,
Ил’ ружице усана
Или коса врана?

Кажи нам, наш крине,
Да нас жеља сад мине;
Кажи нам сад одма’,
Кажи нек’ се зна!

Шта ти знам одговорит’, брале.
кад ме срам твоје силне хвале.

Хвалите онај цвет
што га има цео свет,
дична сам само ја
што сам Српкиња!

Хвалите онај цвет
што га има цео свет,
дична сам само ја.
Српкиња сам ја!”

Исидор Бајић записивао је и народне напеве у Војводини и у Србији. Ту су још и хорске песме „Соколи“, „Еј, ко ти купи“, „Зрачак вири из српске градине“, као и песме: „Јесен стиже дуњо моја“, „Српкиња“, циклус „Песме љубави“, „Албум песама у духу српских народних песмама“, „Српске народне песме из Мокрањчевих руковети“, „Сељанчице“, клавирске композиције („За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу“, „Српска рапсодија“), камерна дела („Песма без речи“, „Пиззицато полка“, „Романса“), оркестарска дела („Магла пала“, „Елегија“, „Опроштајни поздрав Драги Ружицки“), комади с певањем („Ђидо“, „Ракија“, „Мена“, „Дивљуша“) и многе, многе друге композиције.

Умро је у Новом Саду 16. септембра 1915. године. Имао је само 37 година. Прота Стеван Поповић о њему је рекао следеће: “Његова је муза умукла у најсудбоносније доба, када је цео наш народ цвилео под притиском Аустро–Мађарске и Немачке солдатеске, а малена Србија била пред евакуацијом. Његове наде покосила је смрт једног јесењег дана, када су топовски пуцњи из Београда допирали до бедема града Петроварадина. Место звона и црквених песама ови пуцњи испратили су га до Алмашког гробља. То је био његов посмртни марш.“

Извор: ЦАРСА