ШТА ЈЕ ЗАПРАВО ПРИСТАЛА ДА НЕ БЛОКИРА СРБИЈА?

Сада када су страсти око пописивања споразума у Бриселу (који је већ добио назив “Пакт Дачић – Тачи”) мало спласнуле, он се може озбиљније анализирати. Да ли су стварно у завршној варијанти документа прихваћени сви предлози Београда, како су то саопштили новинарима српски Премијер Ивица Дачић и његов први заменик Александар Вучић, поготово по питању перспектива пријема Косова у међународне институције?

Вучић истиче да је српска делегација успела да у оквирима одлучујуће рунде преговора модификује тачку о представљању Косова у међународним организацијама. (1) А Премијер Дачић је подвукао “да су уважени сви захтеви Србије”: “То је до сада најповољнији текст понуђеној српској страни”. (2) Према његовим речима, српска страна је само дала сагласност на европске интеграције Косова. (3)

Оцене које су се чуле са стране косовских званичника, дијаметрално су супротне. Шеф покрајинске владе Хашим Тачи је уверен да је “парафирањем споразума Србија де-јуре признала Косово”. (4) По његовим речима, завршни документ представља својеврсно “међународно признање Косова”, признање његовог “суверенитета и територијалне целовитости”. (5) Газета “Експрес” на албанском језику која излази у Приштини, објавила је докумет са новом потврдом те чињенице да је Косово независно, суверено и слободно”. (6)

А што се тиче питања ступања Косова у ОУН то је по шефу косовске владе принципијелно већ решено. По мишљењу Хашима Тачија, земље које до сада нису признале Косово, сада то треба да ураде “што је могуће пре”, што ће са своје стране створити услове за скорији улазак непризнате Републике у ОУН. (7)

Да се окренемо самом тексту споразума. Он је званично објављен тек после расправе на Савету ЕУ, но захваљујући цурењу информација постао је познат скоро одмах после парафирања. Четрнаеста тачка документа која нас сада интересује, о сагласности Србије на интеграције Косова у међународне институције, заиста је у последњем тренутку претрпела измене. У својој коначној верзији, та тачка предвиђа да Србија и Косово неће ометати једно другога у процесу искључиво приступања у Европску Унију, иако је у прелиминарном тексту садржана шира формулација која се односи на све међународне организације и што је најважније, на УН. Завршна формулација гласи “да ни једна страна неће блокирати нити подстицати друге да блокирају напредак другој страни на њеном путу ка европским интеграцијама”. (8)

Да ли је то мало или много у контексту дипломатских напора Србије да се супротстави међународном признању Косова? Изгледа да се у овој ствари, како каже пословица, “ђаво крије у детаљима”. Формално је Србија заиста дала “зелено светло” на евроинтеграције Косова – и овај споразум споља гледано заиста носи апстрактан карактер, узимајући у обзир да Београд из познатих разлога нема пуномоћје да реши ово питање. Међутим, истински проблем је много дубљи и он је повезан са принципима функционисања саме ЕУ. А они од српског руководства захтевају да рекавши “А” потом каже и “Б” и тако даље, управо због потписане тачке 14 споразума.

Кључни аспект овог проблема, који објашњава зашто изгледа као да је по овом питању Брисел пошао на уступке Београду, огледа се у нормативним актима саме Европске Уније. Они предвиђају да чланице ЕУ могу бити само државе које су овладале са 100 процентним међународно-правним легитимитетом. О томе се између осталог говори и у Мастрихтском споразуму о стварању ЕУ, који је потписан 7. фебруара 1992. године, а ступио на снагу 1. новембра 1993. године. Конкретно, члан Ј.1. односи се директно на Повељу УН и завршни акт Хелсиншке конференције о безбедности и сарадњи из 1975. године, која одређује норме и принципе државног суверенитета и територијалне целовитости земље и њеног чланства у УН. (9) Осим тога, оба документа представљају својеврстан споразум између независних и суверених држава.

Другим речима, подршка европским интеграцијама Косова са тачке гледишта норми ЕУ једнако је признању Косова као пуноправне државе-чланице УН. И уколико руководство Србије на рачун овога гаји неке илузије, то ће се Брисел веома брзо постарати да их што пре развеје. У Приштини су веома брзо схватили ову тачку. Није случајно да се косовска делегација није претерано противила формалном сужавању оквира четрнаесте тачке споразума, за разлику од модификација споразума које се тичу институција на северу Космета. Због тога је тешко не сложити се, са тачке гледишта перспективе развоја догађаја, са шефом спољнополитичке канцеларије Косова Енвером Хоџајем, који је окарактерисао споразум као “први историјски споразум између Косова и Србије и то је опредељујућа етапа на путу нормализације односа између две земље као независне и суверене државе. Осим тога, овим споразумом Србија прихвата и признаје реалност независног Косова, његову територијалну целовитост, његов устав и законе”. (10)

Већ 26. април може бити следећи датум када се Србија може суочити са новим захтевима, сада већ на основу споразума потписаног 19. априла. (11) До тада посебна заједничка комисија Београда и Приштине, но под врховним надзором ЕУ, треба да изради својеврстан “ред вожње” даљих корака, укључујући у том смислу и реализацију евроинтеграцијских планова Косова. (12)

У светлу свега изложеног очигледно су се у двосмисленом положају нашле и оне државе које су све до сада одбијале да признају независност Косова, сматрајући је противправном. У оквиру ЕУ такву позицију заузимају Грчка, Шпанија, Кипар, Словачка и Румунија. Горепоменути Енвер Хоџај је ставио до знања да “земље које још нису признале Косово, као и земље које имају неутралан став према Косову или земље које су признање незвисности Косова условиле нормализацијом односа са Србијом, сада више немају аргументе којима би правдале одлуку о непризнавању независности Косова”. (13) Сличну идеју изнео је и бивши представник ЕУ на преговорима о статусу Косова Волфганг Ишингер. Он је уверен да код 5 чланица ЕУ које нису признале независност Косова, “више нема оправдања” за сличну позицију. (14)

Како би се ова “петорка” подстакла да што пре промени свој став, Европски парламент је усвојио одговарајућу резолуцију у којој се констатује да непризнавање независности Косова од стране “петорке” усложњава европске интеграције. И тај корак је већ почео да доноси плодове. Премијер Румуније Виктор Понта је изјавио да “Румунија мора променити своју позицију према Косову, после прихватања резолуције Европског парламента”: “Ми морамо бити заједно са европском породицом”. (15)

Слични сигнали о могућем преиспитивању по питању Косова, такође се појављују и у Атини. Што се тиче Кипра, тек ту се не може рачунати на његову подршку Србији – имајући у виду финансијско-економску реалност Никозије и њену растућу зависност како од ЕУ у целини, а појединачно нарочито од Немачке. Зато не чуди да је један од архитеката “косовског пројекта” амерички дипломата Френк Визнер већ ставио до знања да Бриселски споразум (укључујући и његову тачку 14) “учвршћује косовску независност”. (16)

Тако да се Србија, по свопј прилици већ у недељама пред нама, може лишити низа својих спољнополитичких истомишљеника – што ће њену међународну позицију учинити још осетљивијом. Као што је сликовито приметило пољско издање часописа Nowa Europa Wschodnia, евроинтеграције за Србију значе “признање територијалног статус-кво на Балкану, својих губитака територије и пристајање на улогу мале незначајне државе на периферији уједињене Европе”.  (17)

Остаје само Русија. Међутим, измештање преговора из јурисдикције УН и њихово преношење под патронат ЕУ, објективно је већ у старту сузило руску могућност да утиче на процес. И уколико сама Србија отклања своје примедбе на рачун међународног признања Косова у својству пуноправне државе-кандидата за пријем у ЕУ – Русији ће бити отежано да брани другачију позицију. Наравно, уколико на европском путу Косова и Србије не изникну нове препреке објективних или субјективних карактеристика.

Петар ИСКЕНДЕРОВ / Фонд Стратешке Културе

________________________________________________________________________________________________________

(1) ИТАР-ТАСС 19.04.2013 19:03