Белогорски манастир Светог Николе

На врху Беле горе у Русији, на око 85 км од града Перма на обронцима Урала, налази се манастир потпуно беле боје са златним кровом који красе златни крстови. Током зиме и раног пролећа он се савршено стапа са снежним пејзажем планине и постаје готово невидљив.

Оригинална дрвена богомоља је саграђена 1894. године, када је постала дом за 25 дечака, сирочади који су ту учили читање, писање и занатске вештине. Изградњи је претходило подизање Царског Крста високог преко 10 метара на Белој гори 1891. године, у знак захвалности што је царевић Николај (касније цар Николај II) преживео атентат у Јапану. У септембру 1897. године у манастир је стигло првих пет светих икона. Само месец дана касније цела дрвена грађевина је изгорела до темеља.

Изградња нове зграде манастира на два спрата почела је 1902. године, али је завршена тек након петнаест година. У том периоду, у манастиру је живео велики број монаха који су помагали у градњи и сами пекли циглу којом је манастир зидан. Бавили су се и пољопривредом, сточарством, пчеларством и рибарењем.

Када је завршен, 1917. године, манастир је могао да прими 8000 људи. Био је опремљен савременим системом вентилације и грејања. Унутрашњост цркве је била богато декорисана иконама светаца и религијским мотивима Руске православне цркве са детаљима од чистог злата. Званичној церемонији отварања присуствовало је 30000 верника. Изграђена у византијском стилу, по угледу на кијевску Цркву св. Владимира, грандиозна црква у склопу манастира Белогорски на кратко је била је понос целог региона.

Већ 1918. године, у манастир упадају Бољшевици и одводе архимандрита Варлама у долину, где га убијају и његово тело бацају у реку Каму. Потом се враћају у манастир и маљем уништавају манастирска звона као и бројне уметничке предмете. Много монаха је страдало у покушају да сачувају манастир од уништења. Сви који су се усудили да се супротставе револуционарима постројени су испред зида цркве и стрељани. Трагови рупа од метака су и данас видљиви. Многи монаси су живи сахрањени у масовним гробницама, а они који су имали среће су само протерани. Током неколико напада на манастир убијено је 34 монаха, а манастир је 1923. године коначно затворен.

Током 1930-тих манастирске зграде су коришћене као затвор за политичке неистомишљенике, а почетком 1940-тих као дом инвалида. Током Другог светског рата постао је рехабилитациони центар за рањенике, а након рата Дом за инвалиде и ментално оболеле све до 1986. године. Манастир је готово уништен 1980. године када је један психијатријски пацијент подметнуо пожар на крову. Све куполе су тада оштећене.

Идеја о реконструкцији манастира се родила 1988/89. године, током прославе 1000. годишњице хришћанизације Кијевске Русије. Комплетна рестаурација је започета 1993, а највећи део радова је завршен 2011. године.

Извор: Медиас