Време је за преиспитивање мисије КФОР-а

Србија нема више разлога да има поверења у мисију Кфора, односно НАТО-а на Косову и Метохији, јер се показало да је све што су говорили о кретању јединица РОСУ – измишљотина“, пожалио се председник Србије прошлог петка руском амбасадору Чепурину и додао: „Упад јединица РОСУ у Северну Митровицу показао је да су снаге Кфора, односно НАТО, намерно обмањивале свеукупну јавност. Данас је свима јасно по чијем налогу и у спрези са којим силама су представници НАТО-а лагали“. Иако ће готово сваки грађанин Србије рећи да „немамо разлога за поверење“ према НАТО-у још од средине деведесетих, ово је изузетно значајна изјава јер се након таквог политичког откровења намеће и потреба за адекватним поступцима. Као што је познато, Кфор контролише 12,3 одсто територије наше земље и уколико Београд не може имати поверење у њега не може га ни третирати као партнера. Последице таквог стања, уколико не дође до промена, могле би да се покажу као катастрофалне.

Но, размотримо најпре сам Кфор. Кфор је практично од свог оснивања фактор гажења виталних српских интереса, са фактичким задатком омогућавања Албанцима да Космет етнички очисте од Срба. О томе прилично недвосмислено сведочи и изјава првог команданта Кфора, британског генерала сер Мајкла Џексона, који је за Њујорк тајмс 20. фебруара 2000. године изјавио: „Што мање Срба остане, то ће Косово бити стабилније“. Било какав привид статусне неутралности ове мисије нестао је након изнуђеног одласка руског контигента 2003. године, а небројени примери пасивног држања ове оружане силе пред албанским терором над српским становништвом на Космету показују да се ради о недвосмислено проалбански пристрасној оружаној сили. То што су званичници Кфора прошле недеље прикривали офанзивно кретање албанских оружаних група ка северу покрајине и уз то демантовањем изјава председника Србије настојали да га дискредитују у домаћој јавности само је последњи у низу примера малигног деловања ове мисије. Ипак, чињеница да од Кфора макар формално зависи безбедност косовских Срба, као и да је ова мисија под вођством НАТО-а (који нас окружује), приморавала је српско руководство у дужем временском периоду да сва негативна искуства игнорише и покуша да колико-толико пријатељски сарађује са дотичном мисијом, у нади да ће бити могуће постићи некакав однос поверења. Изгледа да се званични Београд прошлог петка помирио са одавно јасним закључком да су те наде неосноване.

Стратешки посматрано, скорашњи догађаји у јужној српској покрајини стављају нашу земљу између чекића и наковња. С једне стране је перспектива новог погрома над српским становништвом и мирне капитулације у егзистенцијалној борби за територијални интегритет Србије, са друге стране је неизвесни пут самосталне одбране од осокољених албанских сепаратиста и њихових НАТО ментора који би могао да се заврши и оружаним сукобом. Будући да је прва опција неприхватљива а да друга подразумева огромне ризике, можда је тренутак за трећу могућност – дипломатску офанзиву за реструктуирање, односно „денатоизацију“ мировних снага на Космету.

Наиме, по слову Резолуције 1244 (члан 5), као и Војнотехничког споразума из Куманова (члан 1), мировне снаге су на територији Космета под покровитељством УН, а не НАТО-а. То што је улогу мировњака кроз Кфор преузео НАТО је плод геополитичких околности које су владале крајем претходног и почетком овог века, односно тадашњег атлантистичког униполаризма. Како је натовски Кфор до сада недвосмислено показао да не поштује обавезу статусне неутралности коју је Савет безбедности наложио Резолуцијом 12 44, време је да Београд, уз помоћ Русије, Кине и других пријатељских земаља, као и обиља доказа о толерисању прогона неалбанаца са Космета од доласка међународних снага, покрене обимну дипломатску офанзиву у којој би тражио реструктуирање мировних снага у покрајини, са циљем постизања баланса у односу НАТО и не-НАТО контигената на Космету. Конкретније речено, како би се избегао даљи терор Албанаца над косовским Србима, а истовремено и нови рат Србије и НАТО-а, потребно је да се у областима где живе Срби успостави присуство руских, белоруских, кинеских и других не-НАТО контигената, односно контигената земаља које не признају једнострано проглашену независност Косова.

То би истовремено подразумевало и ново територијално устројство мировне мисије. Петоделну секторску структуру Кфора ваљало би заменити поделом на НАТО и не-НАТО зоне. Геополитички гледано оптимално би било да се сектори под контролом Србији наклоњених мировних контигената формирају у северним и источним деловима покрајине, са простирањем на четвртини или петини територије Косова. У тим секторима би однос према албанском становништву био еквивалентан односу према српском становништву у остатку покрајине. На тај начин би се постепено формирала зона стабилног српског присуства у покрајини и снажна контратежа сепаратистима из Приштине, што би све заједно драстично деградирало њихове државолике конструкције, отварајући пут за равноправније преговарање о решењу косовског проблема.

ИСКУСТВО РУСКОГ УЧЕШЋА У КФОРУ

Овде је вероватно потребно осврнути се и на случај руског учешћа у Кфору од 1999. до 2003. које се – како нам је свима познато – неславно завршило. Без улажења у обимну анализу, овај случај одлично илуструју две изјаве руског председника Владимира Путина. Прва је она из јуна 2001, када је Путин приликом посете Београду (што је узгред била прва посета руског председника нашој земљи)продужио до Приштине како би обишао руски мировни контигент. Тада је изјавио како је неопходно „да се појача руско војно присуство у стратешки важном региону Југоисточне Европе, како би се учврстио ауторитет Русије на Балкану и на међународној сцени“. Тадашња намера Кремља била је да увећа свој контигент на Косову и стекне услове за формирање сопственог, руског сектора у покрајини, и то на просторима са српском већином.

Међутим ово је било спречено затварањем ваздушних простора Мађарске, Румуније и Бугарске за руске војно-транспортне авионе, па је Путин 2004. следећим речима објаснио одлуку о повлачењу: „Повукли смо наш војни контингент… јер је бесмислено присуство нашег војног контингента који нема могућности да одлучује и утиче на било шта. Оно би само служило као покриће за промене ситуације на Косову у правцу који сматрамо погрешним. Мислим да присуство нашег контингента не би могло да помогне у спречавању избијања насиља којем смо недавно били сведоци и ми бисмо за то сносили одговорност. Сматрам да то није прихватљиво за Русију“. Дакле, из овога се види да је Русија желела улогу равноправног актера, способног да „одлучује“ и „утиче“. Онда када се то показало неизводљивим, Кремљ је сишао са позорнице.

УЗРОЦИ СТРАТЕШКОГ ДЕБАКЛА

Неколико је узрока за тадашњи стратешки дебакл и они се углавном своде на следеће: 1) Русија није могла самоиницијативно да мења правила игре на Косову и да успостави свој сектор у покрајини јер није имала довољно дипломатских и логистичких капацитета; 2) тадашњи српски режим није желео ни на који начин да подржи руску иницијативу, па је чак и са значајном дозом негодовања посматрао било какво – а камоли војно – руско присуство на овим просторима; 3) Москви након свега наведеног није одговарало да ризикује погоршавање односа са Западом (пре свега Америком са којом је услед тзв. „рата против тероризма“ тада имала односе који су ишли узлазном путањом) због Косова око ког се ни тадашњи Београд није нарочито ангажовао. Данас је ситуација нешто другачија. Дипломатски, војни и економски капацитети Руске Федерације су значајно увећани у односу на ниво из периода од 1999-2003, а однос Запада и Москве је већ довољно заоштрен, тако да неслагање око Косова не мења ништа. Уколико би Београд сакупио политичку храброст и дипломатску вештину да иницира подухват ревизије Кфора, сва је прилика да би као повлашћени стратешки партнер Русије и Кине наишао на подршку Москве и Пекинга.

Нема потребе посебно истицати да ово није лако остварив подухват. Поред значајних концесија које би Србија морала да уступи заштитницима њеног територијалног интегритета уколико до реализације наведене стратегије дође, морало би се рачунати и на отпор западног блока. Он ће можда у почетку бити и несавладив, услед права вета у Савету безбедности. Међутим важно је покренути процес делегитимизовања улоге Кфора, а међународној јавности скренути пажњу на то да су промене неопходне, јер ако од тренутних тридесетак земаља учесница Кфор мисије свега њих четири или пет не признаје Косово као државу – о каквој статусној неутралности мисије можемо да говоримо?

Србији би у овоме и глобални политички и геополитички процеси ишли наруку. Ауторитет НАТО-а се све гласније доводи у питање и унутар саме Алијансе, док ће предстојећи избори за Европски парламент, као и председнички избори у САД, у великој мери скренути пажњу традиционално антисрпског дела међународне заједнице са балканских збивања. Паралелно са тиме одвијаће се изградња руског гасовода „Турски ток“ и постепено интегрисање Србије у кинески мега-пројекат „Појас и пут“, што су процеси за чију ће реализацију и Москви и Пекингу бити потребна стабилност ових простора, што би могло да поприми и форму интересовања за директно војно присуство. Све у свему, у таквој геополитичкој динамици отвориће се простор какав раније није постојао за преиспитивање улоге актуелних мировних снага у јужној српској покрајини. Београд само мора да направи први корак.

Аутор: Војислав Гавриловић

 

 

Извор: ЦЕОПОМ Истина