ИЗДАНО КОСОВО – ИЛИ ПРОМЕНА СВЕСТИ

Издаја, или како синод СПЦ каже, предаја Косова и Метохије део је испуњавања захтева ЕУ за наставак промене свести распадајуће Србије на путу ка све непривлачнијој ЕУ. Овом предајом, Александар Вучић, Томислав Николић и Ивица Дачић испуњавају кључни захтев Велике Британије, Немачке и целокупног Запада који већ више од стотину година гласи ПРОМЕНА СВЕСТИ! Од забрана ћирилице и српског имена (још у БиХ под Аустро-Угарском) измена историје, крађе историјске грађе и уништавања исте, покушаја стварања босанске православне цркве (1914. у Босни), хрватске православне цркве и црногорске православне цркве (НВО од 1993.) па све до данашњег буквалног али и симболичног захтева промене свести кроз признавање НАТО извојеване албанске државе на Косову и Метохији, уз бирање значајних датума или места део је непрекинутог низа.

Сва понижења српски је народ морао да куша за значајне датуме што је тактика затирања сећања кроз постављање дуплих или тродуплих годишњица. Тако је славни успех укидања државе Србије на КиМ и добијања умањеног Ахтисаријевог плана у преговорима српске владе, албанског нарко-трговца Хашима Тачија и представника ЕУ (Кетрин Ештон) и САД (Филип Рикер), наравно уз одбацивање сарадње са Русијом, изведен у две фазе а следи и трећа.

Прво је 17. априла, на годишњицу капитулације Краљевине Југославије од 1941. године, у деветој рунди паклених преговора (у деветом кругу пакла су издајници према Дантеу) влада Србије усмено прихватила 15 тачака које је Брисел предложио. Уследила је драмска пауза како би бивши избацивач и нарко-премијер Хашим Тачи могао да се окуша и у позоришној улози за потребе албанске заједнице на КиМ, те прво одбаци тачку 14. а онда је прихвати. Коначно је влада експресно, а како би другачије с обзиром на текст споразума, прихватила исти у понедељак 22 априла, опет на једну годишњицу. Наиме, 22. априла 1941. у Бечу постигнут је Немачко-Италијански споразум о подели окупиране Југославије којим је највећи део КиМ припао италијанском протекторату Албанији.[1] Следи заседање Скупштине 26. априла на годишњицу понуде потписивања Лондонског уговора од стране сила Антанте 1915. којим је наводно нуђена тзв. Велика Србија.[2] Скупштина 26. априла треба да усвоји да ће сходно тачки 12. Споразума „План имплементације, укључујући тачне рокове спровођења договора, бити сачињен од 26. априла.” Дакле, формално иде усвајање а после пар сати или минута и одређивање плана примене истог.[3]

Сетимо се Кумановског војно-техничког споразума, изабраног због локације на којој је извојевана одлучујућа битка за ослобођење старе Србије (Рашке, КиМ и Македоније), предаје Милошевића на Видовдан 2001, добијање безвизног режима на Св. Николу, најмасовнију српску славу 2009. године, када су поједини уместо да оду на славу отишли до Мађарске, (зашто нису до Бугарске или Румуније), како би обележили то олакшано путовање у ЕУ све малобројнијој популацији у сиромашној Србији. Најава укидања српских институција на КиМ у навечерје дана државности 2013. године од стране председника Томислава Николића који се криво клео и изнео доказано низ неистинитих исказа те низ других догађаја уз већ најављено понижавање добијања датума за почетак распродаје преостале територије зарад имагинарног пута ка чланству у ЕУ на Видовдан 2013.[4] Тражење гаранција од НАТО и прихватање косовске полиције на северу осим практично још једног у низу давања нечег ни за шта (албанска полиција није могла да пређе Ибар до сада) значи додатно признавање исправности НАТО бомбардовања Србије. Јер, једно је договарање на терену и сарадња локалних војних команданата Војске Србије и КФОР-а на терену а друго је одлазак наше највише делегације генералном секретару НАТО алијансе за преклињање гаранција за прогоњене Србе којих се Србија одриче и којима укида радна места и плате. Ту се мења свест о праведности борбе за слободу а против агресора — НАТО-а.

Ваља се подсетити да су Немци у два наврата, а колико пута, само мање јавно Британци и Американци (?), подносили ултиматум властима Србије. Фамозних седам тачака поднетих у септембру 2012. а поновљених и на ћирилици подељених новинарима српских гласила у марту 2013. обухватали су осим суштинског признања албанског Косова (тачке 3-7) промену свести (опет тачке 3-7) и омогућавање већег утицаја Немачке у Србији (тачке 1 и 2).

О томе какои зашто све што следи доприноси признавању нарко државе на Косову и Метохији не треба трошити речи: састанци председника Србије и председнице Косова (део тачке 3), потпуна примена споразума Београда и Приштине, посебно о управљању границама (тачка 4), сарадња са статусно опредељеном мисијом ЕУније ЕУЛЕКС, (мисија за изградњу независног Косова), (део тачке 6 ултиматума) и коначно видљива нормализација односа Србије и Косова, (перспективно) „пуноправних држава чланица” уз „уговорни споразум <<на пример у облику Споразума о добросуседским односима>> (део тачке 7) те „уклањање српских паралелних структура”.

Већи утицај Немачке, наизглед делимично остварен тражи се кроз реформу правосуђа и борбу против корупције (тачка 1) на начин  који би омогућио шири пласман немачких производа и још важније предузећа у Србији те промену кадрова у правосуђу који би омогућили истрагу ко је и како успео да нареди полицији да се повуче, и поред супротне наредбе тадашњег министра Јочића, и омогући паљење немачке амбасаде (Немци се нараво интересују само за своје дипломатско представништво), што је захтев бр. 2.[5] До некакве реформе правосуђа и није дошло отада, али јесте притворен Мишковић и неколико запослених у Агробанци док аустријска ХИПО банка није истраживана. Наравно, почелa je и истрага паљења амбасада. Наш врли министар унутрашњих послова и премијер Дачић је на РТС-у правећи разноразне стилске фигуре не би ли некако представио издају, или предају у што лепшем светлу, далеко пре судског епилога изјавио 22. априла увече „Ми смо палили амбасаде…” Подразумева се да је човек који јавно исмева највиши правни акт земље над којим се више пута заклињао, недоступан за органе гоњења све да је изјавио како је баш малопре обио банку.

У горе наведениом захтевима, промена свести тражила се али и даље се тражи у:

Тачка 3, када се наводи забрана „нових интерпретација историје, на пример, у вези са геноцидом у Сребреници”, што значи да Срби морају да причају како су они криви за бомбардовање НАТО 1995. и како је заиста било геноцида иако за то нема ни правног ни чињеничног основа у једном мањем граду у БиХ (што је нонсенс само по себи)!

У тачки 4: јасно се наводи „посебно интегрисаног управљања границама”, дакле нема помена икаквих прелаза, него граница. Јасно и разумљиво да видимо како се преводи фамозни ИБМ. Срби дакле и ментално треба да прихвате помињање границе између КиМ и остатка Србије као нешто нормално.

У тачки 5: „Неопходни конкретни договори о уклањању српских паралелних структура, које би прихватило и српско становништво на северу Косова, и почетак њиховог спровођења – посебно у сектору безбедности, правосуђу и администрацији, уз јавна финансијска давања Србије.”  Овде се промена свести односи на прихватање терминологије према којој су институције државе Србије у јужној покрајини паралелне, а не да су привремене а сада и илегалне институције косовских Албанаца паралелне.

У тачки 6: „Континуиран утицај Београда на Србе на северу Косова у циљу остварења активне сарадње са Еулексом и Кфором и промена свести” промена свести је јасно присутна у тексту што је можда преседан у међународним односима. Тражи се сарадња Срба на расветљавању бомбашких напада (20-ак) вероватно изведених искључиво на припаднике несрпске популације. Нема помена бројних нерешених убистава, подметања пожара, експлозија и другог учињених против српске и неалбанске популације у јужној покрајини од јуна 1999. године на овамо.

У тачки 7: „нормализација односа Косова са перспективом да Србија и Косово као пуноправне државе чланице независно и заједно испуњавају своја права и обавезе” значи прихватање ненормалне ситуациј у којој Србија и Срби пристају да признају независну албанску државу а уз прихватање свих претходних тачака промене свест тако да у потпуности изгубе основни осећај саосећања, односно солидарности са Србима, Горанцима и другим лојалним држављанима на Космету. Дакле, треба променити нашу свест тако да изгубимо она осећања која чине могућим постојање неког колективног идентитета – а то је постојање осећаја солидарности. Осим солидарности ваља у Србима убити сећање на борбу за слободу чему служи и упорно блаћење на Видовдан.

Једном када нам убију сваку идеју слободе, дубоко укорењену у православно хришћанство, као и солидарност (љубав за ближњег свог, што је пола Закона Божијег) онда ће моћи да кажу како Срба више нема. Али то је само план, а Срби и Србија рушили су енглеске планове о преживљавању Аустро-Угарске после Првог светског рата, англо-америчке о обнови исте после Другог светског рата, срушили су план о предаји на 27. март 1999. како би се сећање на „Боље гроб него роб!” омаловажило, па би, уз помоћ Божију могли да сруше и овај најновији орвелијански план о стварању декодираних, генетски мутираних Срба.

Слободан Јанковић / Фонд Стратешке Културе