Вучић и поруке Нотр-Дамских звона

категорија Мишљења / дана 14/11/2018 у 22:11 часова /

Dragan-12

Аутор: Драган Милашиновић

„Кажите ми шта хоћете? … Да ли треба себе да изолујем?… Хоћете да Србија не буде представљена у Паризу, а сутрадан да кукате?! … Да тамо буде представљено Косово и Тачи, а Србија да не буде? Кажите…“(1)

(Александар Вучић, 05.11.2018)

“Иза леђа је Путину дошао Тачи и пружио руку, а тек када је шеф руске државе схватио ко је тај човек окренуо се другима …”(2)

(Александар Вучић, 11.11.2018)

Вербално дивљање председника Србије на новинара који му је, на конференцији за медије након састанка са Себастијаном Курцом, поставио једно логично питање како ће Србија реаговати на заставу „Косова“ на Нотр-Даму и његов невешти покушај лагања јавности у Србији о начину на који су се сусрели Путин и Тачи још једном су показали да Вучић својим агресивним простаклуком и бахатошћу прикрива потпуну дипломатску неписменост, непримерене државне одлуке и крајње погрешне политичке процене. Или, можда, да срачунато (или вешто усмераван) увлачи Србију у све веће проблеме који ће резултирати потпуним државним сломом!

Да је макар мало размислио о постављеном новинарском питању, са политичким искуством којим се размеће, морао би схватити да „косовска застава“ није „гаф“ већ крајње озбиљна дипломатска порука која не сме прођи без адекватног одговора.

Шта је био адекватан одговор?

Јасна нота француском МИП-у и најава смањења нивоа посете. Уколико нема задовољавајућег одговора отказивање посете на председничком нивоу и слање председника владе, или чак Министра спољних послова. Такав потез  показао би са једне стране дипломатско достојанство Србије, а са друге не би јој ускратио  присуство на важном  скупу и будите сигурни да би тај који би нас тамо представљао био далеко поштованији и уваженији него што је то био злосрећни председник Србије са својом јавно прокламованом мазохистичком филозофијом да треба да гута некакве „кнедле у грлу“(3). А ако и не би био Србија као држава не би била толико понижена и извређана, просто јер је снизила ниво посете.

Али, болесно самољубље човека који је уобразио да је он Србија дотле не допире.  Пазите те речи: „Да ли треба себе да изолујем?… Хоћете да Србија не буде представљена у Паризу, а сутрадан да кукате?!“  Коме да кукамо? И зашто? Из његових речи више је него јасно како он сматра да ће, ако баш он не види Макрона, или се не представи Трампу, Србија много изгубити. Односно, да ће нешто битно добити када се они суоче са њим, онаквим какав је. О, забога!

Замислите човека који се читав живот бави политиком, никада ништа друго радио није, а не разуме да политика и дипломатија и постоје како се ништа не би тумачило као „или-или“. А можда и разуме, само се прави?!

Хајде да будемо према њему максимално коректни и да поверујемо како није човек опасних намера, већ како једноставно  не разуме зашто је његова умишљеност о битности присуства његове персоне у Паризу довела до дипломатског слома и државног понижавања Србије.  Да не схвата смисао окупљања у Паризу. Да не сагледава ко је Емануел Макрон и шта је то Француска данас. Нити зна шта је она према Србији и Србима била јуче. Па, ако је већ заборавио оне нападе хистерије које је имао поводом ослобађања Харединаја из француског екстрадикционог затвора, хајде да му помогнемо.

ГЛОБАЛИСТИЧКИ ПЕРФОРМАНС У ПАРИЗУ

Да кренемо од основног. Прослава стогодишњице завршетка Великог рата није била замишљена као  омаж победника већ као велики глобалистички перформанс оних који се још увек нису одрекли идеја о владању светом кроз институте тзв. „светске владе“. Без обзира што је њихову визију света озбиљно уздрмало јачање Русије и Кине, пре свега њихово савезништво, и даље се редовно састају и „Билделберг“ и „Трилатерала“, а НАТО не одустаје од опкољавања Русије и економских санкција против ње. Истина, смањили су бахатост и повећали конспиративност, али нису се одрекли ни својих идеја, ни својих крајњих циљева. Напротив. Помпезни Нови светски поредак сада делује из сенке као „светска дубока држава“ али још увек је ту. Привремено нема апсолутну контролу у Америци, али једна од земаља која је чврсто остала у његовим канџама јесте Француска. Она је буквално већ годинама протекторат глобализма, а од Саркозија наовамо француска масонерија, позната као Велики Оријент Француске, много више утиче на избор француског председника него сами бирачи. Емануел Макрон, инвестициони банкар некада запослен у Ротшилдовој француској филијали, војник је тих људи из сенке који је доведен да „спроводи реформе“, заустави јачање националних снага које предводи Ле Пенова и обезбеди планирани мигрантски ток. И он то ради. Извршава постављене задатке, а један од њих била је и прослава у Паризу.

Иначе, да би лакше повезали о чему се ради, ваља истаћи да су припреме за ову свечаност у Француској започеле још 2012. године, дакле пуне четри године пре Макроновог избора, формирањем државног  тела званог „Стогодишња мисија“ које је требало да осмисли и спроведе  активности на овом послу, а које је предводио Јозеф Зимет.(4) Дакле, ради се о озбиљном пројекту коме је Макрон био само формални домаћин. Поруке тог пројекта требало је да буду наставак онога што су глобалисти поручили свету са прославе стогодишњице почетка Великог рата, у Сарајеву 2014. А гласови који су се тада чули из и око Сарајева нису били баш повољни по Србију и били су отворени покушај ревизије догађаја из 1914. г. са циљем про-германске историографије да се Срби прогласе кривцима за рат, а Гаврило Принцип третира као терориста. Само захваљујући Чомском и неколицини угледних историчара и анти-глоблиста те квалификације су донекле ублажене.

Зар је Вучић то већ заборавио? Зар је могуће да српска дипломатија из тих догађаја није извукла одговарајуће поуке, већ је Вучић снатрио о томе да ће му његова спремност да се „разграничава“ са Тачијем омогућити да се шепури међу светским лидерима као паун у дворишту? Какав лик, Господе Боже!

Но, ситуација се није одвијала по плановима Владара из Сенке, почев од Путинове интервенције у Сирији, до резултата избора у Америци, па се првобитни концепт „обележавања“ у Паризу донекле променио. Али, само донекле. Он нам свакако, данас, није могао послати поруке које су његови протагонисти замислили 2012., али у суштини то је остао глобалистички перформанс, који нам је поручио да светски глобализам, чији главни потенцијал остаје НАТО Алијанса, консолидује своје снаге  након озбиљних  ударца које је доживео у Сирији и избором Трампа у Америци и да наставља борбу за контролу света, као и да сто година након Великог  рата нису битна ни стара непријатељства, ни стара савезништва, већ садашње сврставање према њиховим циљевима.  И све, рачунајући и распоред званица на самој прослави, као и однос према њима било је томе подређено. Први редови били су резервисани за чланице НАТО-а и њихове савезнике, с тим да се Русија није могла избећи. И како нам год тешко падало „шутирање“ Вучића у осталу публику, било је ту и низ других дипломатских скандала, попут оног раздвајања Путина и Трампа којима за ручком није дозвољено да седе један поред  другог како би се спречио њихов разговор, иако је првобитним протоколом то било предвиђено.

У том контексту чак ни Тачи иза светских лидера није превелико изненађење, јер парадржава Косово и јесте НАТО творевина. Остало су урадили новац и Беџет Пацоли који је, док се Дачић по Београду замлаћивао са некаквом Унијом Камором, државом за коју (признајем) нисам знао ни да постоји, у Паризу радио оно што шеф дипломатије и треба да ради.

ВУЧИЋЕВА ПАРИСКА ПОНИЖЕЊА

Тешко је побројати сва понижења којима је српски председник био изложен у Паризу, још теже издвојити она која нас, као нацију која је током Великог рата изгубила трећину тадашње популације и чак 62% мушког становништва, више боле. Но, морамо схватити да је такав третман пре свега одраз Вучићевог стварног угледа у европским метрополама и последица вишегодишње ерозије државничког достојанства и дипломатске неписмености.

Дипломатија није оно што нам сликају Пинк и Информер. Сетимо се само како је, не тако давно, Вучић неотесано дивљао на Француску поводом неизручења Харединаја и из ње демонстративно повукао амбасадора кога је вратио буквално после два дана, како би овај присуствовао „важном ручку“ код Макрона. А затим су његови посланици то истог Харадинаја поставили за „премијера“. Зар је то пљување па лизање могло имати другачији епилог од овог слања у париски ћошак?

Или, зар се онај ко је отишао код Путина да тражи сагласност за политику „разграничења“ са Косовом, има право љутити што се руски председник куртоазно руковао са Тачијем, или лагати како Путин безмало није знао са ким се рукује. Знао је, итекако. И нису се само руковали, већ и попричали. Морамо се запитати колико је томе кумовала Вучићева последња посета Русији? Онај измишљени орден да и не помињемо.

Но, највећу неправду Србији у Паризу нису нанели ни Французи, ни Путин, већ налицкани НАТО-Монтенегрин Мило Ђукановић изјавом да је Србија 1918. анектирала Црну Гору. “Ево нас опет на свом достојанственом месту, равноправно међу европским и светским партнерима у граду у којем је црногорска столица остала празна, након што смо као земља победница изашли из Првог светског рата и након трагичне анексије од стране Србије“ – изјавио је он, дрско фалсификујући историјске чињенице, а да српски председник и наша дипломатија ничим нису реаговали на ове лажи. (5)

Србије није било ни на најдирљивијем делу свечаности , где су млади читали војничка писма из Великог рата. Била су то топла, људска, сведочанства о једном трагичном времену . Ваљда је то требало да значи да смо били војска оних који ни писати нису знали. А нисмо били. Били смо војска јунака, али и војска песника. Сваки стих Милутина Бојића или Душана Васиљева о том рату рекао нам је десет пута више него Макронов говор са својим сатанистичким алузијама. Али, за нас ни ту није било места.

И баш тај детаљ немушта извињења француског амбасадора, који све назива „несретном протоколарном грешком“(6), чини потпуно бесмисленим. Вучић у запећку можда и може бити протоколарна грешка, баш као што може бити тачна и тврдња француског амбасадора да су камере више пратиле Тачија јер им се тако хтело, а не зато што је седео иза светских лидера, али ни једно писмо војника земље која је имала преко 1,2 милиона жртава, чије се војне победе и данас изучавају на западним војним академијама, не може бити случајност већ намера. Зато, Ваше речи нису искрене, екселенцијо Мондолони и за мене део су исте матрице коју је користио портпалор НАТО-а Џејми Шеј, изјавивши док су нам и ваше, француске, бомбе падале по главама:  „Србе можемо спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“. (7)

Само што у овом случају очекујете да заборавимо понижење које сте нам приредили и да већ за пар недеља глобалистички прокуратор за Француску Емануел Макрон буде у Београду дочекан погачом и сољу, да му деца машу заставицама док открива споменик једне трагичне заблуде српског народа – наводног пријатељства са Француском, као и да Француска добије концесију за изградњу београдског метроа у исто време док ће француски представниции гласати за пријем Косова у УНЕСКО и Интерпол. Нажалост и биће.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА ИЛИ ПОРУКЕ ПОНИЖЕЊА У ПАРИЗУ

Мислим да је и дипломатским лаицима јасно да серија понижења којима је Вучић био изложен у Паризу није могао бити никакав протоколарни пропуст нити  „грешка за жаљење“, већ синхронизована делатност организатора  чији је први корак била управо застава „Косова“ на цркви Нотр-Дам. Банализовање овог чина и његово тумачење ван дипломатских протокола отворило је простор за све што се касније дешавало. Но, свако негативно искуство из кога извучете одговарајуће поуке може имати и позитиван ефекат.

Отуда, прва поука мора бити да дипломатија не може бити таблоидна активност, нити дипломатска представништва треба да буду места за удомљавање послушних партијских кадрова и куповину ћутања одбачених љубавница са дипломом „Мегатренда“. Даље, дипломатија се мора заснивати на строгом протоколу и принципу реципроцитета без обзира колико је нека земља мала и каквом је притиску изложена. Филозофија „гутања кнедли“ може важити за поједине случајеве, али као константа државне политике увек води у неминовна понижења и губитке. Ваљда је Вучићу то сада јасно. Са те стране гледајући извињење француског амбасадора није мера адекватна увредама које су Србији нанете у Паризу и само по себи представља ново понижавање Србије. С обзиром на Вучићев дипломатски ниво извињење би му морала упутити бар Јелисејска палата.

Друго, јасно је да су париска понижења вид притиска Запада због Косова, али погрешно је веровати да би попуштање донело Србији било шта осим нових притисака. Због Војводине, Санџака, односу према Српској … Списак могућности је подужи. И за сваки већ постоји одговарајући сценарио.

Треће, прилика је да се Србија напокон ослободи заблуде о некаквом пријатељству са Француском. Француски бродови нису у Великом рату превозили сломљену српску војску на Крф зато што су нам били пријатељи, већ зато што је Русија савезницима дала ултиматум у том смислу. Ултиматум који ју је касније пуно коштао. У повратку Французи су у српској војсци видели топовско месо које је ишло напред како би њихове жртве биле што мање. И ништа више од тога. Тек је невиђена храброст и агилност српске војске приликом пробоја Солунског фронта код неких француских генерала изазвала симпатије, па и дивљење, а ако је неког пријатељства касније и било оно је почивало на интересима француског капитала који је у порушеној Србији видео идеалну мету за екстра-профите.

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста” – била је изјава француског председника Жака Ширака, јуна 1995.(8)

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе” – рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник, наводни хуманитарац, након масакра на сарајевској пијаци Маркале иако није било, нити данас има, било каквих стварних доказа да су то учинили Срби.

„Што се Срба тиче… То је данас један болестан народ” – казао је француски генерл Жак Кот, бивши командант  УНПРОФОР-а у БиХ, јуна 1997. године у Паризу.(9)

Па француске бомбе 1999…

И тако редом, све до недавног хапшења па ослобађања Харединаја  и овог последњег  понижавања у Паризу. Зар су то изјаве и дела пријатеља? Шта још треба Французи да кажу или да нам ураде како би се ослободили тог масонског мита о француско-српском пријатељству?!

Но, питање свих питања је да ли Вучић има потенцијал и намере да извлачи било какве пуке из својих и наших понижења? Или, једноставно, има трасиран пут којим хода као и сваки глобалистички Зомби.

Одреднице:

 

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА