Владимир Коларић: Ни заборав ни немоћна мржња – погледајте филм „Стојанка“

Треба гледати овај филм, који доноси само директно сведочење преживеле Стојанке, уз монтажне секвенце састављене од, многима од нас непознатих и зачуђујуће бројних, фотографија немачких злочина на тлу Србије

Стојанка (Фото: YouTube)

Недавно сам сазнао за филм „Стојанка“  аутора Драгана Филиповића, који доноси сведочење једине преживеле сведокиње масакра које су немачке окупационе снаге извршиле у Цикотама код Драгинца, у мом родном Јадру.

Треба гледати овај филм, који доноси само директно сведочење преживеле Стојанке, уз монтажне секвенце састављене од, многима од нас непознатих и зачуђујуће бројних, фотографија немачких злочина на тлу Србије. Како за нас жртве не би биле само апстрактни бројеви, а Срби народ примитиваца који су сами криви за своју судбину и ком једино беспоговорни пут у Европу може да донесе срећу. Такође, како злочине, и цео тај рат, не би паковали само у оквире идеолошких симпатија и антипатија, а цео рат претварали само у повод за још један унутарсрпски обрачун, чиме се само аболира једини неспорни кривац за то страдање – немачки окупатор.

У Стојанкином излагању окупатор је готово невидљив, у њеном детињем уму формиран он је запамћен само у слици руке која удара, пушке која пуца, заглушујуће буке пиштоља који докрајчује мртве – и тиме је још страшнији. Он је слика обезличеног, бруталног и беспоговорног зла, легитимизованог цивилизаторском мисијом. То само потврђују фотографије, са представама утегнутих униформи и беспрекорним стрељачким линијама сучељених са сељацима, децом везаних очију, људи у тренутку када им је остао мање од секунде живота, бескрајних поља – масакрираних или не – лешева.

То свакако није једни лице Европе које треба да чувамо у свом историјском сећању, али јесте оно без којих не немогућа било која једначина у формирању нашег односа према Европи.

Не пљујмо зато тадашњу децу Стојанке и мајке Стојанке својим заборавом, игноранцијом и презиром, не мислимо да о себи или о Европи или о било чему знамо више од њих у њиховом болу. И не надајмо се ничијим „туђим“ деци и мајкама Стојанкама, јер све су оне наше – помилујмо сваки бол и не жртвујмо никог осим нас саме, наше окоштало срце у које смо се претворили, наше скочањене душе и уморна тела.

Јер није ту децу у Цикотама убила судбина, убили су их људи са именом и презименом, убила их је једно континуирано грабитељско лудило које је од тих „свакодневних“ људи одевених у униформе (али којима ипак није одузело и слободну вољу који не одузима ни Бог) начинило злочинце. Људима се не светимо, али растуримо идеологију, растуримо матрицу која их тера да стално и увек изнова крећу у пљачкашке походе под узвишеном именом цивилизацијске мисије. Ако не можемо да је растуримо споља и на њеном извору, јер мале су наше снаге, растуримо је у себи самима, и урадимо све да се од ње одбранимо, и да је држимо то је могуће даље од свог прага. И да стварамо своје.

А у томе ни заборав ни немоћна мржња нису ни од какве помоћи.

Извор: Стање ствари