АЛЕКСАНДАР МИШИЋ: ЧАСНА СМРТ ВОЈВОДИНОГ СИНА, СЛАВНОГ СРПСКОГ МАЈОРА

Пето од шесторо деце славног српског војводе Живојина Мишића и немице Лујзе Крикнер био је Александар. Био је још детенце кад му је отац дао надимак Цуле. Његов старији брат Радован умро је у заробљеништву у Немачкој током Другог светског рата као резервиста југословенске војске. Млађи – Војислав – борио се на страни партизана и потом робијао на Голом отоку. Александар Мишић је пошао храбрим стопама свог оца. Чим је напунио 18 година отишао је за Русију и то без знања родитеља, како би ступио у Војну академију. Разболео се и 1912. године се вратио у отаџбину да би се, без очевог одобрења, прикључио српској војсци. Учествовао је у многим биткама у Балканским и у Првом светском рату. Касније је постављен за управника Врањске бање.

Александар Мишић у Трећем устанку

Краљевина Југославија нападнута је 6. априла 1941. године. Почетком маја, на простору између шумадијских планина Рудник и Сувобор почео је да се организује покрет отпора. Официри, подофицири и војници Југословенске војке нису хтели да признају капитулацију. Најстарији по чину међу њима био је генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић.

Он је у ноћи између 10. и 11. маја 1941. године дошао у село Струганик. Тамо га је дочекао његов стари пријатељ, војводин син, мајор Александар Мишић. Дража му је, с врата, рекао:

– Александре, ти и ја ћемо подићи Трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја.

Тако је и било…

Почетком децембра исте године, пошто су заузели Ужице, Немци су издали наређење за операцију Михаиловић. У намери да сломе Четничке одреде издали су потерницу за „вођом одметника и бунтовником“ Дражом Михаиловићем. Његова глава била је уцењена са 200.000 динара, а у прогласу је било написано да је „властитој земљи нанео бескрајну беду и невољу“.

Родна кућа Живојина Мишића у Струганику, фото: Wikipedia.com/Dungodung

Кобни 6. децембар
Било је рано јтуро када је један сељак дотрчао у кафану у Струганику и четницима рекао да се чују немачки тенкови. Хитро су Дража, његов ордонанс Никола Вучковић, мајори Захарије Остојић, Александар Мишић и Иван Фрегл, као и Мишићеви пратиоци оседлали коње. Одјахали су до најближе шуме. Немци су до тад већ покрали све вредности из виле покојног војдводе, а њу спалили и уништили до темеља. Нажалост, спазили су српске официре у шуми.

Дража је наредио да се не пуца. Непријатеља је било превише, а само 12 његових људи је имало оружје.

Мишић је тада наредио Дражином пратиоцу, Лазару Вукмирици, да покрије Дражу и мајора Остојића лишћем. А он је стао два метра даље, заједно са мајором Фреглом. Када су Немци стигли један подофицир упитао га је да ли је он дража. Александар Мишић одговорио је на српском и немачком да јесте.

Није хтео помиловање
Требало је времена Немцима да установе да имају лажног Дражу, а за то време је Михаиловић успео да побегне.

Пошто и након вишедневног свирепог мучења нису хтели да одају свог ратног друга, двојицу мајора краљеве војске, Александра Мишића и Словенца Ивана Фрегла, Немци су одвели у Ваљево. Били су осуђени на смрт. Ипак, то није морала да буде коначна пресуда.

Супруга војводе Мишића била је чистокрвна Немица и због тога су непријатељи Александру понудили да му поштеде живот.

– Пола ваше крви је немачко – рекао му је немачки официр.

– Та половина је истекла на Колубари – одговорио је син војводе Мишића.

Осуђени официри имали су права на последње жеље. Мишићу је дозвољено да му одвежу руке и да одреши пертлу на левој чизми. Фрегл је тражио да сам командује стрељачким водом.

– Нишани – рекао је Иван Фрегл. И када су Немци подили пушке, Мишићева цокула је полетела ка њима.

– Пали – била је следећа Фреглова наредба.

Два мајора, два велика пријатеља, пала су један преко другог.

Нису хтели да оду са овог света мирно, већ борећи се часно, раме уз раме – до последње секунде својих живота.

Извор: Осети Србију