МЕНАХЕМ ШНЕЕРСОН И ПЛАНОВИ ЗА СЛОВЕНЕ

• Понашање Израела приликом обарања руског војног авиона у Сирији Ил-20, Учешће Израела у «обојеној револуцији» у Украјини 2014, као и подршци борцима тзв. Исламске државе и расељавање Арапа из држава које се граниче са овом државом, поново је актуелизовало питање шта заправо Израел и Јевреји хоће, шта је њихов политички план?
• Најважније је разбити Словене (има их око 300 милиона, од тога је пола Руса) на мале, слабе државе са покиданим везама, при чему се мора водити рачуна да се између себе стално свађају. Идеално је, наравно, да између себе ратују. До самоуништења
• Ипак, најважнији је новац. Он чини скоро све. Новац је власт, снага. Ко има новца има оружје. Најсавременије. Има најамну армију, новац подчињава медије, а они изврћу лудости народну стоку. Подкупљиваћемо потребне људе и убијати непокорне. Све ће решити капитал и власт. У овоме нико није бољи од нас. Зато ниједан словенски народ неће имати свој новац, јер ми нећемо дати да имају

Пише: Зоран Милошевић

Случај хазарско-јеврејског рабина Менахема Шнеерсона, који је од самог покретања изазвао невероватну пажњу јавности у Русији, те се њиме не баве само аналитичари различитих портала, него и угледне медијске агенције (ИА Регнум, на пример), али и научне установе попут „Института високог комунитиризма“ (communitarian.ru), који је програмски текст рабина Шнеерсона објавио под насловом „Ционизам: планови и средства. Менахем Мендел Шнеерсон: „А Словене ћемо протерати далеко на Север…“ (додајући илустрације и у фуснотама нове чињенице и расположиве факте да се заиста ради о хазарском програму за Словене). Додатно „уље на ватру“ Шнеерсон је изазвао својевременом објавом да је „мошиахом“ (антихрист). Све је добило димензије „Новог Протокола сионских мудраца“ и велики је знак питања како ће се све завршити, јер временом питање политичких планова руских Хазара-Јевреја све више добијају на значају.

КО ЈЕ МЕНАХЕМ ШНЕЕРСОН?

Рабин Менахем Шнеерсон је један од виђенијих јеврејских делатника XX века. Део његових следбеника сматра га месијом, те не признају његову физичку смрт. Године 1994. посмртно му је додељена висока награда – златна медаља Конгреса САД.

Шнеерсон се родио 18. априла 1902. у Николајеву (данас у Украјини). Први чланак је објави са девет година старости у дечјем листу „Ах“, који је излазио у Љубавичима. Интересовала га је Тора, али и световне науке. Године 1923. се упутио на најважнији састанак у животу, тј. пошао је да се упозна са рабином Јосефом Ицхоком Шнеерсоном, затим је напустио Русију и у Пољској се оженио ћерком рабина Хае-Мусе, те продужио за Берлин.  У Паризу је завршио факултет и постао инжењер – École spéciale des travaux publics, du bâtiment et de l’industrie (ESTP). Потом се уписао на Сорбону да проучава математику, међутим 1940. морао је да бежи испред нациста у Њујорк. Године 1951. прихвата да руководи покретом Хасида и тако је постао седми љубавически рабин и лидер стотина хиљада Хазара-Јевреја. Године 1992. прихваћено је рабинско мишљење да се љубавичиски рабин и звнично сматра потенцијалним Машиахом. У међувремену откривено је и друго лице Шнеерсона – словенофобија.

Све је почело 2001. када је лист «Славянин» (№-4, свеска 32) објавио разарајући чланак («СИОНИСТСКИЙ ПРОЕКТ» – «Ционистички пројект») за самосазнање Руса рабина Менахема Шнеерсона (умрлог 1994). Лист је убрзо „угашен“ а против главног уредника Владимир Федотович Попова покренута кривична пријава по члану 282 Кривичног закона Руске Федерација, тј. «за ширење међунационалне нетрпељивости») пред судом у Вологди. Током суђења, што је невероватно, главно питање је било не садржај речи рабина, него како је текст допао у руке уредника листа „Славјанина“. Суд је такође покушао да ауторство чланка објављеног у листу  «Славянин» припише главном уреднику Попову, али није успео, пошто је уредник имао «кеца у рукаву» тј. доказе о ауторству и сведоке који су те доказе потврдили, академика Ј. К. Бегунова и доктора правних наука О. Г. Коротаева. Судски поступак је после више година натезања обустављен, услед недостатка доказа, али је суд успео да «угаси» лист, оставивши га без оснивача Волгодског оделења Свесловенског сабора, коме је укинита регистрација, јер, наводно, није имао одговарајући Статут.

Суд није тако лако оставио на миру Владимира Попова, већ је настојао да га прогласи «неспособним по психичким основама» и наметне му старатеља. Попов је према сведочењима потпуно нормалан човек, ветеран је Великог отаџбинског рата (Други светски рат) и учествовао је у борбама за Берлин. Пуковник је у пензији, који је завршио Војну академију (тенкиста), прошавши све потребне лекарске прегледе, а при свему томе је осам пута биран за председника Свесловенског сабора, што говори да је у потпуности здрав и нормалан човек.

Суд је, ипак, по сваку цену хтео да дискредитује Попова и искористивши његово поверење, а без упозорења подвргао мноштву прегледа:  по питању стања интелигенције и прегледима на психијатрији. После нелегалних прегледа  суд је објавио наводно признање самог Попова да је неурачунљив, што се све одвијало без присуства његовог адвоката. Када је адвокат Попова покренуо питање злоупотребе, све се свело на то да је информација о неспособнсти Попова потекла од «непознатог» тужиоца. Суд је истовремено одбио да расправља о злоупотребама у случају Попова, као и клевети која му је упућена.

После свега на Попова је извршен психички притисак у виду отвореног праћења. Иза њега се непрестано кретао ауто са натписом «Конвој». Када је чињеница праћења Попова снимљена и снимак упућен у суд за захтевом да се открије ко је организовао праћење суд је одбио захтев са образложењем «у интересу истраге».

ШТА ТО ПИШЕ

Следеће питање које се развило међу Русима је да ли је текст ауторство рабина или је њену само дат од „већих играча“ из редова Хазара-Јевреја. Има и претпоставки да је текст заправо декларација каквог сабора Хазара и чак и пропаганда усмерена „на сламање духа Руса“, како би код њих изазвали страх и дефетизам, како би их парализовали и онеспособили за супротстављање. Већина руских аутора која су се бавила овим текстом рабина Шнеерсона заправо заступа последњу верзију, иако, има и мишљења које намећу закључак да се ипак ради о плану Хазара-Јевреја за уништење Словена, о чему сведочи и чињеница да је поменути чланак рабина у руској јавности најчешће објављиван под насловом „Наши планови за Словене“.

У првом делу се говори о тактици борбе са Русима које се заснива на „тајном знању“. Прво се морају уколинити Јевреји који имају сличне или исте интересе као Руси (из заједнице), а затим Руси, које сматра „најнепокорнијим народом на свету“. Словена-Руса можеш убити, али никада покорити и зато њихово семе мора да се ликвидира, како би се смањио њихов број. Зато наше методе борбе нису војне, већ идеолошко-економске уз повремену примену војно-полицијских структура за физичко гушење побуна, али са већом окрутношћу него што је то урађено у октобру 1993. приликом гранатирања Врховног Савета Русије.

Најважније је разбити Словене (има их око 300 милиона, од тога је пола Руса) на мале, слабе државе са покиданим везама, при чему се мора водити рачуна да се између себе стално свађају. Идеално је, наравно, да између себе ратују. До самоуништења. Даље Шнеерсон пише, цитирамо: «Ми не дамо да се ни један национализам подигне, а националистичке покрете који теже да изведу народ испод нашег диктата уништићемо огњем и мачем, као што смо то урадили у Грузији, Јерменији и Србији. Зато ћемо обезбедити процват нашег национализма – ционизма, тачније јеврејског фашизма, који у својој тајанствености и снази представља натфашизам», преноси портал maxtalpa.livejournal.com. Снага ционизма огледа се у моћи да мења одлуке Уједињених нација (УН). Зар нису УН 1975. донеле резолуцију у којој су цинизам одредили као «форму расизма и расне дискриминације», међутим, снагом цинизма 1992. ова резолуција је одбачена. Ми смо овај међународни орган учинили оружјем наше политике  и наших тежњи да освојим власт «над свим царствима и народима».

Што се конкретно Словена тиче Менахем Шнеерсон каже да ће их потчинити себи «тако што ће их лишити националне елите», која и одређује развој и прогрес државе, а у коначном смислу и ход историје. «Због тога ћемо да смањимо њихов образовни ниво. У наредних пет година затворићемо половину факултета и института, док ћемо у другој половини предавати ми. На универзитет Словена пустићемо да уђу Јермени, Чечени, Цигани (Роми) и слични народи. Урадићемо тако да у владама словенских држава буде што мање Словена, а њихово место преузећемо ми».

«У медијима, штампи, уметности, књижевности, позоришту, филму ми ћемо постепено потискивати националне кадрове Словена, мењајући их у најгорем сучају за оне космополитских погледа на свет.»

«Што се тиче развоја науке, језгро научника (академије науке) биће састављено од наших људи. Нећемо дозволити развој високих технологија, што ће довести до пада производње, коју ћемо сузити на производњу најнеопходнијих предмета за људе који ће нам обезбеђивати сировине. Међу грађанима има много инжењера и професора. Ми ћемо створити такве услове за живот (без сталног запослења, скупа станарина, као и комуналне услуге и превоз), тако да ће они сами бежати, као што сада беже Руси из Заједнице независних држава у пуста села севера, где ће бити повољније живети, али и то ће бити обмана.»

«Покварите омладину и победили сте један народ. То је наша парола. Ми ћемо Словене лишити младости, тако што ћемо је заразити сексом, насиљем, алкохолизмом, наркотицима, тј. лишићемо их будућности. Такође ћемо ударити по породици и смањити рађање деце…»

«Истовремено ћемо створити добре услове за деловање криминалаца, боље него за раднике, тако да буде што више убистава, крађа и нестабилности. Све криминалце ћемо пустити, сем оних који су осуђени за «ширење националне мржње и антисемитизма. Закон о амнестији ће заменити закон о антисемитизму, а он ће допринети да у затворима не буде оних који треба да буду, сем бораца за слободу. Међу словенске народе ћемо посејати страх. Страх за живот, страх за радно место, донећемо законе који ће омогућити да сваки минут некога отпустимо… Страхом ћемо ми управљати.»

ЕТАПЕ ПЛАНА

Овај грандиозни задатак ће се спровести у неколико етапа. Већ сада је 85 посто обале Северног леденог океана у нашим рукама, благодарећи уговорима закљученим са Горбачовим и Јелцином. На југу Русије живи 500.000 Јермена, а они су наш мостобран. Ради обмане објавићемо на Кубању Јерменску Републику, потом претеравши Козаке, ћемо је преобратити у Хазарију – Израел. Помоћи ће нам то што ћемо Козаке морално искварити и подстаћи на алкохолизам, док ћемо остале поткупити. Оне који се не дају поткупити једноставно ћемо уништити.

«Русији ћемо одузети Сибир. Ако су у прошлом веку САД купили од Русије Аљаску, у XXІ веку купићемо цео Сибир. Ова територија је два пута већа од САД, а половина цене Сибира биће у роби произведеној у САД.»

«Да бисмо ово реализовали под плаштом ‘демократских преображаја’ Словенима ћемо дати монархију и марионетске председнике и много, много помпе, спектакла, различитог бљештавила и игара, а армију, службе безбедности и полицију подчинићемо (нашем) председнику.»

«Ипак, најважнији је новац. Он чини скоро све. Новац је власт, снага. Ко има новца има оружје. Најсавременије. Има најамну армију, новац подчињава медије, а они изврћу лудости народну стоку. Подкупљиваћемо потребне људе и убијати непокорне. Све ће решити капитал и власт. У овоме нико није бољи од нас. Зато ниједан словенски народ неће имети свој новац, јер ми нећемо дати да имају. Ми неизмерно мрзимо Словенеи та мржња нам даје снагу да им се смејемо у лице, да имамо ваше поверење, да се дружимо и рукујемо с њима, да показујемо како смо «забринути» за њих и њихову децу, посебно унуке и праунуке, који се никада неће појавити. Учинићемо Словене послушнима, јер их неће остати више од 40 до 45 милиона.»

НОВА ХАЗАРИЈА И ВЕЛИКИ ИЗРАЕЛ

«Сада је главно да овако издржимо још две-три године, а после тога за нас у Русији неће бити никаквих роблема. Створићемо такве заштитне механизме о којима нико и не сања. Све што нам буде важно ми ћемо контролисати и тајно ћемо управљати процесима и нико неће бити у стању да нам то поквари.»

Светски ресурси се троше и већ сада је јасно да «западно друштво» не може да задржи досадашњи темпо потрошње без проналажења нових извора и стварања колонијалних држава – донатора сировина. Управо зато су наше тежње усмерене ка Русији, због остварења два циља: прво ћемо ликвидирати најмоћнију независну империју која заузима шестину Земље, а друго овладати њеним богатствима који чине 60 до 70 посто свих светских сировина и 75 до 80 посто откривених резерви нафте и гаса у  Сибиру и на обалама Северног леденог океана. Следеће, догађа се промена климе, при чему се пустиња помера на север брзином од 10km годишње. Већ сада древни центри света попут Атине, Рима и што је најважније Јерусалима су у зони само вештачког наводњавања (без кишâ). За 20 до 30 година треба мислити о пресељењу огромног броја људи на север, њиховог будућег места живљења. У то време на Кубању у Ростовској области и Украјини биће субтропска клима, а на северу Украјине клима каква је данас на обронцима Кавказа. Ако се сећамо историје, онда треба признати да су то исконске земље древне јудејске Хазарије, тј. Израела, коју је окупирала Кијевска Русија у Х веку. Словену су ту само привремени гости и подлежу исељавању. Ми ћемо повратити ту територију и створити Велику Хазарију – јеврејску државу, као што смо раније створили Израел потиснувши Палестинце. Ту ћемо преселити део Израелаца, а Словене ћемо протерати далеко на север, иза Москве. Тамо ћемо им оставити малу северну територију, резерват са компактним становништвом, сличан онима које су Американци оставили Индијанцима.

БИБЛИОТЕКА ЈОСЕФА ШНЕЕРСОНА

Неколико књига из библиотеке Шнеерсона су из Русије пренете у САД, тачније Конгресну библиотеку, која је књиге позајмила, али није вратила. Године 2014. Московски арбитражни суд је донео пресуду којом обавезује Конгресну библиотеку САД да Русији врати седам књига из његових сабраних дела, а уколико то не учини дневна казна је 50.000 долара, пише Игор Карев и Наталија Митјушева за московски лист „Газета“ (од 22. маја 2014.)

Суд је донео пресуду на захтев Министарства културе Руске Федерације и Руске државне библиотеке. Према пресуди америчка библиотека је у обавези да врати у Русију седам књига из тзв. библиотеке Шнеерсона – сабраних дела хасидских књига и рукописа, које су припадале руском рабину Јосефу Ицхоку Шнеерсону. Књиге су предате Конгресној библиотеци САД 1994. по основу међународне размене са роком повратка од два месеца. САД су књиге добиле посредством међународне организације «Агудас Хасидеј Хабад», која такође жели поменуте књиге за себе, као наследника Шнеерсона. Књиге које су позајмљене Конгресној библиотеци су објављене у другој половини XIX и почетком ХХ века и сматрају се најважнијим делима из религиозне тематике у колекцији.

Колико се буке подигло око ових књига сведочи и чињеница да је све стигло и до руског председника Владимира Путина, који је, да би помирио по овом питању завађене руско-хазарске институције предложио треће решење – предају библотеке Шнеерсона у Јеврејски музеј у Москви, што је и учињено. Библиотека Шнеерсона је сада у овом музеју и доступна је заинтересованим.

Библиотека шестог љубавичског рабина (близу Магиљева, Белорусија), Јосифа Шнеерсона, садржи 12.000 древних јеврејских књига и 50.000 рукописних дела и докумената. Током Првог светског рата место Љубавичи било је у зони ратних дејстава, па је Шнеерсон библиотеку превезао у Москву на безебедно место. Међутим, доласком комуниста на власт библиотека је национализована и чуване су у Руској државној библиотеци. Током Другог светског рата део библиотеке Шнеесона доспео је у Пољску, где су је пронашли нацисти и конфисковали. Године 1945. заједно са другим трофејним документима део библиотеке Шнеерсона предат је у Централни архив Црвене армије (сада Руски државни војни архив).

После краја СССР-а покрет „Хабад“ покушао је да библотеку Шнеерсона преузме, чак је донета и таква судска пресуда, али она никада није извршена. На крају су се Хасиди обратили америчком суду са тужбом против Русије у којој су тражили назад библиотеку Шнеерсона. Амерички суд је 2012. донео пресуду којом обавезује Руску Федерацију да Јеврејима врати поменуту библиотеку, а следеће године је донео и пресуду којом се одређује казна од 50.000 долара за сваки дан до повратка библиотеке. Тужба Министарства културе и Руске државне библиотеке против Конгресне библиотеке САД је, дакле, узвратна мера (у правној пракси се назива астрент).

Извор:
ЦАРСА