СРЉАЊЕ У КАТАСТРОФУ

 

Ако смо се све до вечерас налазили на рубу међуправославне схизме и били свједоци прогрес никад очекиваног и виђеног (нажалост, по злу), вечерашње саопштење Васељенске Патријаршије доводи нас у прве дане нечега што већ није криза него право ратно стање. Без бирања ријечи: лудило. Човјеку који је, макар као дијете, свједочио почетку правог рата, неминовно навиру асоцијације на љето 1992. у Сарајеву. Гледаш и слушаш – оно што су у невјерици родитељи јуче наводили као врхунац немогућег безумља сутра постаје стварност. Стварност се у безумљу помјера дан за даном…

Ево превода тог документа:

Под предсједавањем Његове Божанске Свесветости Патријарха Васељенског, Свештени синод сабрао се на редовно своје засједање које је одржано од 9. до 11. 10. 2018. како би испитао и истражио теме које су предложене.

Свештени синод се посебно и подуго позабавио црквеном тематиком у Украјини у присуству Његовог Преосвештенства Архиепископа Данила памфилијског и Његовог Преосвештенства Епископа Илариона едмонтонског, патријаршијских егзарха у Украјини, те је послије детаљног расправљања одлучио:

  1. Да обнови већ донесену одлуку да Васељенска Патријаршија настави са додјељивањем аутокефалије Украјинској Цркви.
  2. Да одмах у Кијеву васпостави ставропигион Васељенске Патријаршије као један од многих ставропигиона у Украјини који су тамо одувијек постојали.
  3. Да, у складу са канонским овлашћењима Константинопољске Патријаршије да прихвата молбе јерарха и других клирика из аутокефалних Цркава, [Цариградска Патријаршија] прихвати односне (такве) молбе Филарета Денисенка [поглавара УПЦ КП] и Макарија Малетича [„поглавара“ УАПЦ – Д. Ђ.] и оних који су са њима [= вјерника ових расколничких заједница – Д. Ђ.] јер су се у расколу нашли не због догматских разлога, те да их васпоостави у њиховом архијерејском или јерејском чину, а њихове вјерне /поврати/ у црквену заједницу.
  4. Да повуче пуноважност Синодског Писма из 1686, које је издато у тадашњим околностима, које је давало, по икономији, право Патријарху Московском да хиротонише кијевског митрополита којег би изабрао црквенонародни сабор његове [= кијевске] епархије који би „најприје“ [„в первих“] помињао име Васељенског Патријарха као показатељ канонскe зависности.
  5. Да позове све укључене стране да избјегавају заузимање храмова, манастира и друге имовине, као и било који други чин насиља или одмазде, ради очувања мира и љубави Христове.

Дато у васељенској Патријаршији 11.10.2018.
Из Секретеријата Светог и свештеног Синода

Оно што посебно пада у очи јесу два „детаља“: признавање и „реституција“ вођа двије расколничке заједнице, тзв. „Кијевског Патријархата“ и „Аутокефалиста“, у њихових јерархијским чиновима (и признавање чина свештенству поменутих расколничких заједница), као и „повлачење Синодског Писма из 1686.“ којим је право хиротоније кијевских митрополита било уступљено Московској Патријаршији.

Први „детаљ“ представља изненађење чак и за најбоље познаваоце методологије остваривања плана украјинске аутокефалије и представља чин којим је одбачена свака могућност да се међуправославни спор између Москве и Цариграда ријеши било чим осим брзим прекидом сваког општења између двије патријаршије. Наиме, Филарет Денисенко није само рашчињен него и анатемисан од стране Руске Православне Цркве, па је овакво „враћање чина“ Филарету заправо јасно саопштавање Московској Патријаршији да Цариград и Москва очигледно нису више дио истог Тијела Христовог, с обзиром да је немогуће бити и рашчињени и анатамисани расколник и канонски епископ у истој Цркви.

Успут, имајући у виду да се поменути Денисенко и сви његови вјерници годинама налазе у „општењу“ са НВО „Црногорска православна црква“, право питање јесте да ли би свако саслуживање једног клирика СПЦ са Цариградом значило и „саслуживање“ са поменутом НВО. Индикативно је да се као „аргумент“ за овакав чин даје непостојање догматских разлика између расколника и канонске Цркве.

Досљедном примјеном овог псеудо-критеријума аутокефалију је могуће (или чак потребно) дати свакој расколничкој скупини која је затражи: по први пут у историји Цркве сам чин и стварност раскола нису посматрани као напад на етос, а самим тим и биће Цркве. Овакву одлуку нико заправо није могао очекивати, мислим, чак ни највећи поборници украјинске аутокефалије. Ако уопште постоји нешто добро у том чину, онда је чињеница да је сада свима очигледно да у ствари ни до какве „нове“ и „јединствене“ Украјинске Православне Цркве неће доћи, него само до легализације и консолидације раскола. Зашто бо ти било пожељно за украјинске десничаре, свима је јасно. Зашто је Васељенска Патријаршија изгубила компас толико да је одлучила да „врати чин“ тако опскурној личности као што је Денисенко – питање је на које ће поборници досадашњих активности Патр. Вартоломеја морати да дају одговор најприје себи.

Став 4. представља очекивани корак који потпуно одговара изјавама, поступцима и документима које је Цариград у најновије вријеме издавао. У квази-историјском наративу кога се Цариград сјетио посебно у најскорије вријеме, давање права Московској Патријаршији да хиротонише кијевске митрополите било је „привремено“, „изнуђено“, те га је данас, ето, могуће повући. О овом питању би се могло разговарати на неком од часова из историје помјесних православних цркава, али остаје питање зашто је исти тај Цариград до ког мјесеца уназад признавао само Митрополита Онуфрија и канонску УПЦ а сада се (одједном?) сјетио да опозове Писмо из 1686. и поново, бар у својим очима, присвоји Кијевску Митрополију (која, узгред, није обухватала простор данашње Украјине).

Посебно се бесмисленим и лицемјерним чини позив на ненасиље. Он је упућен зато што и егзарси који су у Украјини били и сви који било шта знају о Украјини одлично знају да ће до насиља доћи, да се актом легализације раскола уједно легализује досадашња историја насиља од стране расколника, њиховог заузимања храмова, али и да се практично позива на ново насиље и заузимање. Сада ће, изгледа, УПЦ КП моћи да рачуна да ће се насиље моћи вршити у оквиру „канонског“ православља. Легализовати раскол настао на насиљу и позивати на ненасиље – дефиниција је лицемјерја и безочности.

У ком правцу ће будућност православља ићи послије данас, након оваквог, без претјеривања можемо рећи, безочног и црквено-милитантног саопштења Цариграда, можемо претпоставити само у кључу прољећа 1992. у Сарајеву. До сада су се поједине помјесне Цркве изјасниле у подршци канонској, нашој Цркви – Украјинској Православној Цркви и Митрополиту Онуфрију. Неодлучност, „дипломатичност“, „мудрост“ многих може да кошта православље много више него што смо у стању да предпоставимо. Што се потписника ових редова тиче: зебња са којом се брат свештеник у једној парохијској цркви Кијева сваки дан суочава са пријетњама Десног сектора и УПЦ КП да ће послије „Томоса“ морати да напусти своју цркву или се прикључи расколницима довољан ми је знак на чијој је страни правда. Христос је тамо гдје је и до сада био. Њега је немогуће заузети заузимањем храма, немогуће присвојити саопштењима било које патријаршије.

Извор: Православие Ру