Варошица на Косову и Метохији са вучијим срцем – Готовуша
У данашње време са вредностима које нам се намећу као модернe и општеприхваћенe, у којима људска душа, снага, воља, доброта, можда наизглед губе битку са материјалним богатством, луксузом, раскоши и примитивизмом наметнутим у медијима и у западној култури, једно мало место на Косову и Метохији, мало само по географској величини, чини да застанемо…направимо паузу, размислимо и након тога дубоко се поклонимо…
О Готовуши и осталим деловима Косова и Метохије, на којима и даље одолева српска душа се врло мало зна. Ово је наш покушај да то барем мало променимо…Готовуша је данас један од симбола Српства, храбрости, истрајности, непоколебљивости.
Захваљујемо се нашој браћи из Готовуше! Текст преузет са: https://gotovusa.net/blog
О Готовуши
Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. У саставу је општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.
Готовуша у антици и средњем веку
Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења Градиште (Зидовница), где постоје трагови водовода и канализације, као и недавно откривени мозаик који је припадао цркви из 6. века нове ере.
У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног, тада краља. Као и цела средњевековна Србија, и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут, који је повезивао царске градове Призрен и Скопље. Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а куповали вино и винову лозу, која је била веома заступљена у нашем крају. Српски средњевековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена предела као што су Цареве ливаде и Царева глава.
У Готовуши стоје и две цркве, из 14., односно, 16. века: црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса, на чијим су зидовима и најлепше и најочуваније фреске Сиринићке жупе. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Републике Србије, као вредно културно-историјско наслеђе. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, које су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.
Под Турцима
Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попи становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која си била задужена да на име пореза измире 6,014 акчи и плаћа ушур на приход од винограда у износу од 30 чабара вина.
Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према централној Србији и Аустрији, у сеоби под вођством српског патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру и народне обичаје, и опстану на вековним огњиштима.
Српска војска је ослободила Готовушу из турског ропства 13. октобра, 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је био остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије!
Попис Готовуше из 1455. године
Оријентални институт у Сарајеву је 1972. превео на српски језик и објавио османски дефтер, порески попис, Вуковог вилајета илити Вукове области из 1455. године. Вуковим вилајетом Турци тада још увек зову онај део Србије који је раније припадао Вуку Бранковићу и његовим наследницима, а који је данас Косово поље и његова околина, те Ибарски Колашин, новопазарски крај и делови Бинча. У овај попис укључена је била и Готовуша.
Према овом попису, Готовуша припада нахији Морава, а опорезује се 64 домаћинства. Турци су водили рачуна и о пописивању неожењених пунолетних мушкараца, којих је те године у Готовуши било 15. Удовица у Готовуши није било пописаних, док у многим другим селима јесте, што говори да у Готовуши није било удовица те године. Удовице које су водиле домаћинства су плаћале ниже порезе.
Поређења ради, важно је напоменути да се у попису Вукове области јасно издвајају хришћанска села која су у повлаштеном положају услед учешћа мушкараца у војној обавези, тзв. војнука, јер та села су плаћала само испенџу, тј. лични порез, а не и порезе на пољопривредни принос. Чињеница да Готовушани плаћају порезе на принос, а и да немају удовица, говори да нису били у повлаштеном положају и да вјероватно нису слали мушкарце у војнуке.
Укупан порески приход је те године износио 6014 акчи, што је укључивало и претворену вредност од пореза “у натури“, од житарица, махунарки, кошница, млинова, винограда, воћа, свиња итд. Плаћали су и казне за преступе, тзв. нијабет, који је те године у Готовуши износио 119 акчи.
Штрпце је исте године имало пописаних 65 кућа и 18 неожењених мушкараца, а плаћало је пореза 5890 акчи. Платили су више личног пореза него Готовушани, ваљда зато што су били нешто бројнији, али су имали “мању“ привреду, тј. мање су платили пореза на принос. Платили су и већу суму од Готовушана на име казни, 125 акчи. Готовуша је имала два млина, а Штрпце три, али Штрпце нема пописаних винограда.
Док је Готовуша била међу највећим селима Вукове области, ради бољег разумевања њене величине, треба напоменути да је Вучитрн, један од највећих градова пописане области, имао 200 домаћинстава, уз 16 неожењених мушкараца и 16 удовица, са укупним порезом од 45186 акчи, чији је велики део долазио од прихода трга.
И Готовуша и Штрпце су били хасови Мириалема Илијас-бега, сина Бахшајиш-аге. Овај Илијас-бег се помиње као један од највећих феудалаца Вукове области.
Ево како су се звали Готовушани 1455. године, дакле, у првим деценијама турске владавине:
Лазарице из Готовуше
Лазарица је народни обичај који се у Готовуши обележава на празник Лазарева субота и има традицију дугу више од сто година. Лазарице, или Лазарке, су девојчице и девојке обучене у народну ношњу које иду од куће до куће, певају и песмом призивају здравље, плодност и напредак у дому домаћина.
Младе девојке се у Готовуши недељама унапред припремају за овај традиционални празник. На Лазареву суботу оне се облаче у традиционалну народну ношњу и “иду у Лазарице“. Лепо обучене у беле, извезене кошуље са јелеком, антеријом, бошчом, окићене бисерима и с марамом на глави и крошњом у руци, ове девојке обилазе насеље и посећујући домаћинства певају народне Лазаричке песме. Када Лазарице улазе у двориште, певају:
Бог помага у дворје!
А када излазе из двориште:
Стан’те збогом из дворје!
Певају песме и свим члановима породице благосиљају и призивају здравље, срећу и весеље у тај дом. Обичај налаже да домаћица чији дом посећују обавезно дарује Лазарке јајима, колачима, слаткишима и ситним новцем, како би у кући увек било напретка и берићета. Текст песме које Лазарице певају обично се прилагођава ситуацији и намењен је свим члановима породице. Тако, на пример, уколико у кући има млад момак за женидбу, пева се песма:
Овде јунак нежењен,
Што га татко, што га татко не жени.
Песмом се такође благосиља дом, и изражава жеља да се у том дому заигра свадбено коло. Лазарке певају и домаћину, домаћици, деци, у зависности од тога ко у тој кући живи, а певају се и следеће песме:
Соко лети високо,
Крила држи широко,
Покрај неба високо.
Или:
Има мајка пуценце
Где ће да га ушије?
Затим, “Ој, другајле, другачке, ми заједно седомо“, “Ој, јарињо, госпођо, леп си пород родила“, “Два се млада гледају“, “Ој, мајсторе, мајсторе“, “Ој, Лазаре, Лазаре“ и многе друге песме.
Вучари из Готовуше
Вучари су стари српски обичај који се у Готовуши обележава на празник Беле покладе (видео линк) и има веома дугу традицију. У давна времена, кад би неки убио вука, великог непријатеља стоке од које се живело, одрао би му кожу и напунио је сламом, док су у ноге стављани штапови, те су га стављеног на колац проносили кроз Готовушу и околна села. Ти људи, који су носили вука, названи су Вучари. Они су, обилазећи куће, певали вучарске песме чије су речи сугерисале домаћину да их дарује, јер вук више неће нападати њихову стоку. Жене су китиле вука разним тканинама, а давали су се и поклони у виду новца, жита, сира, меса, сланине, вина, ракије, и других ђаконија.
Вучари су певали следеће шаљиве песме:
Дајте вуку мало сира
Да вам овце вук не дира
Дајте вуку вунице
Да не коље јунице
Дајте вуку мало меса
Да не скаче преко леса
Види вука, преко гледа
Дајте њему мало меда
…и многе друге.
Временом се овај обичај све више омасовљавао јер је у њему учествовао све већи број маскираних Вучара. До данас, Вучари су се развили у велики маскенбал и дефиле главним готовушким улицама, који траје током целог дана. Маскирање је главни део покладних обреда, јер се људи на тај начин боре против злих сила, које су им, по овом веровању, нанеле штету.
На челу дуге поворке људи у вучарским маскама, које су најчешће направљене од рогова, вуне и крзна, иду млада и младожења у фијакеру. Млада је мушкарац у женској народној ношњи. Иза њих иде читава војска Вучара, или сватова на коњима, или пешака, који са собом носе дрвене сабље и мачеве и прате младу да је неко не би украо. У поворци учествују и поп, кум, девер и стари сват. Тако маскирани иду кроз Готовушу, од куће до куће, и након тога заустављају се на главном готовушком тргу (на платоу Дома културе), где се уз присуство великог броја окупљеног народа из свих крајева Србије, али и суседних земаља, приређује богат хумористички и културно-уметнички програм. Најпре се обавља свечани чин венчања младенаца, и ова популарна представа позната је као “Женидба Краљевића Марка“. Након венчања следи хумористички програм, осмишљен тако да се спомену комични догађаји у Готовуши и да се исмеју њихови учесници.
Завршетак маскенбала не значи и завршетак овог обичаја. Пошто су Покладе дан преласка у пост, према народном веровању зла бића су тада активнија него другим данима. Због тога у први сумрак сви мештани излазе из домова носећи припремљене “кумбаре“, које се праве од смрека и трешњи, и пале у центру села, да би, по старом народном веровању отерали зле духове.
Младост Готовуше
Културно-уметничко друштво “Младост“ из Готовуше основано је 1979. године од стране ентузијаста и љубитеља фолклора, са циљем да младима омогући дружење и усмери их на пут испуњен песмом, игром и радошћу.
Године 1987., КУД “Младост“ престаје са радом због неадекватних услова, а 2004. године Друштво је обновљено. Назив је добило због тога што су сви његови оснивачи били млађи од 25 година. КУД “Младост“ данас има певачку и фолклорну секцију, као и певачку групу, и броји 38 чланова у старијем ансамблу и 40 у подмлатку, који је фантастичан и иде стопама старијег ансамбла.
КУД је претходних година имао многе самосталне наступе на територији Србије, Републике Српске, Федерације БиХ, БЈР Македоније, Црне Горе и Бугарске, а и угошћене су многе фолклорне групе из поменутих земаља. Друштво на свом репертоару има више од 10 кореографија, из свих крајева Србије, а најзначајније су оне које се изводе из Сиринићке жупе и готовушког краја, “Сиринићка свадба“ и “Игре са Шар-планине“. Овим се традиција Шар-планине чува од заборава.
Уметнички руководилац Друштва и кореограф је Горан Вељковић – Гоци, из Готовуше.
КУД “Младост“ је протеклих година освојио низ награда и признања на разним такмичењима. Најзначајнији успеси су прво место и титула Чувара народне баштине коју је освојила певачка група у музичком такмичењу РТС-а “Шљивик“, као и пласман играчког ансамбла у полуфинале истог такмичења. Друштво је остварило запажене резултате на разним манифестацијама, а међу најзначајнијим су били прво место на дечјем фестивалу у Звечану, друго место на такмичењу фолклора у Лепосавићу, друго место на међународном фестивалу у Бугарској, трећа места на смотрама фолклора у Ивањици и у Требињу (видео), те многе друге награде и признања.
Својим наступима Друштво проноси име и обичаје Готовуше широм света, чувајући традицију, песму и игре својих славних предака.
Готовуша, место где песма још увек додирује небо
Одјекује песма из мушких грла и даље од села се чује, до првих малињака, ораница под кукурузом и ливада омеђених шарским пропланцима.
Бежећи од равног у брда, како би потомцима сачували оно мало плодног земљишта у уској котлини међу обронцима Шаре, стари су градили и изградили Готовушу. Саградили су село које је и данас ушушкано међу крошњама воћака и шарских пропланака, баш као кад мајка брижно, у мекане плахте, угнезди дете да не назебе.
Насред села камена чесма и година 1928. уклесана на њој да подсети намерника, који ту застане да бистром и ледном планинском водом утоли жеђ, како је она ту још од старих времена. Крај чесме су се окупљали и млади и стари, у смирај дана, кад се послови и у кући и у пољу заврше. Тако је било некада, тако је и данас.
– Готовуша је велико село и некада је била центар Жупе! – с поносом истичу мешатни.
У гласу им се осећа љутња што тако није и остало и што је Штрпце сада преузело ту улогу.
Огроман крст од белог камена поносно се уздиже изнад крошњи планинских јела. Поставељен је после бомбардовања, на узвишењу изнад села, да мештане сачува од сваког зла у мутним временима. На њему пише „овим побеђуј“.
И ту, код крста, где сељани Готовуше на сваке Беле покладе пале и „мавају кумбаре“, (посебан обичај који се до данас одржао у овом крају) окупили су се чланови певачког друштва „Младост“ и запевали стару песму из овог краја:
Заспало ми Калинче,
нане, Калинче,
На вр` бело планинче,
нане, планинче…
Одјекује песма из мушких грла и даље од села се чује, до првих малињака, ораница под кукурузом и ливада омеђених шарским пропланцима.
– Калина је данас име, али некада је на старогрчком језику значила сунце – прича Славиша Добросављевић вођа ове певачке дружине.
С поносом истиче да је порекло ове песме, баш, из његове Готовуше. Културно уметничко друштво „Младост“ постоји 38 година, а певачка група у саставу друштва пуних 11.
Некада се певало, а данас плаћаш да ти певају
У жељи да сачува изворне песме и народно певање, карактеристично за овај крај, Славиша Довросављеић је формирао певачку групу у Готовуши. Иако су сви „прескочили“ педесету, петорица певача из групе духом су још увек млади, што оправдава ону реч „младост“ у њиховом имену.
Чувари су традиције, тиме се поносе и могу се похвалити бројним гостовањима на етно фестивалима у земљи и региону. Ипак, награда освојена 2013. године у Шљивику РТС-а њима је, кажу, најдраже признање.
Сви чланови певачког друшта су родом из Готовуше, осим најстаријег Веселина Милатовића.
Веле, како га сви зову од милоште, живи у Штрпцу. Позајмили су га из Културно уметничог друштва „Цветко Грбић“ када им је требао још један певач пред наступ у Шљивику, кажу, од тада му не дају назад.
Иако је већ зашао у седамдесету деценију, Веле се неда, глас га још увек добро служи, тако да у групи може да парира свима, иако су по годинама доста млађи.
Када му је кум давао име, као да је знао да ће му судбински предодредити да увек буде духом весео и да увесељава друге. Веле пева, свира на фрули и усној хармоници, а и задужен је да збија шале.
– Са њим свако путовање на наступ брзо прође. Кад је Веле ту, треме не сме да буде! – откривају његови другари из групе.
Малу дрвену фрулу носи увек са собом, кад год затреба да засвира. Вади је из џепа и почиње мелодију песме:
Трешња се од корен корнеше,
Мома се од мајка двојеше…
– Како се само некад и свирало и певало, сви су певали и у пољу и на слави и на свадби, присећа се Веле.
-Како је данас? – питам
– Данас … данас се пева само кад ти неко плати, све се ради за паре, нема више ништа од мерака, исприча овај седамдесетчетворогодишњак и из џепа извади усну хармонику. Два пута дуну у њу, као да одува ситне кончиће и прашину, па засвира неку тужну и сетну мелодију.
Иако је превалио седму деценију, Веле се не осећа старим, у шали каже да шарски ваздух и храна људе с планине чине млађим од оних у косовској равници.
Песма и шала су га одржале и зато увек када се нађе на некој слави или другом весељу, први засвира и запева.
Извор: Паметарница
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
