Миострах: Трагом предака

Пише Мирослав Максимовић

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“…

Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот страх. Миострах.

Нико од нас, из породице, није био тамо, у Миостраху. То је, и место и страх, она склонила поред свог и наших живота. Тако је остало и после мајчине смрти. Све до септембра ове године. Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи.

Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“.

Свратио сам, после доста дуге паузе, једног петка, у јулу, у београдски ресторан „Сунце“, на редовну седницу ПАНУ (Пасуљска академија новинара и уметника). Тамо затекнем Бориса Беговића. Кажем му да сам у „Печату“ видео, на слици, да је и он био у групи људи који су поставили крст на Пагу, на месту где је био усташки логор и стратиште. Да, био је, каже. Ту је убијен и његов стриц. Почнемо причу. Поменем да и ја, у породици, имам усташку јаму.

Моја мајка Стоја Узелац рођена је 1928, као прво дете Ђуре и Милке (девојачко Родић). Затим је добила шесторо браће и сестара: Секулу, Невенку, Стану, Савку, Љубицу и Луку. Три куће Узелаца (браћа Ђуро, млађи Миле, и њихов брат од стрица Бошко, са породицама – најстарији брат Секула настрадао је радећи на изградњи унске пруге, а сестра Милка удала се за Павла Мареша, који се, уз свог брата Владу-Чичу, Солунца, преселио у Бачку), и млин, налазиле су се на уској заравни крај Уне, испод веома стрме падине речног кањона уз коју се стаза пење до висоравни где је смештено село Миострах (мајка га је називала Мијестра).

У књизи Милана Карановића Поуње у Босанској Крајини (Српска краљевска академија, 1925, уредник Јован Цвијић) село се назива Мијостра, то је име било и у званичној употреби (потиче из времена пре Турака). Имало је 57 муслиманских кућа (8 породица), 27 православних (7 породица) и 1 католичку. (Пред Други светски рат, 1941, у селу је живело 16 православних породица у 38 кућа.) Узелци су дошли, пре аустријске окупације, из Притоке, код Бихаћа, где су се претходно доселили из Лике.

У време Карановићевог истраживања живели су у две куће под Гомилом (оближње шумовито брдо), али су се затим спустили на Уну. Мој деда Ђуро омогућио је својој породици пристојан живот за оно време: њиве, стока, приходи од млина. Био је веома вредан и способан и, по мајчиним речима, спасио би своју породицу да је имало посумњао шта им се спрема. Баба Милка ишла је, почетком лета 1941, у Крупу, видела је да руше православну цркву и кад се вратила предложила је да одмах спакују децу и оно што могу понети и да оду у Србију. Деда је то одбио речима: „Где да идемо. Ја нисам никоме учинио ништа нажао, живео сам као исправан човек у Фрањиној држави, па у југословенској, сад могу и у хрватској.“ Сазнао је шта актуелна држава спрема исправним људима сувише касно: убили су га у млину, или негде у близини, и бацили у Уну, пре општег покоља (после покоља моју мајку је њихов пас одвео до места на Уни где је видела очев леш, закачен за грану у води).

И покољи у делу Крајине на левој обали Уне – од линије Бихаћ–Бос, Крупа на запад, до Кордуна и Лике – одвијали су се по стандардном усташком обрасцу: видело се да постоји централни план истребљења, а извршење и тајминг зависили су од локалних прилика. Прво су виђенији Срби, и Јевреји, или одмах убијени, или одведени у комплекс логора Јадовно и тамо уморени. Затим су, крајем јула, сви одрасли мушкарци позивани на „рад“, прикупљани на одређеним местима, па побијени на локалним стратиштима. На крају су читава села – жене, деца, старци – „добронамерно“ поведена на промену вере и успут побијена на унапред одабраним локацијама. На овом терену, извршиоци су углавном били локални муслимани, што новопечене усташе, што известан број обичних сељака, привучених државном пропагандом и обећањима. Глава је била у Бихаћу, велики жупан Љубомир Кватерник, а руке су били његови доглавници по већим местима. У Мијостри, инспиратор и коловођа је био локални хоџа Бећир Борић.

И ту су прво убијени мушкарци, неколико њих у атару села, полуприкривено, а већина је одведена на „рад“ и убијена, вероватно у Мациним доловима код Цазина. Рекох како је убијен мајчин отац, стриц Миле је спаљен (са неколико железничара) на другој обали Уне, у штали код железничке станице Грмуша, а за стрица из другог колена Бошка (вешт столар, мајка је десетак година после рата видела у Сарајеву сто са његовим потписом) не зна се где је и како убијен. У наредних неколико дана усташе су, како би живаљ мирно сачекао наредне догађаје, шириле по селу глас да ће се мушкарци ускоро вратити са рада (чак се један младић вратио, са траком око рукава као потврдом да је постао католик), али да ће пре тога, чим стигне наређење од Поглавника, остали морати да оду на промену вере, да пређу у католичку или муслиманску, јер православаца у хрватској држави не може бити.

У суботу, 9. августа, у касно поподне, почели су да прикупљају жене, децу и старце у центру места, полако (српске куће биле су расуте, свуда, по далеким ободима села) да би их одатле повели у Цазин, на промену вере. (Злочиначка памет припремала је, као у позоришту, сцену за покољ, па је водила рачуна и о детаљима – логично је да се промена вере, као свечан чин, обавља у недељу.) Како ли су се моје ујне и ујаци, деца, попели уз ону стрмину изнад Уне, већ по мраку (Узелце су, изгледа, повели доста касно)? Могуће је да неки од њих никад пре тога нису били у селу, осим на крштењу. Када су се сви окупили, колона од око 180 особа кренула је, пешке и на колима, „ка Цазину“. Породицу моје мајке ставили су, ваљда због мале деце, на кола. Била је јака месечина, и моја мајка се сећала да је видела, подаље, колону сељака са обрисима, према месечини, дугачких секира на раменима. Није то хтела да каже мајци.

Испред засеока Дурџићи колона је скренула десно и колским путем кренула ка Дурџића гају. Заустављена је у удолини, поред шуме, на чијем рубу је била јама (пећина) звана Безданка. Док су их сакупљали на платоу удолине, моја баба је, изгледа, схватила шта ће ту бити, па је скочила са кола, са намером да бежи, повукавши за руку моју мајку и држећи у наручју најмлађег Луку. Један усташа пуцао је из пушке и погодио моју мајку у десну мишицу, док је падала видела је како је други ударио њену мајку секиром, чула је њен самртни уздах и видела брата Луку како се откотрљао низ траву. Пре но што се онесвестила, лежала је, жмурила и слушала звуке покоља (секирама, косама, кољем): мукли јауци, тешки уздаси (по њеном сећању није било запомагања и врискања), уз галаму убица да ће сутра за Београд, да све Србе униште.

Освестила се ујутру у Безданки, где су побацани побијени. Била је близу отвора јаме, на неком испусту, изнад гомиле лешева. Из те гомиле је избауљала њена вршњакиња и кума Даница Јеличић, рањена секиром у главу. Помажући једна другој, њих две су се извукле из јаме и, с муком, кренуле кроз кукурузе и шибљаке ка селу. У кукурузима их је нашла, како дрхћу, стрина Вука, жена стрица Милета.

Како су избегле покољ стрина Вука са двогодишњом ћеркицом Миленом, њена млађа сестра Смиља и мајка им Мика (заштитио их муслиман заљубљен у Смиљу) и како је моја мајка провела с њима наредних неколико месеци – то је необична и у понечем нејасна прича. Почетком 1942. мајку је чамцем превезао преко Уне Јандре Боројевић, у Грмушу, одатле је убрзо отишла „у шуму“, на Грмеч. Ту је учествовала, као девојчица, у позадинским пословима локалне партизанске чете. Кад су у Крајину дошли пролетери, главна партизанска групација, пришла им је, слагала да је старија него што јесте, и они су је примили у своје редове. До краја рата радила је у санитету, што у Централној болници, што у Првој пролетерској бригади. Тако је упознала мог оца, венчали су се после рата, у Словенији, она је напустила посао у санитету (није тада био обичај да удате жене раде) и… сироче није имало где да оде, осим код своје тетке Милке Мареш, у Бачку, у кућу где сам се родио.

Према једном послератном незваничном, аматерском попису (званични, колико знам, није објављен), погинула су, 1941, укупно, што у Дурџића гају, што на другим местима, 233 лица српске националности из Мијостре, из 15 породица: Мареши (107 убијених), Ђукићи (24), Петровићи (18), Узелци (14), Граховци (13), Васићи (10), Илићи (7), Кукићи (7), Дрљаче (7), Јеличићи (6), Војводићи (5), Делићи (5), Јовичићи (4), Глушице (4), Станковићи (2). Преживело их је двадесетак, али нико од њих се није после рата вратио у Мијостру. Већином су живели у Београду, Бачкој и Банату. На том простору, на левој обали Уне, пројекат елиминисања Срба из Независне Државе Хрватске веома темељно је остварен.

Када сам Борису Беговићу укратко пренео причу о покољу, истог трена ми је рекао: Обавезно се јави овом човеку и то му испричај. Дао ми је адресу и телефоне. Зашто да се јавим? Председник је Удружења „Јадовно 1941“ које окупља потомке жртава усташког геноцида и на разне начине бави се том проблематиком (оно је организовало постављање крста на Пагу). Име му је Душан Басташић, по занимању је стоматолог, ради у Бањалуци, до 1991. живео је и радио у Загребу, где се и родио. У Јадовном је страдао део његове породице. Заборав, којим историја покушава да прекрије те догађаје, потакао га је, између осталог, да 2009. године оснује поменуто удружење.

Послао сам Басташићу опис покоља из једног пасуса аутобиографског текста који сам 2001. написао за зборник Матице српске. (И то је једини мој објављени запис о том догађају, ако се не рачунају сонети Упамтио сам то и Упамтио сам то II, које, међутим, у везу са покољем могу довести само они који за њега знају.) Нисам очекивао ништа, осим да се и та, „моја“ јама уведе у евиденцију удружења.

Душан је одговорио да није знао за ту јаму. И тако је почела наша двоипомесечна преписка. На њеном почетку директно Басташићево питање зашто нисам био тамо отворило је јасан пут. Знам зашто нисам био, и знам зашто је то мајка склонила из свог и наших живота, али знам и да сад морам да одем. Потражићу јаму код Миостраха. Рекао сам Душану да то нећу моћи без његове помоћи. Није одговорио са да или не, али ми је послао мапу са означеним могућим локацијама јаме. Значи: већ је почео припреме за пут.

И ја сам се бацио на истраживање, трагање за прецима. Знао сам само понеке детаље о покољу које је мајка спорадично причала после можданог удара, пред крај живота. Живих сведока нема. Али остала су сећања потомака: моје сестре Јелене, Милене, ћерке Смиље Мареш… Пронашао сам и друге саговорнике, неке чак у Бихаћу. Прочитао сам мноштво књига и записа, почев од књиге Душана Миљковића Страдања у Цазинској крајини (Београд, 2011) – деведесетогодишњег Душана сам и упознао.

Кад је стигло обавештење из Приједора о датумима одржавања Књижевних сусрета на Козари, предложио сам Душану да се првог дана – рачунао сам, по ранијем искуству, да ћу тада бити слободан до вечери – сретнемо, у Бањалуци или Приједору, и упознамо. Стиже одговор: долазим у 8 сати ујутру по вас у Приједор и продужавамо за Миострах. Човек од акције. И како да човек од размишљања и дилема, ја, ту прилику пропусти! (А могло се и то десити, јер је концепција Сусрета промењена, те сам тог дана имао обавезе, али је Зоран Станић, главни организатор, чим је чуо о чему је реч, брзо и без много приче решио проблем.)

Значи: идемо! Али куда тачно? Мада сам сазнао где се налази кућа Узелаца, нисмо, ни Душан, ни ја, још прецизно открили локацију јаме. Око Дурџића гаја је прилично велик терен, било би ту доста лутања. Душан Миљковић је био тамо пре 35 година, али се слабо чега сећа, чини му се да је то била нека падина, да јаму није видео, можда је ту био ниски споменик. Да ли јама уопште постоји? У попису свих јама, у књизи Данета Ластавице Бездане јаме НДХ (Београд, 2008), ове јаме нема.

Вече уочи поласка у Приједор стиже ми информација од бихаћке везе: јама је иза куће Мехмеда Авдиног Дурџића. А где је кућа? Јавим то Душану, а он одговара: Мехмед нас чека!

У петак, десетак минута пре осам ујутру, силазим у приземље хотела „Приједор“. У посластичарници већ седе двојица, пију кафу. Душана препознам, по слици, изљубимо се као да се знамо одвајкада. Други је Јеленко Вукман, члан Удружења, са Душаном често путује, иначе ради у полицији. Успут, у Блатни, покупимо протојереја-ставрофора Карађорђа Дерајића, пароха крупско-блатњанског, чија се надлежност протеже на велику територију, чак и на Миострах, пошто пастве ту нема. Душан исприча невероватну причу, која ће остати приватна, како је дошао до реченице: Мехмед нас чека.

Целог тог дана сипила је киша. Возимо уз Уну. Људи који се до тада нису, сви, никад срели, сад су екипа са заједничким циљем. Нема питања карактеристичних за српску транзициону епоху: где сам ту ја, колико ће то да ме кошта, није то мој посао. Осим мене, нико нема никакве личне везе ни са Мијостром, ни са мојом породичном причом. Никад нећу моћи да се одужим Душану, Јеленку и Карађорђу. Али ваљда има неко ко то гледа.

Скренемо десно, одвојимо се од Уне, пењемо се уз острожачке серпентине, опет скрећемо десно, ка Миостраху. Бринем како ћемо наћи кућу. Душан скреће, без двоумљења, са асфалтног пута, долазимо до колске капије, отварамо је и аутом стижемо тачно пред кућу. (Испоставило се да је, неколико дана раније, послао извидницу, која му је тачно нацртала план терена.) Време је Бајрама.

Душан куца на врата. Отвара средовечни човек, Мехмедов син. После краћег Душановог објашњења, оде по Мехмеда. Излази, једва ходајући, придржавајући се за довратак, веома стар човек. Следи сцена као из филма, психолошка драма: нас четворица напољу, сви под кишобранима осим Душана, који, гологлав, дуго говори, а у довратку стоји, ослањајући се руком, Мехмед, поред њега син, па унук (испоставило се да обојица раде у Словенији, дошли кући за Бајрам), а иза њих неколико жена које се подгуркују, гледајући попа у мантији. Кад је Душан завршио причу, објаснивши и чији сам ја син – пауза. У том тренутку, нисам знао на коју ће страну разговор кренути, и да ли ће кренути. Онда Мехмед почиње: Ја сам крив за ту жену са дететом… испоставља се да су чобани чули дечји плач (и Мехмед је, ваљда, био чобан), па је он из јаме извукао жену са дететом. Није био ни тренутак ни прилика да ту нову, непознату причу (Мехмед је очигледно мислио да говори о мојој мајци) разјаснимо, а и унук (Денис, 28 година) одмах је понудио да нас одведе до јаме, па се захваљујемо на позиву да уђемо на ракију и полазимо ка јами. Очекивао сам дужи пут, али већ после минут-два Денис показа: ено јаме. (По описима, у време покоља у близини није било кућа, Мехмедова кућа и две помоћне зграде изграђене су после рата.) Да сам ишао сам, могао сам да прођем не приметивши ништа.

Правилно округла, плитка удолина, благих падина. Њено дно је раван плато, пречника 20-30 метара, виде се трагови обрађивања земље. Около расту, ту и тамо, леске (кроз које су браћа Петровићи побегли). На једној страни је била, по опису, шума Дурџића гаја које сада, такве, нема. При дну благе падине, наспрам кућа, налази се Безданка, али сад то није јама него бетонска плоча, широка око три метра, толико и дуга. Бетон је у средини раван, а дуж две ивице уздигнут, као хумке. У прочељу је бетонско постоље, ниско, на коме се виде четири шрафа: ту је била, очигледно, спомен-плоча. Денис каже да је около, са свих страна, била метална ограда. То је, значи, био тај споменик на чије отварање је неко давно звао мајку. Није отишла.

Ја сам сад ту, изнад костију предака. И њихових кумова, комшија. Кроз рупу на бетону, која је била провизорно покривена таблом плеха, види се непрозирни мрак. Дубок као време. Време је ушло, ево, већ, у 75. годину. Ту рупу, као и још једну, поред постоља, неко је избушио у бетону у најновијем рату. И поломио спомен-плочу и ограду.

Отац Карађорђе је одржао службу, парастос. Уз Душанову помоћ. Све како треба. Запалили смо свеће. Ћутали. Сликали.

Захваливши се на још једном позиву на ракију, кренули смо. Колским путем, до раскрснице, одакле је колона скренула ка стратишту, па асфалтним – који у време кад су њиме путовале жртве није био асфалтиран – кроз Миострах. Куће су углавном нове, уредне, неке обојене – као у селима из којих много житеља ради у иностранству. Сетих се како сам, током припрема за пут, на интернету видео да је летос одржана корида код Смаје месара. И коњске трке. А на плажу код Миостраха читавог лета су хрлили Цазињани. Са скакаонице је изведен рекордан скок у Уну. Миострах. Мио страх.

Док се враћамо низ острошке серпентине, Душан већ прави план шта треба даље чинити. Логичан план. Остварив? Код њега је све оствариво.

Свраћамо на железничку станицу Грмуша, где је, са железничарима, спаљен мајчин стриц Миле. Ту је био споменик, нисмо га нашли. Зграда станице, и још једна, сад су само рушевине, зарасле у коров.

У близини железничког моста преко Уне остављамо ауто. До куће Узелаца ваља ићи пешке: преко моста, па стазом уз Уну, мање од километра. За стазу, рекли су ми моји информатори, али она више не постоји. Само се где-где назире. Пробијали смо се кроз шуму, а затим преко некадашње њиве, кроз мокру траву и коров до паса. Нашли смо прву кућу Узелаца, она је својевремено обновљена циглама, па још стоји, пуста. Друга кућа, у којој су живели моји, не види се. Знам да је спаљена у овом рату, али не виде се ни зидине. Пробијајући се између дрвећа, кроз дебело шибље и коров, Јеленко је узвикнуо: Ево је! Остаци камених зидова видљиви су тек кад се набаса на њих. Природа их је чврсто загрлила – и да их одбрани од људи, и да их одведе у заборав.

Ту се, дакле, родила моја мајка, ту је провела, са својима, детињство, први живот.

Не знам како су изгледали мој деда, баба, ујаци, тетке. Не постоји ниједна фотографија. Моја ћерка има очи моје мајке. Ако су то биле и очи бар неког од мојих предака, онда је то једино што, од њих, могу и данас да видим. Кад год сам о њима размишљао, нисам могао да им замислим лица. Али замишљао сам, уз помоћ мајчине приче, како су живели, шта су радили.

Деда Ђуро је стално био у послу – обрађивање земље, „мушки“ послови око куће, много времена је проводио у млину, удаљеном око километар. Једном му је дошао један муслиман. Кукуруз му је самлео бесплатно, а послао га је, док чека, у кућу да нешто поједе. То је био онај који је, после, пуцао у моју мајку.

Свадба мајчиних родитеља, 1927, трајала је цео дан и ноћ. На свадби су били и неки Руси, радили су на изградњи пруге. Руси су играли своје игре, а Срби су стајали и задивљено гледали. Мајчина баба Стоја рекла је да, кад добије унуче, неће више ништа радити, само ће бринути о њему. Умрла је пре мајчиног рођења, али јој је оставила име.

Стриц Миле, као најмлађи, био је размажен, волео је дуго да спава. Кад би га старији брат звао да нешто ради, он би узео чамац, извезао моју мајку на Уну, учио ју је да управља чамцем и причао јој о Косову.

Баба Милка била је, очигледно, разборита жена, на њој је почивала кућа, али њена у кући није била последња. (Иначе би отишли у Србију, а не у Дурџића гај.) Обављала је кућне послове, намиривала и музла стоку, гајила башту, припремала храну, бринула о деци.

У свему томе највише јој је помагала моја мајка. Чувала је краве и овце, а као најстарија морала је да пази на браћу и сестре. А дечјих игара било је колико хоћеш. Једном су се окупали у Уни, наишао их је стриц Бошко и изгрдио их што су мокри. После су, кад год би се купали, скидали сву одећу. Зими су у кући играли неку игру коцкама, ко изгуби морао је да трчи, бос, по снегу, до њиве. Од снега су правили људе. Попели би се до стена и одатле се, по снегу, спуштали на импровизованим санкама.

Возили смо се низ Уну, у ауту, ћутећи. (Моја мајка је волела, у детињству, да стоји на обали и гледа како Уна тече. Њена прва, тек рођена праунука зове се Уна.) И даље је сипила кишица. Облаци су прекрили врхове брда са обе стране Уне. Са тих врхова као да се чула мелодија пуна „неке елегије која се вековима таложила у души једног напаћеног, али поносног народа“, крајишког (Гојко Николиш).

Народ који је ишчезао у јамској тами историје певао је потомцима.

Извор:
ЈАДОВНО