Душан Вукотић Гостељски: Сусрет Путина и ЛАКОМИСЛЕНОГ Србина

putinvucicШта чинити сада када је свакоме у Србији јасно (или би морало бити јасно), да председник Србије има чврсту намеру да питање Косова и Метохије оконча тако, што ће квазидржаву Косово признати и одобрити њен пријем у Уједињене нације?

Дакле, да више нема никакве сумње да је Александар Вучић кренуо путем највеће издаје, не само у српској историји, но и у историји целокупног човечанства, јасно показује његов недавни боравак у Москви и разговор с Владимиром Путином. Према писању руског листа Комерсант, председник Србије је, без икаквог околишења, замолио председника Русије, да овај допусти (то јест, да не прави проблеме у СБ УН) да он (Вучић) призна натовско-шиптарску творевину Косово.

Сам наслов приче о посети Александра Вучића Русији игра је речи, јер гласи „С легким сербцем“. То јесте, искоришћена је руска фраза „С легким сердцем“, што би се на српски могло превести као „ни бриге ни памети“. Заправо, аутори текста у Комерсанту су запрепашћени лакомисленошћу српског председника, који се према интересима властите државе односи као да је ту реч о нечему сасвим небитном и споредном. Не постоји пример у светској историји да нека држава препусти другој део своје суверене територије за зеленим столом, па отуда и неверица новинара Комерсанта.

Наводно, Вучић је изразио „забринутост“ да би Кина ускоро на Савету безбедности, могла да покрене питање коначног признања Косова. И ето, дешава се нешто што здрав разум тешко може да појми, да председник Србије није отишао у Русију да тамо тражи заштиту српских националних интереса и територијалног интегритета Србије, него је тамо отишао да моли да Русија поступи сасвим супротно, односно – да не ставља вето на резолуцију којом би се Косово, де јуре, уписало у чланство Уједињених нација.

Из чињенице да је Александар Вучић у посети Русији помињао Кину, може се закључити и због чега је Вучић средином септембра био у Кини. Ето, највероватније, председник Србије није недавно ишао у Кину да уговара изградњу фабрике „летећих аутомобила“ у Србији, нити да тамо из Србије извози „свињске папке“ (такве председникове бесмислице послужиле су само да се замагле прави разлози његове посете), него је ишао да тражи од кинеског председника исто оно што је ових дана тражио од председника Русије.

И од Си Ђинпинга, Вучић је тражио да се у Савету безбедности не противи резолуцији којом би парадржава Косово добила независност и столицу у УН. У разговору с Путином српски председник је наговестио да се кинески председник сложио да такву његову морбидниу (велеиздајничку) молбу услиши.

Потпуно је јасно да је Вучић одавно уцењен на западу и да мора да игра како Блер, Могерини и слична камарила од њега захтева, али није јасно како такву велеиздајничку политику тако лако „гута“ законодавна и извршна власт ове земље и како је могуће да се поводом овакве, надасве трагичне позиције Србије (у коју је безочно гура њен председник) не оглашавају српски интелектуални кругови. На пример, шта је са Српском академијом наука и уметности? Зар је могуће да они тамо ништа не виде? Односно, ако виде (а морали би да виде), откуд то да одонуд нема готово ниједног гласа протеста и немирења са издајничком политиком Александра Вучића?

Да ли су сви они поткупљени у толикој мери, да су спремни да издају своје славне претке и земљу Србију препусте постепеном умирању? Како је могуће да се цео државни, политички, научни и културни естаблишмент Србије нађе на непријатељској страни и да овако вредно залаже суварке на ломачу, на којој ће и сами изгорети, или, на којој ће бити спаљена њихова част и дигнитет онога што би се требало подвести под појам „умних бића“.

Извор:
ХРОНОГРАФ