„ВЛАСИНАЧКУ РОСУ“ КУПИЛА ЈЕ КОКА-КОЛА: Србија је у тишини продала изворишта

Нада Видовић: Без јавне расправе и сагласности грађана за 60 милиона евра продата су изворишта, новац није искоришћен да се реше проблеми водоснабдевања у градовима. Нови корак је припрема за приватизацију градских водовода, чиме би у потпуности изгубили самосталност у располагању тим ресурсом.

Готово 80 одсто флаширане воде из српских извора производе фабрике које су у рукама страних компанија. Од око 300 изворишта, тек трећина, али најквалитетнијих и најбогатијих, користи се за пласман на тржиште, а с обзиром на то да је реч о стратешкој сировини, којом ће се у будућности мерити богатство нација, мало је учињено на заштити тог ресурса.

– Србија је у тишини продала изворишта воде без јавне расправе, без мишљења јавности и сагласности својих грађана. Наша земља није искористила шансу да кроз свој најбогатији природни ресурс државу претвори у стратешки важну и богату земљу. Тих 60 милиона евра остварених продајом није искориштено да се реше проблеми са водоснабдевањем у нашим градовима – каже економисткиња Нада Видовић.

Она је на предавању под називом „Вода као јавно добро или стратешки интерес“, које је организовао Зрењанински социјални форум, упозорила на нови корак који се припрема, а то је приватизација јавних водовода, чиме Србија у потпуности губи самосталност у располагању овим ресурсом.

Видовићева је подсетила да извором Власиначке Росе, која иначе држи готово 15 одсто српског тржишта флашираних вода, сада управља једна од највећих компанија и експлоататора водних ресурса широм света, компанија Кока-Кола.

– У фебруару 2005. године светске компаније Кока-Кола и Кока- Кола ХБЦ купиле су по цени од 21,5 милиона евра српску фабрику Власинка која производи минералну воду „Роса“. У том региону сада се прибојавају да следи несташица воде, и да ће Кока-Кола покушати да исцрпи што више може воде за што краће време, чиме ће оштетити равнотежу природних подземних резервоара, који често зависе један од другог. Кока-Кола је то исто већ урадила у Уганди – тврди Видовићева.

Она указује да су стране фирме до изворишта воде долазиле и путем Београдске берзе, куповином акција пунионица воде, што је случај прехрамбене индустрије „Колинска“ из Словеније, која је 2002. године прва стекла власништво над „Паланачким кисељаком“ из Смедеревске Паланке, тако што је откупила контролни пакет акција на берзи.

Једна од најзначајних приватизација фабрика воде у Србији, истиче Видовићева, одиграла се 2004. године, кад је већински пакет акција српског Бренда „Књаз Милош“ из Аранђеловца откупила Данубе Фоод Гроуп. Иначе, том фабриком која држи 24,36 одсто српског тржишта флашираних вода данас управља холандски Цлатес холдинг који је под контролом такође холандског Адриатиц БидЦо Б. В.

Друга по продаји, ББ Минаква, која држи 18,5 одсто тржишта, у власништву је Глобал Wатер инвестмент групе са Девичанских острва. Видовићева додаје да су за 26,5 милиона евра Београдску индустрију пива, која експлоатише и флашира минералну воду, купили у јулу 2007. године литванска фирма Алита и шведска Унитед Нордиц Беверагес.

Такође, у септембру 2008. године, за четири милиона евра држава је продала предузеће „Нова Слога“ из Трстеника, које производи „Мивелу“, једну од најквалитетнијих домаћих вода чији је тржишни удео сада нешто изнад пет одсто. Купац “Мивеле” је београдски Фриком, чији је власник Агрокор, хрватског бизнисмена и према Форбсовој листи једног од најбогатијих људи на Балкану – Ивице Тодорића.

У власништву домаћих фирми остала је фабрика минералне воде „Хеба“ из Бујановца, продата је у новембру 2008. године, за 2,5 милиона евра предузећу Нектар из Бачке Паланке. Слично је и са прокупачким „Миланом Топлицом“, кога је у априлу 2011. држава продала за 165 милиона динара београдском предузећу Инвест-импорт интернатионал.

Међутим, Видовићева упозорава да на продају чекају још и Рибарска бања, Бања Жубор, Специјална болница Бања Ковиљача, као и друге специјалне болнице које се, не случајно, налазе на изворима геотермалних или минералима богатих вода.

Повратак Водаводе

До пре неколико година на српском тржишту доминантан домаћи бренд била је Водавода, која је започела и извозну експанзију. Ипак, након што је фабрику преузео познати кошаркаш Владе Дивац, она је запала у тешкоће, у једном тренутку се веровало да ће изворишта и опрема бити продати компанији из Бахреина, али је те планове спречило отварање стечаја. Спор око власништва тог предузећа, између оснивача Војина Ђорђевића и Дивца, још увек траје. Ђорђевић је у међувремену на свом извору у суседству прве фабрике отворио ново постројење и Водавода је поново почела да се бори за позицију у домаћим трговинама, док је пут ка купцима са Далеког истока већ увелико трасиран.
Жалба Поверенику

Да прича о експлоатацији воде није за власт угодна, сигнализира чињеница да од Министарства пољопривреде Данас ни после више од месец дана није могао да добије податке о томе колико држава наплаћује накнаду за експлоатацију тог добра, колико је појединачно задужење домаћих фабрика као и то које од њих и колико дугују по том основу. Због ћутања администрације Данас је поднео жалбу Поверенику за информације од јавног значаја.

Извор:
ИСКРА