- Срби на окуп! - http://srbinaokup.info -

Степић: Србија своју војну неутралност не треба да уноси у Устав – може јој везивати руке

milomir«ДОБРО ОПОМИЊЕ ФИЛОЗОФ МИЛАН БРДАР: КО НЕ ЗНА ГЕОПОЛИТИКУ – НЕ ЗНА НИ ГДЕ ЈЕ У ОВОМ ТРЕНУТКУ»

* Глобализам је синоним атлантистичког, таласократског, неоколонијалистичког погледа на свет и експанзионизма САД и Запада, те има изражен геополитички смисао. Један од главних циљева глобализма био је деконструкција националне државе као основног геополитичког актера, али се показало да је то „немогућа мисија

* Бжежински је с правом тврдио да са Украјином у својој зони утицаја (или у свом саставу) Русија представља велику светску силу, а без ње само регионалног „играча“ дубоко потиснутог у континенталну унутрашњост Евроазије и стратешки безопасног за САД и атлантистички униполарни поредак уопште. Зато Русија ни по коју цену не сме да испусти Украјину. Јер, у следећем кораку угрожен је опстанак и саме Русије. Дакле, за Украјину се води и тек ће се водити велика борба

* Једино што балканске земље могу да понуде јесте – изванредно важан географски и геополитички положај. Он је за НАТО важан у првом реду због сузбијања „архи-непријатеља“ – Русије – али све више и због Кине и непослушне Турске… И не заборавимо: НАТО је, као и ЕУ, организација Западне цивилизације. А Србе и Србију водећи светски теоретичари сврставају у другу, различиту – Православну или (Нео)Византијску цивилизацију

* Војна неутралност не би требало да буде опредељење „чврсто заковано“ неким одредбама промењеног Устава, а такви предлози су се већ чули. Шта ако се у будућности НАТО/КФОР повуче са Косова и Метохије, а појави се савез који ће нам, на пример, понудити помоћ у реинтеграцији Покрајине у уставно-правни поредак Србије? А нама Устав, који је тешко променљив и који одређује (војну) неутралност, „везује руке“!  

УЛОГУ пивот-области у светској политици данас игра исламски свет од Марока до Пакистана и од Казахстана до Сомалије. Другим речима, Исламски Хартленд постаје нова, глобална стожерна област – рекао је проф. др Миломир Степић у интервују новопокренутом листу „Одбрана и безбедност.

Ево текста тог интервјуа у целини.

* Брз развој технологије утиче на све аспекте људског живота. Уједно се одражава и на политику и војску једне државе, али и њен положај на међународном плану. На који начин епоха глобализације утиче на геополитику и које су најзначајније промене које бисте истакли у односу на класичну мисао геополитике?

– Глобализација и технолошка револуција су у узрочно-последичној вези. Међутим, глобализацију као савремени процес не би требало поистовећивати са глобализмом као идеологијом. Глобализам је синоним атлантистичког, таласократског, неоколонијалистичког погледа на свет и експанзионизма САД и Запада, те има изражен геополитички смисао. Један од главних циљева глобализма био је деконструкција националне државе као основног геополитичког актера, али се показало да је то „немогућа мисија“.

То је постало очигледно у светском, а нарочито у европском сучељавању са тероризмом, мигрантском претњом, финансијско-економском кризом, енергетском (не)безбедношћу и другим савременим изазовима. Геополитика, и као наука и као пракса, тешко се вратила са странпутице географског детерминизма, а у новијем времену запретио јој је географски нихилизам, тј. технолошки детерминизам. Данашњу, постмодерну геополитику најтачније би било дефинисати као неокласичну. Она подразумева преиспитивање класичних геополитичких поставки, али никако не и њихову потпуну ревизију нити порицање.

* У духу претходног питања, какав је ваш став поводом постмодерног дискурса у геополитици за који се залаже Џерард Тоул?

– Тоул је главни заступник критичке геополитике, која подразумева реконцептуализацију конвенционалних схватања геополитике, али не и негацију геополитике. Сходно томе, критички приступ доводи у питање чврсте темеље, објективност и неутралност геополитике. Сходно томе, уводе се три „критичка“ принципа, три „критичке“ ослоне тачке: 1) контекстуализација, тј. геополитика као дискурс, 2) геополитичка култура, тј. неконвенционална и деелитизована геополитика, 3) геополитичке мреже моћи.

Штавише, заговорници критичког приступа сматрају да је геополитика комплекснија од класичног схватања и разгранавају је на формалну, практичну и популарну. Често јој се додаје и четврти правац – структурална геополитика – која је проистекла из интензивних и свеобухватних промена у постбиполарном раздобљу, које су довеле до суштинског преобликовања света.

* Да ли сматрате да су идеје Мехена, Мекиндера и Спајкмена одрживе у данашњем свету, односно колики је значај теорија Хартленда и Римленда у плановима тренутних светских играча?

Законитости геополитике и теоријско-концепцијски постулати оснивача и класика ове науке незаобилазни су и у текућим светским процесима. У основи и савремених глобалних сучељавања налази се „природни антагонизам“ таласократских (поморских) и телурократских (копнених) сила. Маритимне силе – некада западноевропске, а потом САД – настоје да своје главне супарнике – раније Немачку, потом Русију, па Кину – окруже и задрже унутар евроазијског копна и не дозволе им да играју значајнију улогу на Светском океану. У томе су успевале још од Колумба – више од пола миленијума. Томе је током 20. века служила и Хартленд-Римленд концепција, која и данас важи, али уз неопходна концептуална прилагођавања, просторна преобликовања и глобално-геополитичка редефинисања.

* По вашем мишљењу који регион света данас игра улогу стожера, односно улогу пивот-региона у светској политици?

– Да ли је геополитичка јерес упитати се није ли је Мекиндерово потенцирање руске претње из евроазијске стожерне области (Хартленда) било, у ствари, вешта британска варка којом су прикривали глобалну важност Блиског Истока? Ни он не скрива да простор Арабије (у ширем смислу) представља кључну карику на британском „Великом империјалном путу“ и област од пресудног значаја за одржање „Империје где сунце никада не залази“. Назива је Великом пукотином (процепом) која је контроли таласократске Велике Британије доступна посредством Средоземног мора, Црвеног мора и Персијског залива.

У савременом контексту ту област неопходно је проширити на највећи део исламског ареала који од објекта постаје субјект глобалних геополитичких процеса. Будући да геополитички оквир више није само Евроазија, па ни Афро-евроазија (Мекиндерово „Светско острво“), већ читава Планета, његово средиште није ништа друго него исламски свет од Марока до Пакистана и од Казахстана до Сомалије. Дакле, Исламски Хартленд постаје нова, глобална стожерна област.

* Још  крајем деведесетих година Бжежински у свом делу «Велика шаховска табла» истиче значај Украјне за западне силе, односно значај губитака те земље за Руску Федерацију. Украјина је такође једна од првих земаља која је приступила Партнерству за мир, а иначе се залагала за слабљење Руског утицаја у постсовјетском региону. Због чега Украјина није успела да се интегрише у западне струкутре још деведесетих година већ је то питање поново покренуто скоро након две деценије?

– Бжежински је с правом тврдио да са Украјином у својој зони утицаја (или у свом саставу) Русија представља велику светску силу, а без ње само регионалног „играча“ дубоко потиснутог у континенталну унутрашњост Евроазије и стратешки безопасног за САД и атлантистички униполарни поредак уопште. С друге стране, са Украјином у својој интересној сфери Запад је практично „у предворју Кремља“.

Сходно томе и у складу са геополитичком азбуком, Русија ни по коју цену не сме да испусти Украјину. Јер, у следећем кораку угрожен је опстанак и саме Русије. Дакле, за Украјину се води и тек ће се водити велика борба. Та по површини најпространија „чисто“ европска држава има све одлике, према Хантингтоновој класификацији, „располућене“ и „растрзане“ земље. Та њена несрећа проистиче из етно-верског и државотворног инжењеринга којим је створена. Са пуно аргумената њеним балканским еквивалентима сматрају се Црна Гора и (Северна?) Македонија.

* Да ли државе Балкана заправо могу да понуде нешто НАТО-у или је експанзија алијансе на Балкану заправо само један део политике обуздавања Русије?

– Не може се говорити о понуди балканских земаља НАТО-у на некој мање-више равноправној основи. Будимо отворени – ради се о њиховом вазалном односу према водећој глобалној сили на челу војног савеза који у ширењу види начин опстанка у промењеним геополитичким и геостратешким односима. То потврђује агресија на СРЈ 1999. године и директна војна помоћ у покушају сецесије косовско-метохијског дела Србије. Једино што балканске земље могу да понуде јесте изванредно важан географски и геополитички положај. Он је за НАТО важан у првом реду због сузбијања „архи-непријатеља“ – Русије – али све више због Кине, непослушне Турске… И не заборавимо: НАТО, као и ЕУ, је организација Западне цивилизације. А Србе и Србију водећи светски теоретичари сврставају у другу, различиту – Православну или (Нео)Византијску цивилизацију.

* Да ли сматрате да је српска политика неутралности исправан пут државне политике?

Ради се о војној, а не свеобухватној (и политичкој), међународно уваженој неутралности. Она је у овим историјско-геополитичким околностима примерена – првенствено као отклон од експанзионизма НАТО. Уосталом, подржава је огромна већина грађана Србије, и то не само због сећања на антисрпски ангажман НАТО против Републике Српске Крајине, Републике Српске и СРЈ (Црне Горе и Србије), већ и због погубних последица војних дејстава на здравље садашњих и будућих генерација.

Међутим, по моме суду, (војна) неутралност не би требало да буде опредељење „чврсто заковано“ неким одредбама промењеног Устава, а такви предлози су се већ чули. Шта ако се у будућности НАТО/КФОР повуче са Косова и Метохије, а појави се савез који ће нам, на пример, понудити помоћ у реинтеграцији Покрајине у уставно-правни поредак Србије? А нама Устав, који је тешко променљив и који одређује (војну) неутралност, „везује руке“!

* Шта бисте поручили читаоцима магазина Одбрана и безбедност?

Образујте се, читајте, слушајте мудре људе, али мислите својом главом! Будите опрезни,  нарочито млади, према понудама које вам се нуде: „бесплатног сира има само у мишоловци“. И размишљајте геополитички, учите геополитику. Јер, као што је недавно, у једној ТВ-емисији, рекао филозоф проф. др Милан Брдар: „Геополитика је данас најозбиљнија наука. Ко геополитику не зна, тај не зна где је у овој историји, у овом историјском тренутку.“

Извор:
ФАКТИ