ПОВРАТАК ПРЕГОВОРА СА ПРИШТИНОМ ПОД ПАТРОНАТ СБ УН – ЈЕДИНО ИСПРАВНО РЕШЕЊЕ

Руско-српски односи подигнути су на нови ниво. Проширује се круг инвестиционих пројеката који повезују две земље, међу којима кључни значај има градња гасовода “Јужни ток”. Током посете Премијера Србије Ивице Дачића Москви, 9-11. априла текуће године, две земље су потписале велики пакет докумената, укључујући и Споразум између владе Руске Федерације и владе Републике Србије о додељивању Србији државног финансијског кредита. Русија је преузела на себе финансирање градње дела гасовода који пролази кроз Србију, с тим што би Србија касније свој део улагања исплатила од тарифа за транзит гаса преко њене територије.[1]

Током преговора у Москви дотакнуто је и косовско питање. Како је приметио премијер И. Дачић, за српско руководство пријем Србије у ЕУ представља приоритет, имајући у виду да ни географски положај земље не дозвољава Србији да се прикључи руским интеграционим процесима и организацијама.[2] Међутим, на путу добијања чланства у ЕУ главни проблем представља захтев Брисела да Србија успостави добросуседске (као са независном државом – А.Ф.) односе са тзв “Републиком Косово”. Уз све то, ЕУ инсистира на видљивим резултатима преговарачког процеса у релативно сабијеним роковима. У резултату тога, српско руководство се нашло у жестоком цајтноту, поставши талац сопственог избора – курса ка евроинтеграцијама.

Пут ка ЕУ се у корену разилази са национално-државним интересима Србије по питању очувања територијалне целовитости, суверенитета и Устава као Основног закона.Отуда и дихотомија која се јасно одсликавала у речима српског премијера: “Са једне стране ми се никада нећемо сагласати са једнострано проглашеном независношћу Косова”; са друге стране – неопходно је наставити дијалог са Приштином, “наравно, не слажући се са свим што нам предложе – то што је сада било на столу, ми се са тим  нисмо могли сагласити. Но, ми смо спремни да наставимо преговоре”.[3]

У суштини, како посредник, тако и косовска страна, полазили су од постулата независности Косова и били су спремни да прихвате једино апсолутну капитулацију српске стране. Било је практично немогуће супротставити се заједничким напорима Брисела и Приштине, имајући у виду да су међународне позиције Србије својевремено биле ослабљене варварским НАТО бомбардовањем. Као резултат преговора под окриљем ЕУ јасно се искристалисало следеће: Србију претварају у објект међународне политике, лишавајући је – у овом формату преговора – инструмената заштите својих националних интереса.

Притисак Запада у погледу услова и рока за завршетак преговора са Приштином, довео је Београд у позицију да размисли о могућности да у том питању добије подршку од стране Русије, која је претходно истиснута из преговарачког процеса заједничком акцијом САД, ЕУ и режима Бориса Тадића. Представници САД и ЕУ су 2007. године у једностраном поретку изјавили да су преговори о статусу Косова под окриљем СБ УН били неуспешни и у том контексту решавање питања Косова треба да се одигра искључиво под патронатом ЕУ и НАТО.

Директна последица измештања преговора изван оквира УН, било је једнострано проглашење независности Косова 2008. године.Међународни суд УН је у јулу 2010. године придао сецесионистичком акту изглед легитимности, установивши да “Декларација о независности Косова” није у супротности са нормама међународног права. Политички притисак ЕУ на Србију (шефови дипломатија Велике Британије и Немачке су тада посетили Београд) довео је до пристанка режима Бориса Тадића да учврсти позиције које је достигла Приштина: српска резолуција у Генералној Скупштини УН је промењена. Услед тога Генерална Скупштина УН је у септембру 2010. године констатовала да је позиција суда у складу са међународним правним нормама, а поздравља се и дијалог између Београда и Приштине под покровитељством ЕУ.

Преговори тима Борка Стефановића (2011. године) поступно и неумољиво су водили ка де факто признавању независности Косова. Прихватајући и обавезујући се да ће испунити све парафиране али не и потписане споразуме Борка Стефановића, а такође и посредништво ЕУ, влада Србије се нашла у позицији да или одбаци “европско решење” које диктира Брисел или да се одрекне Косова.

Биле су потребне године да би постало неумољиво јасно то, да апетити западног блока само расту (од ултиматума Ангелае Меркел Борису Тадићу, до такође немачког ултиматума од “7 тачака” постављеног садашњим властима Србије) – и ничег другог овде не може бити. Запад не слуша аргументе српске стране. Интереси Срба чак ни у најминималнијем виду се не уважавају. Из позиције дипломатског и политичког ћорсокака, Србија не може самостално да се извуче, осим ако прихвати услове капитулације. То је оштар рецидив политике притисака силом.

О сложености ситуације у којој се нашло српско руководство, могу да сведоче неке изјаве дате у последње време.

Током преговора са Председником Владе РФ Димитријем Медведевим, 10. априла текуће године, Ивица Дачић је признао: “Уколико ми желимо да Русија активније учествује у том процесу, ми морамо да се консултујемо око сваког нашег корака које по том питању чинимо и да не чинимо било какве једностране кораке који би се касније веома тешко иправљали, као што је на пример, без консултација предложено Генералној Скупштини УН да се преговори изместе под окриље ЕУ. И они се сада налазе у окриљу ЕУ. А сада Србија моли Русију да јој помогне да те преговоре врати под окриље УН”[4]

А већ 11. априла 2013. године, у ексклузивном интервјуу “Гласу Русије” он изјављује: “Сада кад ми имамо проблеме са ЕУ, очекивати да Русија некако исправи ту одлуку било би некоректно и нереално. Осим тога, веома је тешко предвидети последице таквог корака. У сваком случају, ми ћемо размотрити све могућности”.[5]

Решење косовског проблема, као што су више пута указивали представници Русије, треба да постане универзално за све сличне случајеве – а таквих “замрзнутих конфликата” у Европи има доста.Косово као могући преседан не сме постати опасан по мир и европску безбедност, имајући у виду да изазова и ризика на том плану има више него довољно: наркотрговина на глобалном нивоу, разноврсна криминална активност косовских кланова, америчка база “Бондстил”, тежња ка стварању “Велике Албаније” са формирањем моћног центра исламског екстремизма и тероризма, непрекидно насиље према српском становништву.

Повратак преговора Београда и Приштине у ОУН – једини је могући пут за решење косовског питања на основама равноправности, баланса интереса и узајамног уважавања.

Ана Филимонова / Фонд Стратешке Културе

_______________________________________________________________________________________________________