- Срби на окуп! - http://srbinaokup.info -

Још један бошњачки захтев за укидање Српске – докле више и с каквим правом?

Beograd 05.05.2015. Slobodan Antonic, politicki analiticar i profesor na Flozofskom fakultetu Foto: Milenkovic Milovan

НИСУ ПРОБЛЕМ ТАКВИ ВЕЋ ОНИ У САД КОЈИ БИ ДА
УКИДАЊЕМ РС НАПРАВЕ „ФУНКЦИОНАЛНУ БиХ“

Пише: Слободан АНТОНИЋ

ОВИХ дана распламсала се полемика између двојице професора – Ненада Кецмановића и Сенадина Лавића (овде [1], овде [2], овде [3] и овде [4]).

„Оно што се назива ентитет Република Српска“, тврди Лавић, „уствари је дјело геноцида, а цивилизирани свијет никада неће признати дјело геноцида као самосталну државу“.

„Не спорим (босанским муслиманима) право да буду шта хоће“, одговара професор Кецмановић, „али под условом да то исто дозволе и Србима у Српској – и да не умишљају да је цијела БиХ само њихова!“.

Али, уз Лавића, још један наставник сарајевског Факултета политичких наука истакао се, недавно, својим радикалним ставовима. Реч је о Суаду Куртћехајићу, професору на предметима Политички систем БиХ и Основи права (биографија овде [5]).

Овај професор је члан новопазарске тзв. Бошњачке академије науке и уметности (овде [6]), председник „Форума бошњачких интелектуалаца“ – познатог по захтеву да БиХ треба да добије излаз на Боку Которску преко Суторине; овде [7]), и носилац листе Странке за БиХ за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ (кантони Сарајево и Горажде; овде [8]).

Подсетићу да је Куртћехајићеву Странку за БиХ основао 1996. Харис Силајџић, који је, деценију доцније, успео да постане бошњачки члан Председништва БиХ (2006-2010). У то време странка је имала и посланички клуб у доњем дому скупштине БиХ (овде [9]). Но, данас је ова странка спала на три посланика у доњем дому ефбиха (овде [10]), и без заступника је у скупштини БиХ (овде [11]).

Иако одувек унитаристичка, а сада суочена с губитком утицаја, ова партија као да се радикализовала.  „Пресуђени геноцид у Сребреници довољан је правни основ за укидање Републике Српске“, тврди, тако, Куртћехајић (овде [12]). „Сваки међународни уговор подлеже оспоравању према Бечкој конвенцији о праву међународних уговора“, цени овај професор, а Дејтонски уговор је, по њему, у тренутку склапања био „супротан императивној норми опћемеђународног права“, као „норми коју је прихватила и признала читава међународна заједница и од које није допуштено никакво одступање“.

Наиме, објашњава Куртћехајић, пресудом о геноциду Република Српска и Дејтонски споразум фактички више немају легимитет. Држава БиХ само треба да се обрати међународној заједници са захтевом да се укине Дејтон, па ће РС која је одговорна за геноцид једноставно нестати – мисли Куртћехајић (исто).

У међувремену, саветује овај професор, „треба отићи у Стразбур и укинути и назив Република Српска, пошто се противи одредби да су Бошњаци, Срби и Хрвати равноправни како на читавом БиХ простору, тако и у оквиру ентитета“ (исто).

Овако маштовите идеје, ценим, може пропагирати или онај ко има сасвим магловита знања о међународном праву и политици, или неко ко просто заводи публику причама за које и он сам зна да од њих нема ништа.

Немачка је, хајде да узмем тај пример, признала геноцид (холокауст) над Јеврејима. Али, ко озбиљан мисли да је то довољан основ да се Немачка укине као држава?

Или, рецимо, за челнике много мање и слабије државе каква је Хрватска судски је утврђено да су учествовали у „удруженом злочиначком подухвату с циљем етничког чишћења делова БиХ“ (овде [13]) – али, не сећам се да је ико тражио да се Хрватска укине.

(Истина, Хрватска би требало да одговара за продужени геноцид 1941-1995; али, чак и ако би неки међународни суд потврдио кривицу ове жалосне државе, то ипак – без обзира на наше личне жеље – не би било довољно да она нестане).

Још мање линија „ратни злочини – геноцид – укидање државе“ вреди за Републику Српску. Она нити признаје квалификацију „геноцид“ за Сребреницу, нити ју је било која међународна инстанца означила као „геноцидну творевину“, нити се међународни споразум попут Дејтона може тек тако поништити.

Да подсетим, гаранти Дејтона су чланови Већа за спровођење мира: САД, Русија, Јапан, Канада, Француска, Италија, Немачка, Британија, ЕУ и Организација Исламске сарадње. И сада ће овим земљама Суад Куртћехајић „објаснити“ да оне, „због међународног права“, морају да укину Дејтон и Републику Српску?

Но, није проблем Куртћехајић већ део вашингтонске администрације који непрекидно сања да БиХ учини „функционалном државом“ тако што ће укинути Републику Српску (овде [14]). Наравно, иза ове атлантистичке идеје стоји традиционална русофобија, будући да се Срби као такви препознају као проруски елемент. Сетимо се само шта је о нама рекао главнокомандујући НАТО и војске САД у Европи, генерал Кертис Скапароти (снимак овде [15]).

Скапароти је мислио на Србе генерално, али не треба се заваравати да вашингтонски јастербови нису уочили како је, „за разлику од Вучића, кога виђамо са Макроном, Меркеловом или Бајденом, Додик спалио своје мостове са западним глобалистичким елитама“ (овде [16]). Зар ће то друштво збиља Српску тек тако оставити на миру?

Управо у тренутку док је Куртћехајић излагао своју платформу о укидању Српске, између власти и опозиције у РС распламсавала се најстрашнија борба. Један опозиционар је своју противкандидаткињу за место председника Српске оптужио да је „усташка унука“ чији је деда „сатирао и палио српска села око Дервенте, а ујак био борац ХВО“, те да она „хоће да сакрије своје усташтво ћутећи о њему“ (овде [17]).

С друге пак стране имамо да је један кандидат из власти поручио свом опозиционом опоненту „да се престане за*ебавати, да се он не би за*ебавао с њим“ (овде [18]).

Е па лепо. Док се Републици Српској ко зна шта спрема, ми се тучемо око тога ко ће у Бањој Луци бити први.

„А што да се мало и не потучемо“, рече ми један пријатељ. „Није све тако црно – ено, главни лобиста за Српску добио место у Трамповој администрацији“ (види овде [19]).

„Па да“, рекох, „али не у одељењу за спољну политику, већ за здравље и социјалне услуге“. Мислим, д0бро је и то, али тешко да ће, с нашим усијаним главама, баш то сачувати Српску.

Можда и није све тако страшно, али свакако бисмо се сви боље осећали ако бисмо знали да су власт и опозиција у Српској постигли чврсти консенсус: штагод да избори покажу, Република Српска ничим не сме бити угрожена.

Да ли се такво очекивање подразумева? Можда. Али једна заједничка декларација на ту тему свакако не би била на одмет. Чисто да забринуте умири, а душмане одврати.

Или су, ипак, страначки ровови између нас превише дубоки?

Извор:
СВЕОСРПСКОЈ