Мајор Милан Тепић и Стојадин Мирковић – Синђелићи новог доба

Извесно је да, ма каква се политика према последњим ратовима водила и ма шта о тим страдањима писало у уџбеницима историје, херојству мајора Милана Тепића, обични људи неће престајати да се диве.

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази.
Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.“

– једна је од најцитиранијих реченица у српском језику кад год се жели рећи понешто о херојству. Изрекао ју је мајор Милан Тепић из поткозарског села Комленца. С обзиром на историјски кратку дистанцу у односу на рат у коме је и Тепић херојски погинуо, водиле су се расправе о његовом подвигу, али званичних дилема није било – он је последњи одликовани херој Југословенске народне армије и први херој Републике Српске.

Дана 29. септембра 1991, тачно у 10 часова и 29 минута, у тридесетчетвртој години живота, у Бјеловару у Хрватској, погинуо је спасивши своје војнике, али и ко зна колико потенцијалних жртава оружја које је уништио жртвујући свој живот.

У јулу, те године, мајор Тепић био је у централном складишту борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра. Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ две хиљаде војника, касарна у којој данима није било воде ни струје, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.

Не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“, хрватским зенгама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима:

Кад су се војници обрели на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић и његово херојство у каснијим народним препевима никако није могло да избегне такво поређење.

Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.

Ра­до­стан што што му се остварила жеља да свој дуг отаџбини одслужи у елитним јединицама ЈНА, Сто­ја­дин је ушао у круг касарне, не раз­ми­шља­ју­ћи много шта ће га на пу­ту сти­ца­ња зна­ња и ве­шти­на сна­ћи. Ње­му је би­ло ва­жно да ча­сно и по­ште­но од­слу­жи вој­ни рок, изучи за во­за­ча оклоп­ног бор­бе­ног во­зи­ла, постане прави тенкиста.

Сто­ја­дин Мир­ко­вић Цоле оти­шао је на од­слу­же­ње вој­ног ро­ка 28. де­цем­бра 1990. го­ди­не, у Ба­њалу­ку. Уз песму и весеље цело село га је испратило. Сви су му по­же­ле­ли све нај­бо­ље, мно­го сре­ће… А она му је и била потребна, јер су за­по­чи­ња­ли не­мир­ни да­ни це­па­ња Ју­го­сла­ви­је, да­ни ка­да ће се до­но­си­ти пре­суд­не од­лу­ке, па и оне ко­је од­лу­чу­ју о жи­во­ту и смр­ти.

О по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји у зе­мљи Сто­ја­дин ни­је мно­го раз­ми­шљао, ни­ти је, пак, у то био до­вољ­но упу­ћен, он је сматрао да је ње­го­во да слу­ша ста­ре­ши­не, учи, и да из­вр­ша­ва све вој­нич­ке оба­ве­зе.

Осванула је недеља, 29. септембар 1991. године. У главном складишту мајор Милан Тепић је сам. Војник Стојадин Мирковић је у транспортеру. Остали су се, под окриљем ноћи, распоредили и добро утврдили нешто даље. Тако је тражио мајор.

У транспортеру Стојадин напрегнуто прати све што се дешава изван ограде. Гледа војнике како се гомила­ју. А онда му нагло удари крв у главу, груну нека нова надљудска снага, па готово гласно изговори: „Морамо се бранити, слобода нема цену!“

Мајор Тепић даје знак својим војницима да распале пуном снагом. Мирковић дочекује наређење као једини спас: из транспортера започиње да коси нападаче. Тран­спортером непрекидно шета да би учинак био што бољи. Развија се права рововска борба.

Мајор Тепић жели да спасе војнике. Даје знак Стојадину Мирковићу да изађе из транспортера и да иде напред међу остале другове. Нека баце оружје и нека се предају. Мирковић је само одмахнуо главом: не долази у обзир, као да каже. То је једино наређење које неће изврши­ти, рекао је још јуче. Мајор је мислио да се он шали – па Стојадин је тек почео да живи. Тек му је деветнаеста.

Војник Стојадин своју одлуку није желео да мења, он је ову борбу схватио као одлучујућу борбу за Југосла­вију, за опстанак својих најближих: мајке, брата, ујака и свих младића из свог краја; за тако велике улоге није жалио да положи и свој живот.

Рески рафали бојовника поново га вратише у стварност. Започео је одлучујући напад. Нападачи свој крвави пир започињу с леђа Тепићевим борцима.

Однекуд „зоља“ долете и погоди транспортер. Оте се јаук рањеног Мирковића, али ватра из транспортера не престаде. Иако тешко рањен, Стојадин је наставио своју херојску борбу. Зачу се фијук и нова „зоља“ поно­во удари у транспортер. Стојадин Мирковић се више није чуо.

– Стојадине, посебно ће ми платити за тебе – оте се из душе мајора Тепића.

Јуришници су наваљивали као бесни пси, мајор Тепић је то и чекао. Желео је да им што скупље преда складиште. Када је видео једног који је покушао да повуче обарач и усмрти га, спустио је жицу на „минус“ акумулато­ра. Одјекнула је страховита експлозија! Сто седамдесет тона експлозива, а са њим и сва техника, полетели су у ваздух. Синула је светлост у по бела дана.

О тим данима на Беденику, посебно Томшић је касније сведочио како се хрватске власти нису слагале са акцијом њихове војске, како су војници ЈНА чекали авијацију која није стигла, како су убијани и цивили. Али, самоиницијативни лидери те акције тадашње ХВ-а нису кажњени ничим до оним чиме их је мајор Тепић казнио да не дођу до оружја које су изузетно желели.

Рођен у селу Комленац, надомак Козарске Дубице, 1957. године, Тепић се, иронично, школовао у Загребу на Војној академији. Радио је у Пожеги и Вараждину, а потом у Бјеловару. Имао је супругу Драгицу, ћерку Тању и сина Александра који је годинама након смрти свог оца и сам постао војно лице.

Миланов отац Стево је, према сведочењу мајке Милене, умро неколико година касније од туге за сином. Милена је и сама била приморана да напусти село када је хрватска војска прешла Уну. Са собом је понела само слику свог сина, јер без ње, како је говорила, није могла да замисли дан. Мајорева породица није добила остатке његовог тела, али је на гробљу у Комленцу, ипак, подигла споменик.

Милан Тепић је са шесторицом војника сахрањен на гробљу Мирошевац у Загребу. Хрвати су га завели као Н. Н. лице и скривају му гробницу. Тепићима је забрањено да улазе на гробље Мирошевац.

Мајор Милан Тепић проглашен је народним херојем, а његово име носе улице у Београду, Новом Саду, Бањалуци и Зрењанину.

Због неодређености званичне политике према последњим ратовима, улица у Новом Саду преименована је у Нушићеву. Главни заговорници тог чина правдали су своју одлуку чињеницом да је Тепић био само жртва званичне политике Београда. Али нико није успевао да оспори његов частан поступак, жртвовање и ретко херојство. Толико година касније његово име још није ушло у уџбенике, а ни филмови о његовој посвећености задатку још нису снимљени, како би то сасвим сигурно био случај да живимо у некој другој држави, па чак и оној која се стварала у борби против мајора и његових војника.

Ипак, њему у част, Војска Републике Српске издала је орден за заслуге у рату у Босни и Херцеговини. Једна касарна у Србији, у Јакову, носи његово име, такође. Али, на Интернету се може пронаћи да његово херојство посебно препознају Срби ван Србије, који својим клубовима дају име по њему. Извесно је, дакле, да ма каква се политика према последњим ратовима водила и ма шта о тим страдањима писало, на крају, у уџбеницима историје, јунаштву мајора Милана Тепића обични људи неће престајати да се диве.

Вечна Вам слава и хвала хероји Отаџбине!

Извор:
ФЕЈСБУКРЕПОРТЕР