Истина о Православном богословском факултету у Београду

У наредном прилогу доносимо отворено писмо Игора Лекића, бившег студента Богословског факултета у Београду, Епископу шумадијском Јовану поводом неправославних учења појединих професора на Православном богословском факултету у Београду.

Уредништво

Свети Сава је у Србији водио одлучну борбу против нових богумила, Латина, који су покушавали да папску јерес наметну његовом народу.[1]

Његовом Преосвештенству,

 епископу шумадијском г. Јовану

Ваше Преосвештенство,

Испросивши Ваш благослов, пре две године сам уписао ПБФ, да будем прецизнији такозвано – православни. Тада нисам знао шта се дешава на факултету и шире. Но, будући да су од почетка студирања предавања одисала нападом на Богом надахнуто Свето Писмо и на предата нам светоотачка учења, запитао сам се због чега нам се то дешава. Одговор је врло једноставан: екуменизам под плаштом „академске Теологије”. Сасвим природно је било да га затекнем и у факултетској капели у форми „реформисаног Богослужења”. Такође, екуменизам се намеће путем „међународних теолошких сусрета студената”, као и  бројним предавањима која су омогућена припадницима јеретичких заједница. Ипак, он врхуни у одвођењу студената на римокатоличке мисе, о чему ћу детаљније у наставку.

На ПБФ-у се према онима који се држе Православног учења Светих Отаца опходе као према залуталом фанатику (иако је назив Православно Богословски Факултет), а према заступницима римокатоличко-протестантског модернизма опходе као према „Православном богослову”. Огроман број професора карактеришем као „екстремне левичаре”, модернистичке фанатике (зилоте), т.ј. као оне који су одлутали далеко изван „оквира догме и идеологије.”[2] Наравно њима је из Београдске Патријаршије допуштено (благословено) да врше бучне походе против Православне вере. Београдска Патријаршија се на то обавезала, будући да је на Баламандској унији 1993 године потписан документ којим су се обе стране обавезале да ће путем црквенообразованих институција ширити екуменистичка схватања и на тај начин извршити припрему за некакву реформу Цркве, која као крајњи циљ има екуменистичко уједињење са римокатолицима.[3]

Затекавши се на том свегубилишту, обратио сам се Богу да ми укаже на пут којим треба ходити у овој олујној бури, у овом адском удару на Православну веру, који је многе одгурнуо у правцу апостасије. Захваљујем Богу који ме је поставио на светоотачки пут исповедања вере, пут којим једино ходи Владика Артемије. Са Његовим благословом сам се исписао са факултета.

Овим писмом Вас желим обавестити да сам се исписао са ПБФ-а, 25.04. текуће године. Такође, више нисам у Вашој послушности, будући да нисте прекинули општење по 15-ом канону Прво – другог цариградског сабора, али и зато што сте на прошлогодишњем мајском заседању Архијерејског Сабора потписали јеретичке документе критског екуменистичког сабора од 2016. године. У наставку ћу Вам изнети проблеме који се тичу, између осталог и Православних Срба – верних парохијана, јер је ова институција инструментализована за школовање неојаничара. Београд је променом суштине овог факултета постао најгори антисрпски (антисветосавски) град на Балкану!

„Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзерватизма Православне Цркве.”[4]Против тога се борио свети Сава! Па ипак су тај поход у изузетно бучном налету предузели професори за Свето Писмо, т.з.в. модерни српски библистичари. Литература за испит коју они препоручују, потиче из пера Џона Дрејна, Вилфрид Харитона, М. Кугана, тј. јеретичких библистичара чији су методи и учења дијаметрално супротна благодатно – подвижничкој егзегези светих Отаца. Ове књиге, као и предавања на овом факултету, натопљена су једном мишљу, која свакако може бити само демонска, а она гласи: „Свето Писмо је фалсификат.” Будући да су се тим методом „просветлили” на Западним академијама, местима где су се школовали, они Богом надахнуте истине Светога Писма посматрају као: научну фантастику, митопејски језик, епски жанр, хиперболисани догађаји, субверзивно реципиране идеје из акадског корпуса, књижевне врсте позајмљене из египатске митологије, касније интерполације, записана усмена предања, контрадикторне тврдње, саблазан… Ово последње сам чуо од професора Старозаветне Историје, Ненада Божовића, који је на предавању изјавио да ако бисмо веровали у историјску тачност „покоља” у Јерихону (Инав 6,21), тј. да је Бог наредио покољ Мојсију, а Мојсије заповест пренео Исусу Навину, тада би Маркион био у праву??? Један од бољих (горих) „бисера” је изјава професора за „увод у Стари Завет”: „Православна и римокатоличка тумачења Светога Писма се разликују једино у Мт. 16, 16, све остало је исто. Можете читати и њихова тумачења.” Свакако је смешно рећи да је ово изговорено у незнању, због чега ћу се усудити да ставим једну примедбу на ову реченицу: „Ово је циљ њихових предавања! Студенти треба да забораве на све разлике које постоје.” Навешћу један банални пример, који довољно сведочи о њиховој дрскости у релативизацији Светога Писма: „Најчешће (у тој већини се налазе и ови професори) се аутентичним посланицама, и тиме основним изворима, сматрају 7 канонских посланица: Прва Солуњанима, Прва Коринћанима, Друга Коринћанима, Филипљанима, Филимону, Галатима и Римљанима, док се остале канонске посланице које се приписују апостолу Павлу сматрају делима његових блиских ученика и сарадника, те као такве могу бити третиране само као секундарни извори за личност и теологију апостола.”[5]Исти професор се дрзнуо да на предавању о феминистичком приступу Светом Писму спекулише о рукоположењу жена у свештенички чин. Сматра да је Богословски Факултет последњих година отшколовао стручан женски кадар, и да постоје зборници радова „православних теолога” који доказују да нема „теоријских препрека”, већ само „културолошко-традиционалних”. Отворено је рекао да што се њега тиче он не види проблем у томе, узвикнувши зашто да не? Ово најбоље сведочи о изузетно критичној ситуацији на Богословском Факултету, као и о академско-екуменистичком фанатизму овог професора. О њему најбоље (најгоре) говори чињеница да је његов асистент, Драган Радић – заправо римокатолик, који је на предавањима смело проповедао да је свети апостол Петар био епископ римске цркве.

Свакако, они су се већ „прославили” чувеном „про-дарвинистичком депешом” са ПБФ-а, у којој су наметали да не постоји никакав „извештај о Стварању у Светом Писму” – те „да је дарвинизам једина и потпуно валидна научна истина.”[6]

Без Божијег страха, без стида од студената, (све)јеретички професор историје религије је по свему судећи међу најбунтовнијим револуционарима на ПБФ-у. Почев од обавезне литературе за овај предмет – па „надаље“, много тога није у складу са учењем Свете Православне Цркве. Наиме, за обавезну литературу је (за-)дата књига „Kršćanstvo i svjetske religije“, аутора Ханса Кинга, коју „предавач“ ревносно произноси, као какву Православну истину; апсолутно не намеравајући да се конфронтира са било чим написаним у истој – напротив. Од првог његовог предавања се поставља питање: „Да ли се ми налазимо на Православном богословском факултету?“ – будући да свака реченица одише (све-) екуменским (=сатанским) подвалама. За почетак, свако иоле трезвен ће поставити питање: „Зашто се на ПБФ-у за обавезну литературу задају књиге, благо речено, неправославних аутора?“ Ханс Кинг, као час римокатолик, час протестант, апсолутно није подобан аутор да би се његова писанија читала, а камоли, учила као штиво за испит. „Предавач“ је, очито, веома „квалификован“ да би могао да „произноси“ то штиво, будући да је од првог предавања показивао фрапантно непознавање Светог Писма Новог Завета, до те, и таквих, мера да је тврдио „да Исус никада и нигде за Себе није тврдио да је Месија/Христос и Син Божији, тј. Бог“; „да то што Бога Оца називамо Оцем нема везе, будући да Га можемо звати и Мајком (у смислу да је у питању „тричарија“, те да би, на конто тога, и Бога Логоса могли називати кћерком? – ако би се држали те „аналогије“); „да доктрина о Св. Тројици нема упориште у Новоме Завету, те да је у питању учење настало у 4.-5. веку“ – а на помен многих (безбројних) Стихова који га демантују у том, апсолутно бласфемичном, (анти-)учењу, обично одговара: „То је касније додавано/уметано…“ Дакле, на пример, ако му наведете стих у ком Св. Петар говори Исусу Христу „да је Син Божији“, он ће вам одговорити са: „То је додато у том и том веку у Писмо“ (алудирајући, ваљда, да се Православна Црква бавила фалсфиковањем Списа?!) Слично, ако му наведете стих из 1. Јован. 5, 7: „Јер је Троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова Тројица су Једно.“ – одговара са: „Тај стих је апсолутно, научно доказано, уметнут у 10.-11. веку (небитно је у ком, поента је да тврди да је у питању фаслификат, а не оригинални, Богом надахнути стих). Таквих примера је „мали милион“, а о томе колико благонаклоно произноси јереси из Кингове књиге, попут: „Ван Цркве има спасења (дакле, и хиндуси, муслимани, атеисти и слично се могу спасити – без Цркве)“; „Мухамед може бити и хришћански пророк“; и много других (ко жели да мучи душу може прочитати ту књигу у пдф верзији) тотално неправославних „доктрина“ не треба трошити речи, будући да их, дословно – „папагајише“. На крају-крајева, на питање једног студента: „Да ли верује у Дарвинову хипотезу еволуције?“ – потпуно ноншалантно је одговорио: „Нормално, зашто да не?“ Свакако, о проблемима везаним за сам предмет, тј. задату обавезну литературу за исти, и самог „предавача“ се може написати солидна књижица, али и ово „мало“ је сасвим довољно како би се увидело да се не ради о нечему што је у складу са Православљем, напротив, у питању је (све-)екуменска пропаганда (чак не ни на нивоу хришћанских „деноминација“, већ на нивоу свих светских религија), која гласи: „Бог је један те исти за све религије“.

Што се тиче професора Србољуба Убипариповића, довољно је (али и сувише) подсетити да је пре две године одвео студенте моје генерације у римокатоличку „цркву” Криста Краља како би присуствовали миси.[7] Када нас је на предавању обавестио да уоквиру студентских вежби треба да посетимо римокатоличку мису, како би се упознали са њеном структуром, рече нам да нећемо бити њени учесници већ само посматрачи. Но већ у следећој реченици он је демантовао себе рекавши да док они читају јеванђеље и ми треба да устанемо заједно са њима, како бисмо на тај начин показали поштовање према њима! Притом је напоменуо да тада не правимо никакву галаму нити неред! На основу којег канона васељенских или помесних Сабора он то учини? Којег од светих Отаца Цркве Православне он следоваше? Зашто Муамер Зукорлић није стојао током читања Јеванђеља у капели ПБФ-а?

Његов колега Ненад Милошевић, који у свом кабинету држи белу свећу, а на њој папску фотографију (можда се пред њом моли да његови студенти и римокатолици буду једно, као што су то Отац и Син), је задужен да оне студенте који су се потчинили њиховим методама и учењима, на завршој години основних студија одведе да приме римокатоличку хостију. Последњи пут се то догодило 14. 12. 2017. Асистент Никола Лукић је притом позивао студенте моје генерације, оне који су били у могућости, да и они присуствују миси.

„Јерес је проблем тек када почне раздирати цркву, тек када јересијарх направи раскол. До тада, шта нас брига што неко погрешно учи, проблем је једино у расколу!” Ову саблазан је изговорио професор увода у богословље. Посебно је интересантно да је ово изговорио на предавању о Првом Васељенском Сабору, рекавши да није проблем то што је Арије погрешно учио, већ што је то учење разделило цркву.У духу ових речи, он је у својим предавањима изговарао још многа учења, која су супротна са Светим Предањем. На пример:

–  Позивајући се на речи Господње: „Одступите, јер девојка није умрла, него спава“ [8](Мт.9,24), он сматра да је душа смртна.[9]

–  Говорити да је Бог један, зато што је једна суштина – то нама долази са Запада.

–  Силом Духа Светог Христос оживљава, лечи, изгони демоне.[10]

У лекцији „Првородни грех” се у пуном изражају појавила разлика између Православне Догматике и академске философије. Цитирам:

– „Ако то сведемо на послушање и непослушање – у смислу очувања заповести, а не сведемо то на једну онтолошку раван, онда се и читав Адамов живот после, као и живот нас самих, своди на послушање… Ми кажемо да Бог ништа лоше није створио објективно, ту се поставља питање ако је Адамова грешка била, што каже колега, ако је она била послушање, па Бог би опростио. Зар Бог није милостив да опрости Адаму?  Ако ми можемо једни другима опраштати грехе, зар Господ није могао да опрости тај грех?”[11]

-„Зар је било лако да Бог постане човек? Па није било лако! Зашто то није било одмах након Адамовог греха? Зар би Бог пустио да се ми „кољемо” и да се убијамо и да Он онда у једном тренутку дође и интервенише у историју?”[12] Претпостављам да је са овим ставом професор желео рећи: С обзиром да Богу није лако да постане човек, тада би у случају да је то заиста било непослушање, Бог опростио. На страну то што је Бог милостив… Али с обзиром да је Адамовом грешком покренут један онтолошки процес – процес распада читаве творевине, Бог је сада морао да се оваплоти, да страда, да би извукао човека.  Дакле, лудост се поткрепљује већом лудошћу, јерес се поткрепљује хулом.

На једном предавању је прокоментарисао Догматику преп. Јустина Ћелијског. У том коментару се уочава потреба за критичким приступом његовој Догматици. Цитирам: „Не, али код оца Јустина, он је то из неког свог доживљајног… Он то пише онако доживљајно, како би рекли, онако мало више литерарно. Али то код њега има у његовим Догматикама, где он уноси свој доживљај.” Зашто није прокоментарисао догматске ставове еп. Игњатија Мидића, његове „литерарне захвате”, његове „доживљаје” које он уноси у својим предавањима? Ти доживљаји свакако не извиру из благодати Тросунчаног Господа, већ из папистичко-екуменистичких тежњи, из религије антихристове.

Његов асистент се налази међу најтрагичнијим  личностима на овом факултету. Једно читаво предавање је посветио теми пакла, вечних мука, у коме је суптилно наметао[13] да вечних мука неће бити. До тога је дошао овим путем:„Ако је Бог љубав, и ако ће по Другом Христовом доласку Бог бити све у свему, и ако нас сада од Бога одваја простор и време, не видим на који начин ће се грешници мучити?”[14]Када му је колега поменуо да је ово контрадикторно са Јеванђелском причом о Лазару и богаташу, он му је одговорио да је Свето Писмо писано у причама, у сликама, те да морамо бити опрезни у разумевању. Његову „опрезност” у разумевању Светог Писма је посведочила чувена „депеша” са ПБФ-а (он је један од њених потписника) у којој се наметало да не постоји никаква библијска теорија стварања. Његовој дрскости нема краја. Присуствовао сам вежби на којој је релативизовао Пети Васељенски Сабор, пети стуб Премудрости, у исто време ревносно произносећи „одбрану” у „част” Оригена. Као да сам се налазио у судници, где се спроводило питање „рехабилитације” Оригена, где он се поставио као његов бранилац. Штета што неће имати ту част да га „крсти” заједно са „ванземаљцима”[15], будући да је Ориген сматрао да се грешници реинкарнирају док се не очисте, али тек у следећем свету, после овог.

Прихватајући релативизам Православља, огроман број студената релативизује и значај подвижничког живота, препуштајући се духу овога времена. Дискутовао сам са једним студентом, који се слаже са Зизјуласовим јересима. Када сам му указивао на Зизјуласове дијаметрално супротне тврдње у односу на светоотачко Богословље, он га је бранио говорећи: „Па свети Оци су грешили, апостоли су грешили, Христос је грешио, јер је био човек.” Страшно!

Баш као што је говорио преподобни Јустин Ћелијски: „БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ – „Плач, нарицање и јаук”. Ту је диктатура безбожништва безочно наметнула свој вето при избору наставника, ма да је Уставом Црква одвојена од Државе. Зато има тамо „наших” и „ваших”. Ко су „наши” а ко „ваши”? То ваљда знају: онај на врху црквене осматрачнице, и они са куле богоборачке диктатуре.”[16]Подела на „наше” и „ваше” је настављена након јавне богоборачке диктатуре, јер је следећа државна диктатура продужила „тајно” разарање свега српског.[17]

Да ли ови професори страхују пред следећим речима, изговореним на Седмом Васељенском Сабору: „Ми следимо древне законе католичанске Цркве. Ми чувамо одлуке Отаца. Оне који додају нешто учењу католичанске Цркве, или одузимају од њега, предајемо анатеми”? Анатемисање јеретика и њиховог злославља је метод којим се Црква  бори у искорењивању унутрашњих непријатеља. Тај метод је итекако познат Архијерејском Синоду, који је званично одговоран за рад ПБФ-а. Но о том  вишедеценијском проблему се ћути, он се не решава. Много већи проблем је Владика Артемије. Његово питање је било толико хитно да Београдска Патријаршија није сачекала судску пресуду пре него што су га уклонили са катедре. Та судска пресуда није ни до данас завршена, а у случају Архимандрита Симеона Виловског она га је очистила од свих лажних оптужби. Овде је неопходно напоменути да је баш Владика Артемије 2008. године доставио Архијерејском Синоду тему о јересима Игњатија Мидића које шири са кључне институције СПЦ-е, како би се то питање проследило на мајском Сабору. Представка епископа Артемија није унета у дневни рад сабора, већ је игнорисана од стране синода који утврђује дневни ред саборског заседања, очигледно по ћефу, а не како то процедура налаже.[18]

Коме одговара да се правоверни епископи насилно протерују са својих катедара, а да будући клир СПЦ-е школују академски јеретици? Зашто Архијерејски Синод ћутањем одобрава представницима јеретичких заједница да држе предавања на ПБФ-у? Свакако да је све то плод „наивног” дијалога који се дешава у оквиру светског савета цркава, у којем учествују и представници СПЦ-е. Апостолско начело „благоизволе се Духу Светоме и нама“ (Д.А. 15,28) је Београдска Патријаршија потиснула христоотпадничким „изволе се ссц-а и нама“. Али и ко зна којим још организацијама Београдска Патријаршија испуњава жеље, будући да сам на овом факултету чуо од асистента да хомосексуализам није болест.

Све горе речено навело ме је да се испишем са ПБФ-а и да приступим епархији рашко-призренској у егзилу, која једина чува неокрњеном Истину Вере и Светоотачко предање. Овим писмом Вас о томе обавештавам.

У нади да ћете разумети мој поступак срдачно Вас поздрављам и желим свако добро од Господа.

Игор Лекић,

бивши студент ПБФ-а

————————————————-

[1]Видети:http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Nema_Krsta_bez_tri_prsta/zasto_Vatikanu_smeta_Sveti_Sava.htm

[2]Како они рекоше – „Само на тај начин ће бити обезбеђена вредност и аутономија науке, која, како се у споменутој петицији с правом истиче „не сме бити затворена у оквире догме и идеологије.” Видети: http://www.novinar.de/2017/05/23/javni-apel-nekih-profesora-pbf-a.html

[3]Ср. Епископ Артемије, ОДБРАНА ОД КРИВОВЕРЈА ИГЊАТИЈА МИДИЋА, Београд, 2014, стр. 9.

[4]Преподобни Јустин Ћелијски, https://svetosavlje.org/bogocovecanski-konzervatizam-i-neki-nasi-crkveni-modernisti/

[5]Видети:https://www.scribd.com/document/223155106/Uvod-u-Novi-Zavet-Dragutinovic, стр. 29.

[6]Народна пословица каже: „Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово потврђује мисао светог апостола Павла, који је кроз следећи стих указао на почетак свих јеретика: „Говорећи да су мудри полудеше.”(Рим. 1,22)

[7]Видети: http://borbazaveru.info/content/view/9214/1/

[8]Исправно тумачење Христових речи нам нуди свети Теофилакт Охридски: „Господ је рекао да спава, зато што је за Њега, који је лако могао васкрснути девојчицу, смрт била као сан.” Видети: ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ОД МАТЕЈА, Свети Теофилакт Охридски, Манастир Високи Дечани 2004.

[9] Епископ Артемије: „У новије време (крај прошлог и почетак овога века) у животу наше Цркве, како у практичном животу (богослужења, правоживља и др.) тако и у теологији, појавиле су се многе девијације, па и отворене и очигледне заблуде (да не кажемо јереси, иако је то прави назив за многа новачења). Најизразитије, и нешто што је верни и благочестиви народ прво уочио, и против тога се спонтано (и оправдано) побунио било је учење о смртности душе.” Видети:https://svetosavlje.org/o-dusi/2/

[10]Девети Кирилов анатематизам против Несторија: „Ако неко говори да је један Господ Исус Христос био прослављен од Духа, као да се користио Његовом силом, и да је од Њега узео моћ (дејство) да побеђује нечисте духове, и да над људима савршава Божанска знамења (богознамења), нека буде проклет.” Видети: ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа-, протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић.

[11]Преподобни Јустин Ћелијски: „У првородном греху се открила суштина сваког греха уопште, начело греха, природа греха, алфа и омега греха. А суштина, било ђаволовог или људског греха, јесте: непослушност према Богу као апсолутном добру и Творцу свега доброга.” Видети: https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/39/?pismo=lat

Преподобни Јустин Ћелијски: „Заповешћу Божјом било је само забрањено јести са дрвета, и зато грех изгледа лак; али како га је великим сматрао Онај који се не може обмањивати, довољно се види из количине казне.” Видети:https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/39/?pismo=lat#_ftn18

[12]Преподобни Јустин Ћелијски: „И Спаситељ је могао доћи још у почетку, или, дошавши, могао је не бити предат Пилату; али је Он и дошао при крају времена и, када су Га тражили, рекао је: Ја сам (Јн. 18,5). Јер што год Господ чини, то је и корисно за људе; и друкчије не би требало бити. Што је корисно и потребно, о томе Он и промишља. Стога је Он и дошао, не да Му служе, него да служи (Мт. 20,28) и извршио наше спасење.” Видети: https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/14/

[13]Наравно, будући да је у питању велика саблазан, он се није осудио да изнесе своје коначно мишљење о томе. Целу причу је умотавао у теологумену, у хипотетисања, чудећи се како при свему што знамо о Богу  можемо да говоримо о вечним мукама. Усуђујем се да кажем: „То је његово убеђење!”

[14]„Питање будућег обожења свети Максим разрешава разликујући начине сједињења Бога са људима. Јер, по њему, Бог ће са светима бити сједињен по благодати, а са недостојнима мимо[без]благодати. То ће за једне (прве) бити извор вечног блаженства, а за друге извор вечног мучења.” Видети: ТАЈНА СПАСЕЊА ПО СВЕТОМ МАКСИМУ ИСПОВЕДНИКУ, ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ (РАДОСАВЉЕВИЋ), Београд 2014. Интересантно је на овом месту поменути став овог асистента поводом учења Светог Максима Исповедника. На другом предавању је рекао да целокупно учење преп. Максима Исповедника наводи на закључак да се грешници неће мучити, али свети Максим због своје смирености то није написао у експлицитном облику. Али и због тога што је знао шта се догодило Учитељима који су о томе отворено говорили. Свој јеретички став је на вештији (лукавији) начин објавио и у својој дисертацији: „Поновићу, мој став је да Св. Максим настоји да раздвоји замисли апокатастазе и свеопштег спасења, али и да је то раздвајање, с обзиром на разлоге инхерентне његовој мисли, у потпуности неодрживо.” Видети:http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/VM-disertacija.pdf, стр. 198.

[15]Овај професор се може „похвалити” још једним „орденом” зарад храбрости коју је показао својим текстом „Блиски сусрет треће врсте.” Тај текст завршава следећим речима: „Лично верујем и знам да светлост васкрсења допире до последњег „кутка” свемира који, како ствари стоје, умире од споствене величине.” Желим му да он размишља о свом духовном умирању кроз јереси, о свом отпадању од Христа, који се дешава због злоупотребе „величине” његовог ума! Лупетања ове врсте му само одузимају драгоцено време, и наравно још више га одвајају од Христа.

[16]Преподобни Јустин Ћелијски, https://istinoljublje.com/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B0%D0%B2%D0%B2%D0%B0-%D1%98%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D1%81%D0%B2-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B4%D1%83/

[17]О томе јасно говори обрачун са протојерејом-ставрофором др Димитријем Калезићем, Предрагом Миодрагом, епископом Атанасијем Ракитом, детаљније о томе видети на: http://borbazaveru.info/content/view/7493/1/

[18]Ср. Епископ Артемије, ОДБРАНА ОД КРИВОВЕРЈА ИГЊАТИЈА МИДИЋА, Београд, 2014, стр.10

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ