Кајмакчалан – капија слободе

Јесен 2016. године посвећена је обележавању ове битке. Прва етапа у пробоју Солунског фронта и у коначној победи савезника у Великом рату везује се за Кајмакчалан. Врховна команда српске војске знала је да без освајања тог врха на висини од 2525 m не може бити ни коначне победе. Због тога се ова битка убраја у највеће у целокупној српској историји, а у војним аналима остала је описана као изузетан ратнички подвиг. Искусни војни стручњаци, и савезнички и непријатељски, сматрали су овај врх неосвојивим. Доминантни природни положаји на планини Ниџи, којој припада и врх Кајмакчалан, додатно утврђени и опремљени тадашњим најмоћнијим наоружањем, које је држала бугарска војска уз помоћ Немаца, представљали су непрелазну тврђаву за повратак српске војске у отаџбину.

Тешке рововске борбе за освајање ове планинске тврђаве трајале су даноноћно целе друге половине септембра 1916. године. Најзад, у силовитом јуришу Дринска дивизија је, уз велике губитке, освојила Кајмакчалан. Жртве су и на једној и на другој стани биле огромне. Многи су остали заувек ту на прагу отаџбине. После освајања Кајмакчалана створени су услови за нову битку, познату у историји као Битка у луку Црне реке.

Зато се каже да Кајмакчалан није једна битка.

То је низ већих и мањих битака у покрету, које су трајале до краја новембра 1916. Борбе су се водиле за свако утврђење, сваки врх, готово сваки камен, после чега је тадашњи командант свих савезничких снага на Солунском фронту, француски генерал, Морис Сарај рекао:“ Срби, ви сте први отворили пут, ви сте најзад видели наше непријатеље у бекству.

Екипа Образовно научног програма РТС прошла је путевима битака од врха Кајмакчалана до Битоља и по изузетно тешком терену снимила први пут места која су до сада била незабележена. Око самог врха и данас су видљиви остаци ровова и митраљеских гнезда. Испод самог врха видљиви су остаци ровова. Ни после стотину година природа није успела да избрише трагове одсудне битке. У рововима данас цвета ендемична биљка „наталија рамонда“ непосредно изнад остатака муниције, коју кише и снегови повремено избаце на површину.

Поред лука Црне реке, ту су невероватна непријатељска утврђења дуж чувене коте 1050, које је бранила немачка 11. армија. У овим артиљеријским гнездима и данас се могу наћи остаци граната, муниција и делови војничке опреме. Имали смо истраживачку срећу да снимимо унутрашњост тих утврђења и пронађемо остатке немачке и француске муниције коју је користила српска војска.

Падине Кајмакчалана и планине Ниџе посејане су гробовима српских војника. Готово да нема цркве, црквишта где нема српског гробља. Али, гробља су и дубоко у шумама, као и појединачни гробови, или по неколико у групама. Наишли смо на једно такво гробље, где су још видљиви натписи на сачуваним надгробним споменицима. Све су то младићи од двадесетак година, који су прошли голготу повлачења, завршили војну обуку на Крфу, пребачени на Солунски фронт и остали заувек ту, у подножју Кајмакчалана.

Са екипом РТС ишао је и директни потомак ратника са Кајмакчалана, који је уједно и потомак Милунке Савић. Његова сведочанства такође, су остала трајно забележена у овом серијалу.
Кајмакчалан је још пре пуног века био инспирација многим уметницима, песницима, писцима, вајарима, сликарима.

Посебан део посвећен је и капели на самом врху поред којег је звоник са Пупиновим звоном, а испод саме коте 2525 је костурница у којој данас почивају дивови Кајмакчалана.