Поуке за учитеље, вероучитеље, родитеље и ђаке св.Јована Кронштатског – о образовању

Једнострано образовање интелекта, при недостатку образовања срца, мало помаже. Садашњи васпитни систем је недовољан. Деца одрастају код куће у рационализму и скептицизму; развој религиозног осећања и у школи је на последњем месту. Ђаци уче много штошта, док им сазнање битног недостаје. Они не упознавају ни Бога ни себе. Не знају шта су њихови греси, не познају и не признају своју духовну слабост и ништавило пред Богом. У човеку, настројеном данашњим васпитањем, влада дух сатанске гордости, надутости и самодопадања. Обратите, пре свега, пажњу на детиње срце. Настојте да истребите из тог срца коров греха и лажних порочних мисли, покварених склоности и страсти. Ненависник нашега спасења и покварена наша телесна природа не штеде ни децу. Она у себи носе клице свакога греха. Покажите деци где су опасности од греха, немојте то од њих скривати, да се не би из незнања и неразума заплела и учврстила у лошим навикама и страсним склоностима, које потом, у зрелом узрасту, доносе свој штетан плод. Штитите своју децу брижљиво од тврдоглавости и ћудљивог односа према вама; иначе, она брзо заборављају вредност ваше љубави и почињу да вас мрзе и презиру. Она рано губе искрену веру срца и кад постану пунолетна, она ће горко оптуживати, што су у младости била прекомерно напуштена. Ћудљивост и тврдоглавост су клице зла. Оне кваре срце и уништавају сву љубав. Ако децу од малих ногу не научимо вери и страху Божјем, онда се у њима развијају и јачају све могуће рђаве склоности: злоћа, тврдоглавост и самовоља, завист, гордост, лаж и тајно сладострашће. Само вера може да одржи човека на висини његовог људског достојанства. – Данас као и некад, образовање разума и срца стиче само онај, ко се повери Богу и који живи по Јеванђељу и његовим заповестима. Једино љубав и хришћанска вера су у стању да образују душу. Нека педагози ово имају у виду!“

Отац Јован покреће, такође, родитеље и васпитаче на сарадњу. „Религиозно васпитање почиње у родитељском дому; атмосфера љубави и вере у Бога чини основу фамилијарног живота. Она даје чврст морални ослонац, без којег младост најчешће застрањује.
Правом васпитању припада религиозни разговор. Родитељи треба да причају деци, на прост начин, о библијским догађајима, и да уткају у дечју душу верске истине; већ од треће године може се почети са причањем о Богу кога поштујемо, волимо и чијој вољи следимо; о Тројичном Богу, Творцу света; о стварању човека и свих створења; о греховном паду и о моралној покварености људског рода.
Дете треба што раније да стекне представу, да његови родитељи имају једног ОЦА на небу; да су они деца тог милосрдног, благонаклоног и свемоћног ОЦА. Онда треба да се говори о Исусу Христу, Сину Божјем и Спаситељу људи; из Св. писма треба пробрати оно што би дечјем срцу учинило утисак о величини и доброти Божјој. Такође, причања о животу светитеља умногоме доприносе развоју религиозног духа код деце. Најважније од свега је кад она виде како се њихови родитељи искрено моле, као и њихово учешће на богослужењима. Деца нигде тако добро не уче правилно, благодатно понашање, и праву љубав према Богу и ближњима, као у храму Божјем, где их сам Дух Свети учи. Ту она почињу да воле оно што је добро, да се склањају од искушења и постепено развијају у ваљане хришћане.“
Детету су, при том, за напредовање потребни одгој и ред. Схватање да дете ни од чега не треба одвраћати, по оцу Јовану је сасвим погрешно: то је ђавоља обмана. Шта бива од човека који се ни на шта не приморава, него се препусти свом поквареном срцу, гордом кратковидом разуму и својој пожудној страсти? Како се без владања собом може уопште кроз живот проћи?! Како је могуће да се деца не упућују на учење и молитву? Шта би од њих било? Постала би беспосличари и никоговићи; људи без савести, пуни лоших навика. Ко се у породици и школи не научи страху Божјем и честитости, тај ће једва моћи да опстане у школи живота; због свог необузданог срца такав је, како у кући тако и у јавном животу, неупотребљив.

О настави

Отац Јован држи до своје наставе врло озбиљно. Он зна да вероучитељ носи главну одговорност за морални развој ученика. Он: зна да свој задатак испуњава само онда ако му пође за руком да срца младих људи загреје за Бога. „Религија није обичан школски: предмет; ми учимо децу Речи Божјој. Да би се њима говорило о томе, и да би могло да се очекује њихов одговор, мора прво да се нежно опипају покрети њихових душа. Реч Божја је у ствари блиска дечјој души; ако се просто и искрено искаже – деца је слушају пажљиво и побожно. Она постају непажљива само онда кад учитељ говори са прикривеном досадом, или са хладним и равнодушним ситничарењем, што код њих све умртвљава. Пре свега никад не треба дозволити да Јеванђеље постане наставни уџбеник. То би ову животну књигу учинило безвредном, док она треба да служи човеку кроз цео његов живот као највреднији путовођа. Чим деца по дужности почну напамет да уче дате садржаје – све је изгубљено. Онај који поступа само по одређеној шеми, који Реч Божју издели на параграфе, ко поставља деци неразумљива питања, изазива узбуђења и за одговоре даје оцене – тај на себе узима тешку осуду и не слути, можда, шта је све тиме починио у души детета. – Плодови таквог поступања су страшни. Где ту остају разум и морал и, пре свега, вера, око које ми фарисејски ревнујемо ?“
Отац Јован радосно приступа васпитачком делу и тражи да својим ученицима дубоко утисне хришћанску животну основу. Он их учи Јеванђељу и осветљава им његове благодатне заповести. Кад предаје библијску историју, он указује на настанак Царства Божјег на земљи, а не слика им само историју Јеврејског народа. Увек, кад се обраћа ученицима, покушава да у њима пробуди љубав и послушност према Заповестима, и да им укаже на оне свете примере по којима и он у својој унутрашњости живи. За самог оца Јована Јеванђеље је завет живога Бога. Његово лице и његов глас сведоче о томе како је то Јеванђеље свето и за човеков живот неопходно. Ученици слушају и задржавају његове речи у срцу. Он поставља задатке; пита оне ученике који се сами јаве и радо награђује сваки добар одговор. Неколико минута пита и друге. Пред крај часа разговара са свима, или им чита из живота светитеља. Његово изразито читање је тако занимљиво да га сви моле за те књиге. Многа житија светих, која он сваки пут донесе, бивају одмах разграбљена и код кућа се ревносно читају другима.
Као педагог, отац Јован не практикује ни неумерену строгост, нити повређује необдарене. Он не користи ни добре оцене да би подстицао, нити пак казне да би заплашио. Озбиљан, добродушан и уверљив, он је свим ђацима био омиљен.
Отац Јован делује својим ауторитетом и на друге наставне предмете. Кад је био уведен грчки језик, он се обраћа ученицима: „Децо, знате ли који је то језик? То је онај језик којим је говорио Исус Христос и његови апостоли, на којем су написана Јеванђеља и Дела апостолска, којим су писали многи црквени Оци, као Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти и други; онај језик којим су говорили грчки оратори и философи. Из Грчке смо ми преузели нашу свету Православну веру; наша руска слова потичу из грчке азбуке; са грчког су преведене наше литургијске књиге. Зато волите и учите добро грчки језик.“
Често отац Јован храбри своје ученике: „Не дозволите да вам једноличност учења тешко пада. Корење знања је горко, али је плод сладак. Касније ћете да будете радосни кад ово, што сад учите, будете на делу примењивали. Немојте да мислите на дуго трајање школовања; све у животу тражи своје време. Ја сам 17. година учио и захвалан сам Богу да сам могао толико дуго да учим. Тако сам задобио сазнања која дају светлост моме духу, мир и животну радост. Ми не учимо узалуд, знање доноси богат плод.“
Отац Јован често говори о љубави: „Ви учите многе стране језике, то је добро. Али тражите, пре свега, да изучите језик љубави, тај живи, најизразитији језик. Без њега сви страни језици вам доносе мало добити. Зато се трудите; тражите, поред свег спољашњег знања, да узнапредујете у том унутрашњем знању срца: у нежности, смирењу, послушности и стрпљењу, саосећању и спремности да помогнете, у самосавлађивању и самоодрицању, у науци – да срце чистите од свих нечистих, неистинитих и наопаких мисли, у великодушности према људским слабостима. Ако узнапредујете у овој унутрашњој духовној науци, онда ћете и у спољашњој науци имати пун успех. Док, ако неко сабира знања а недостојно живи, тај доживљује – пре назадовање него напредовање.“
Упечатљиво говори отац Јован о молитви: „Учите да се молите. Принуђавајте себе на молитву. У почетку то пада тешко, али, уколико се више усиљавате, утолико она постаје све лакша. – Шта је то молитва? То је окренутост срца и ума Богу; то је посматрање Свемогућег, Сведоброг и Свемудрог. Молитва је разговор створа са својим Творцем, у пуном страхопоштовању, а при најболнијој свести о сопственој слабости и ништавности, при најдубљем покајању срца и чврстој одлуци да се изменимо; у поверавању свемогућој Божјој помоћи.
Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се трудите да сваку реч искреним срцем искажете. Ваше ће се срце повремено успротивити, остајаће хладно, понекад ће се страсно узбудити, или се удаљити.
Срце морате да обуздавате и да га сабрано окрећете Богу. Упућујте Господу и сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује. Са мало наших, свесрдно изговорених речи ми се наслађујемо блаженством више него при дугој туђој молитви. При свему је одлучујућа близина срца Богу. Дајте Богу ваше срце које га искрено воли, као што волите своје родитеље, добротворе и пријатеље, и осетићете блаженство те праве, чисте љубави. Бог говори: „Сине, дај ми твоје срце“, јер срце је наше средиште, да – сам човек. Ко се не моли од свег срца, тај се уопште не моли. Код молитве све зависи од искрености. Срце мора да осети истину онога што се изговара; мора жарко да чезне за оним што моли. – Моли се верно и чврсто. Изнеси своје потребе јасно, свесно и од свег срца. – Веруј при том, непоколебљиво, да Господ над тобом бди, колико си уверен да те твој отац гледа – са разликом, да те небески отац у свим покретима твога бића у потпуности прозире. – Пажљива, искрена молитва сједињује вас са Богом и испуњава Његовим даровима – истином, миром и радошћу, смирењем и љубављу.
При мољењу треба чврсто веровати у снагу молитве; треба имати поверења у то да нас испуњење молбе прати као сенка што прати наше тело. Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Мораш ли јутром рано на посао? Устани онда раније и моли се ревносно, добићеш мир, снагу и пун успех. Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже, да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег срца – спаваћеш спокојно и мирно. Гони ли те жеља твојим дневним задацима – приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што ти је на срцу успеће.“
Прост и добродушан, отац Јован придобија ученике: „Децо, учите марљиво. Трудите се пре свега око Речи Божје. Човек треба да воли Бога свим срцем, а то значи: да познаје и следи Његове заповести. Трудите се ревносно у образовању срца, усавршавајте свој карактер и задржите у срцу све што вас учимо. Избегавајте расејаност и самовољу; будите прости, поверљиви и увиђавни. Поштујте и волите ваше учитеље и покровитеље који вас у свему добром и корисном подржавају. Немојте се никад са њима изједначавати, јер то би значило самоуздизање. – Пазите на себе саме и не допустите себи да чините што је недостојно и понижавајуће. Мислите на то да је Исус Христос и данас невидљиво увек са вама. Он вас сам учи у вашој унутрашњости, само ако на то обратите пажњу. Цените и волите свако знање које вам Бог, праизвор мудрости и разума, поверава.“
Такви непосредни и срдачни разговори се упијају у памћење за цео живот. Топло и присно опхођење оца Јована, како према наставној материји тако и према својим ђацима, доносило је успех. Природно, није ишло увек и без сметњи. У животу ђака има често омашаја. Отац Јован пази на њих и где је потребно прилази у помоћ. Обично је у питању дечји инат кад пред заповешћу или претњом неће да се приклони, док се на молбу или пријатељски савет приклања. Покоји пут дође и до већег преступа, али праштајућа доброта оца Јована такве ђаке најједноставније уразумљује. Он гледа оком љубави у њихову унутрашњост и схвата одмах шта им је потребно. Он са таквом добротом и таквом озбиљношћу разговара са преступницима, да то њима до срца сеже. Они ту доброту непосредно доживљавају; они стичу утисак да Бог све види и да је страшно да се о Његове заповести огреше. Има каткад и тешких случајева, али се отац Јован и у таквим ситуацијама сналази. Некад је љутит. Његов срдит и одлучан протест даје младима да разумеју колико је оцу Јовану вредна повређена истина. Десило се једном, при његовом објашњавању Символа Вере, да му се један шеснаестогодишњак успротиви и почне жестоко да одбија такво објашњење. Настаде мртва тишина. „Безбожниче!“ – пресече га наједном отац Јован оштро, и гледаше га дуго и продорно. „Зар се не бојиш да ти Бог одузме језик ради твоје велике заблуде? – Ко је тебе створио?“ – „Родитељи“ – одговара младић тупо. – „А ко је створио цео свет?“ – Младић је ћутао. Отац Јован се обраћа целом разреду: „Молите се, децо, свом ревношћу и свом вером!“ – По завршеном часу, овај ученик је позван код оца Јована у наставничку собу. Вратио се, потом, узбуђен и сасвим измењен. Тренутак у коме је отац Јован стајао са њим као човек према човеку, у четири ока, деловао је најдубље на његову унутрашњост и привео га познању Истине.
Другима је била потребна дугорочна нега. Ако је требало да они непоправиви одлуком професорског колегиума буду искључени из школе, отац Јован се за њих заузимао, молио да се тако тешка казна одложи и јемчио за њихово поправљање. Он их је узимао под своје старање; говорио им и учио их ономе што је право. Под његовим руководством показивало се, после неколико месеци, да су такви, од изгубљених случајева, постајали употребљиви људи. Нарочито је исповест била од велике помоћи. Кроз њу је отац Јован прилазио младом човеку у часу кад највише зажели да се подигне и, кроз искрено покајање, тражи да се ослободи од свих својих слабости. Духовни лекар зна где лежи опасност по душу и лечи је кроз свој утицај и топлу молитву.
Отац Јован прашта само онолико колико треба да се опрости. Чим дође до уверења да једном покварењаку посећивање школе не користи, а друге доводи у опасност, онда се он слаже за искључење таквог: „Шта треба са непоправљивим чинити? Ради добра целе школе они мора да се одстране да би остали ученици могли да духовно здраво узрастају.“
Ђаци су видели у баћушки благонаклоног и строгог оца. Са нестрпљењем су очекивали његове часове и слушали га без шума и са пуно пажње. Код њега није било необдарених ђака. Сви они – међу њима и неки других вера – чекају оца Јована на капији и траже благослов. Многи му се обраћају због својих невоља. Он их све назива својом децом. Само у Духу Светом могу туђа деца искрено да се називају својом. Отац Јован је, у ствари, духовни отац својих ђака. Он их воли и они њега.
Ови односи се проширују и ван гимназије. Многи ученици посећују добровољно, пре школе, његове свете литургије. Они постају сведоци његове доброчине активности и његовог пожртвованог живота. Он помаже оне сиромашније међу њима и покреће их да га у љубави према ближњима – подражавају. Деца га на часу питају зашто путује у Петроград, шта тамо ради? Његова причања о моћи молитве задиру дубоко у њихова срца, дају печат њиховом гледању на живот и свет. Кад у њиховом присуству зову оца Јована у кнежевске куће, као и у земљане колибе – они са узбуђењем гледају како је он духовни отац и учитељ не само њихов него и одраслих.
Преко 30. година предаје отац Јован у Кронштатској гимназији. У августу 1889. он оставља, поред свих молби, ову дужност. Његов једноставан говор на растанку гласи: „Шта треба на растанку да вам кажем? Опростите ми! Оно што сам као ваш учитељ могао, ја сам за вас чинио. Али ми опростите за пропуштено, јер ми је повремено било тешко, чак немогуће, да моју свештеничку службу ускладим са наставничком. Мој наследник ће да буде само катихета, он ће за вас више да чини. Њему вас предајем и желим му од све душе успеха у васпитачком послу. Волите га, као што мене волите. Бог који међу нама борави, нека вас благослови.“
Ректор се топло захваљује оцу Јовану за његов учинак. Родитељи му на једној манифестацији дају признање: „Ти си нашу децу духовно изградио. Место суве науке ти си им откривао живу Божју реч. Кроз твоју пламену љубав к Богу и твоје безгранично милосрђе, ти си у твојим ученицима запалио буктињу богопознања и испунио си својим примером њихова срца страхопоштовањем, вером, поверењем и љубављу према Богу и ближњима. Многи су уживали твоје благодатно руководство, твоје опхођење је њих одушевљавало и подстицало ка добру. Сви они помињу твоју љубав, као и твоје поуке. Ми, родитељи, меримо твој утицај на основу честитог држања твојих ђака у породици и послу, где су се они умногоме добро показали. Наша захвалност нека буде молитва Богу: Нека би ти Он подарио толико духовне радости, колико си ти нама дао утехе кроз нашу доброуспелу децу.“