Прича о Дијани Будисављевић

Заборављена хероина

За име Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата, чуо је цео свет. И Ирена Сендлер, спаситељка 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир. Али, за Дијану Будисављевић, рођену Аустријанку која је из крвавих усташких логора током НДХ избавила око 12.000 беспомоћне деце – углавном српске, са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села – не зна готово нико. Знају историчари, неки преживели логораши и њени ретки потомци. Један од њих, писац Леонардо Рашица, праунук Дијане Будисављевић, јавио се ових дана „Новостима“ из Бразила, у жељи да се о Дијани, њеном раду и деци коју је спасла сазна што више људи, док прашина заборава потпуно не затрпа и њено херојско дело, али и злочин против кога је устала.

ЧИЊЕНИЦЕ Историја за Дијану каже ово: Дијана Будисављевић (рођена Обексер), удата за Србина Јулија Будисављевића, професора Медицинског факултета у Загребу, организовала је велику акцију спасавања око 12.000 деце из усташких логора смрти. Та чињеница се наводи у многим публикацијама које су се бавиле страдањем деце у НДХ. Код српских историчара, о Дијани читамо у раду Милана Кољанина, код Милана Булајића, али и Драгоја Лукића, који је уз помоћ остатака њене картотеке успео да састави досад најкомплетнији списак убијене и заточене деце у НДХ. У званичним публикацијама, као и на сајту Спомен-подручја „Јасеновац“, име Дијане Будисављевић налази се под одредницом „Спасавање деце“. – Акција коју је организовала Дијана Будисављевић, била је по свом обиму, броју учесника и броју спасене деце (више од 10.000) једна од најсложенијих и без сумње најхуманија акција такве врсте током рата, како на подручју НДХ, тако и у читавој окупираној Европи – стоји на сајту. У Хрватској, о Дијани је писала проф. Мирјана Ајдуковић са Филозофског факултета (помиње је као „утемељивача социјалног рада у Хрватској“), па историчар и теолог Јосип Колановић.

ДНЕВНИК Баш док је Колановић био на челу Хрватског државног архива, ова институција објавила је, 2003. године, „Дневник Диане Будисављевић“, потресно сведочанство о спасавању деце поткрепљено документима и фотографијама, списковима малишана и фотокопијама дела картотеке од 12.000 деце коју је Дијана уредно водила, не би ли малишанима сачувала идентитет. Из заборава је „Дневник“ – драгоцени историјски документ – изронио готово шест деценија после ослобођења и то захваљујући Дијаниној унуци, Силвији Сабо. Упркос свему томе, Дијанин херојски чин широј јавности готово је непознат. За њу никада није чуо ни највећи број деце, данас одраслих људи, који су преживели усташке логоре. Дијана Будисављевић није слављена као херој, ниједна улица, школа ни у Хрватској, ни у Босни не носе њено име. Не помиње се ни у једном уџбенику историје. О њој није написана ниједна књига нити снимљен филм, има је тек у ретким новинским текстовима… – Разлога за то има више – објашњава Милан Кољанин, из Института за савремену историју. – После рата, инсистирало се да је КПЈ све организовала, да је стајала иза свега. У ту се „шему“ није уклапала независна акција Дијане, која није била члан партије. Уз то, она је била буржујка, Аустријанка, припадала је загребачкој друштвеној елити, сарађивала и са Немцима да би спасавала децу. Сумњив је био и њен муж: како је, као Србин могао да преживи у Загребу? Таква је, нажалост, била логика због које се о Дијани сада врло мало зна. Ни Дијанин „Дневник“ објављен пре шест година, који је вођен на немачком, од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. и који представља непроцењив историјски извор, није причу о овој изузетној жени проширио даље од уских стручних кругова. Не само због тога што теме Другог светског рата више нису више у жижи интересовања, већ и зато што је штампан у само 700 примерака. Тако, рецимо, у Београду постоји – само једна копија.

АКЦИЈА А Дијанин дневник говори све. Ту читамо како је одлазила, сама или са сарадницима (међу којима су били професор Камило Бреслер, тада запослен у Министарству социјалног старања НДХ, сестра Црвеног крста Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татјана Маринић), у логоре Лобор-град, Стару Градишку, Горњу Ријеку, Сисак – па чак и у Јасеновац – и одатле „отимала“ од усташа изгладнелу и болесну децу. Баш у уводу „Дневника“, у првом од 388 записа које је Диjана уредно водила током скоро пет година даноноћне борбе да сачува животе што више малих логораша, она објашњава шта ју је навело да помаже Србима. Случајно је од рођаке сазнала да уопште постоје концентрациони логори у којима су православне жене са децом.  Јеврејска општина помаже својим члановима у концентрационим логорима. За прогоњене припаднике православе вере не постоји никаква акција помоћи – пише Диjана.„Дневник“ описује вређања, препреке, одбијене молбе, децу за коју је Диjана знала да им се ближи крај, бол мајки које су знале да морају да се одвоје од дојенчади, не би ли их спасле. Описала је и сусрете са Кватерником, Степинцем, Артуковићем, те немачким генералима, који су били много расположенији да помажу православцима од усташких власти…

КАРТОТЕКА За сву децу Дијана је педантно водила картотеку, како би им сачувала идентитет и како би, после рата, родитељи могли да пронађу малишане – објашњава Леонардо Рашица. – Али, сву документацију, и све фотографије, морала је да преда 1947. године, по наређењу Озне. Та конфискација представљала је за њу „смак света“, јер, то је значило да неће успети да неку децу врати својим правим родитељима. После рата Диjана никоме, па ни породици, није много говорила о ономе што се догађало током постојања НДХ. И касније, када се вратила у свој Инсбрук, остала је ћутљива.- Знала је да каже: „Урадила сам шта сам могла и шта је требало, и то је то.“ А можда је мислила да је могла да спаси још деце – каже Леонардо Рашица.

ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“

10. јул 1942, Стара Градишка: „Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол“ (…)

„Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Казао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора“.

ПОМЕНУТА У ВЕЛМАРКИНОМ “ЛАГУМУ“ Диану Будисављевић помиње и српска књижевница и академик Светлана Велмар-Јанковић, у свом делу „Лагум“. На 155. страни читамо: „Логор у Лоборграду у којем су затворенице Јеврејке, према сведочењу затвореница Српкиња, имале готово повлашћен положај иако су логором управљали Немци, и делатност госпође Дијане Будисављевић и њеног одбора за помоћ женама у логорима на очиглед целог Загреба и усташких власти у току године 1941. и 1942. спадају у ред оних парадокса, или боље да кажем чуда, због којих људско понашање, као и сам живот, остају највећа тајна.”

ИМЕНА ВАЖНА КАО ЖИВОТ Акција Диане Будисављевић је, без дилеме, једна од највећих хуманитарних акција током Другог светског рата, која је, нажалост, и у нашој и у светској јавности остала непозната – каже, у разговору за „Новости“, Милан Кољанин, из Института за савремену историју Србије. Дианина акција почела је првих месеци 1942, прикупљањем и слањем помоћи за српске жене и мајке у логору Горња Ријека. Прошириће се касније, када је почела велика офанзива, прво на Кордуну и Банији, а онда и на Козари.

САОСЕЋАЊЕ – Цела та операција, што се тиче хрватске стране, била је усмерена на уништење целокупног српског становништва, на једном простору где су живели само Срби – објашњава историчар Кољанин. – Немачке комисије су све радно способне мушкарце и жене упућивали на присилни рад. Остале Србе усташе су желеле да убију.  И мушкарце, и жене, и децу. Све то схватала је, средином те страшне 1942, и Диана Будисављевић, која ће – иако Аустријанка – постати вероватно највећа српска доброчинитељка у НДХ. Мајке са Козаре су убијане на најсвирепије начине. Оне „срећније“ одвођене су у радне логоре, и морале су да оставе децу. Читамо запис из Дианиног дневника, датиран 11. јула 1942, по довођењу деце из Старе Градишке у Загреб: – Коначно смо, око девет часова, стигли на Главни колодвор. Сва су моја деца још жива, али, док смо стигли до станице за дезинфекцију, троје ми их је умрло. Међу њима један већи, лепи дечачић. И у два друга вагона било је мртвих: страшна оптужба против Хитлера, који је одузео мајке; против усташа, који желе да униште децу једног народа – пише Диjана. Захваљујући интервенцији немачких војних власти, Диjана је добила усмену дозволу да помогне колико може. – Занимљиво је да је она ту подршку немачких представника, на челу са Фон Коцијаном, добила тако што је апеловала на њихову војничку част. Тада је у Вермахту постојао кодекс витешког војника, који не убија цивиле, већ их спасава – прича Милан Кољанин.

СТЕПИНАЦ Храбра, крхка жена, сама је улазила у логоре. Чак и у Јасеновац, који је – као логор смрти – био потпуно затворен, чак и за Немце. Имала је срећу да су усташе, па и Макс Лубурић, морали да прихвате оно што им Немачка говори. – Диjана, господин Камило Бреслер и остали сарадници вадили су децу из логора колико су могли, и смештали их на неколико места: у Завод за глувонеме, у Јеронимску дворану, у Јастребарско – наводи историчар. – Децу би, када је то било могуће, излечили, обукли, па је следећи корак био да се нађу породице које ће их прихватити. Рад Диjане Будисављевић био је, од самог почетка, противан вољи усташких власти. – Сада из тога у Хрватској покушавају да извуку неки политички капитал. Али, да није било њене иницијативе, до спасавања деце не би ни дошло – јасан је Милан Кољанин. – Око прихватилишта је њен тим имао много муке, и опструкцију Римокатоличке цркве и Степинца. Ма колико се данас истиче улога Степинца и „Каритаса“ у спасавању деце, он је, на неки начин, био присиљен од круга око Диjане да се укључи у ту акцију. Можда и мимо своје воље.

О Диjанином првом сусрету са Алојзијем Степинцем читамо на 54. и 55. страници њеног дневника: – Одлазим код надбискупа. Врло је суздржан. Не жели да се заинтересује. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана једне Јеврејке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи да остане у стану, а сад је, упркос томе, намерава избацити из стана. Кажем му да сам дошла да тражим да спасе један народ, а он ми прича о неком стану. Онда је почео да критикује Немце, нацизам, Хитлера, да су они свему криви.

Два дана касније, Диjана је поново код надбискупа: – Обавештава нас да је имао састанак с министром социјалног старања и да ће се обојица у великој мери заузети за спас депортоване деце. Надбискуп ће за децу учинити све што је у његовој моћи. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима која смо добили. (Али, нису се остварила.)

ЗАБОРАВ У картотеци је вођено око 12.000 деце, мада нису сва успела да преживе. Део је дат на „посвајање“ хрватским породицама. Иако је било фамилија које су после рата „Фрању“ или „Јозу“ рекле да је, у ствари, „Симо“, неке нису. Милан Кољанин претпоставља да у Хрватској и даље живи на стотине људи који су изгубили свој идентитет и постали Хрвати, иако су рођени у српским породицама. – Диjани јесте било најважније да деца преживе, али и да сачувају свој идентитет. Баш ту долази жалосна епизода са одузимањем картотека – прича наш саговорник. – Морала је све, под притиском Озне, да преда Министарству социјалног старања, иако би било логично да баш она настави тај рад после рата. Не само да га није наставила, већ је њено велико дело после рата скрајнуто. Део је, чак, приписан другима. Њен стан је претресан, прислушкивани су јој разговори, искључиван телефон… Диjану су, тако, шиканирали и током рата и после ослобођења. Није ваљала ни усташама ни комунистима. – Улога Камила Бреслера и неких других људи, која јесте била значајна, истакнута је касније у први план, јер су били повезани са КПЈ – наводи Кољанин. – А Диjана је сматрала да то није питање ни нације ни партије, него људскости.

ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“

22. октобар 1942. „Одмах сам позвана код директора Завода за глувонеме. Чим су деца изашла из аутобуса, нису чекала да их неко понесе, већ су великом брзином сама, на рукама и ногама, пузала уз степенице. Нисам то разумела док нисам приметила да, кад стигну у собу, нестаје смех с њихових лица, и готово сва почињу углас да плачу. Испоставило се да су се дечица надала да их водимо њиховим мајкама.“

АРХИВ Диана је водила прецизну картотеку и настојала је да свако од те деце има име. За кога то није знала, описивала је неки знак на телу, било шта по чему може да води то дете, с надом да су му родитељи живи и да ће једног дана моћи да га нађу и препознају. Део документације се налази код њене унуке Силвије Сабо, други је у Хрватском повијесном музеју, док су копије картотека углавном у Хрватском државном архиву. – Постоји могућност да су оригинали уништени – опомиње Милан Кољанин.

Бригита Кнежевић

САЧУВАЛА МИ ЖИВОТ И ИМЕ И ја сам једно од те деце, око чијег врата је Диjана Будисављевић обесила картицу са именом, и извукла ме из усташког логора. Имала сам само две године, и не сећам се много чега, али сам успела да сазнам коме дугујем живот – каже нам, на самом почетку разговора, Бригита Кнежевић, председница Удружења заточеника логора НДХ 1941-1945. У стану ове крепке даме на Врачару пребирамо по албумима фотографија, али и успоменама, у којима значајно место има баш Диjана Будисављевић, Аустријанка која је од смрти избавила најмање 12.000 српске деце.

КОЗАРА – Радује ме што неко коначно о њој пише и говори. То је најмање што можемо да урадимо за ту велику жену – објашњава Бригита. – Рођена сам у селу Међувође, код Козарске Дубице, 1940. године. Када је била офанзива на Козару, сви моји су сатерани у логоре. На путу до тамо, убили су ми деду: изашао је из вагона, тражио да нахране децу, а онда су му брутално пуцали у главу. Одвојили су ме и од мајке и одвели у Стару Градишку. Из злогласног логора Бригиту је ускоро спасла Диjана Будисављевић, заједно са двоје својих најближих сарадника: сестром из Црвеног крста Драгицом Хабазин и господином Камилом Бреслером, из тадашњег Министарства удружбе. Тај део – спасавање деце из Старе Градишке и њихов транспорт до Загреба – један је од најпотреснијих описа у „Дневнику Диане Будисављевић“. Можда је, онда, и боље што се Бригита Кнежевић тога и не сећа… – Када су вагони пуни деце пристигли, сестре Црвеног крста одвеле су ме у Завод за глувонеме, где је већ тада било на десетине малишана. Није се беба предуго задржала у Заводу за глувонеме. На срећу, јер услови нису били превише добри: по петоро деце лежало је у једном кревету, гола и боса, владале су заразне болести, није било хране, витамина ни млека. И то је, ипак, било боље од логора...

„МАЈО, УЗМИ МЕ“ Тих дана је у загребачким новинама изашао оглас – позивали су се брачни парови да усвајају децу из тих привремених смештаја, да их васпитавају „у хрватском духу“. У Завод, где су жене буквално превртале децу када су их бирале, једног дана је дошла госпођа Даница Фистрић, из угледне загребачке породице. Кренула је да усвоји једно мушко дете. – Али, ја сам допузила до ње, јер нисам ни на ноге могла, и назвала сам је „мајо“, како смо ми на Козари говорили за мајку – отрже се јецај Бригити. – Она ме је узела, и од тада се нисмо раздвајале. Захваљујући породици Фистрић, Бригита је остатак рата провела безбрижно. Све до седме године није ни сањала да је усвојена. Ретка сећања на логоре су ишчилела – остао је само подсвесни страх од пуцњева и експлозија. Потрудила се и Даница да њена ћеркица заборави на страхоте које је доживела. Нови преокрет догодиће се тек када је Бригита пошла у школу. – Другарица из одељења једног дана ми је рекла: „Шта се ти правиш важна, то није твоја мама. Ти си из Босне.“ То се, једноставно, у комшилуку није могло сакрити. Следећег лета, на железничкој станици, једна жена је потрчала према мени и повикала: „Ево мог детета!“ Неколико дана касније појавила се и на вратима наше куће, тврдила да сам ја њена ћерка. Цела прича је дошла до суда, где се испоставило да то није истина. Бригитина помајка Даница ускоро се развела, па је суд одлучио да је смести у интернат. Тада већ 18-годишњакиња, одлучила је да се осамостали, и преселила се у Београд. Није никада, наравно, заборавила породицу Фистрић. Све до 1978, када јој се син разболео, а доктор питао за генетику, Бригита није потражила своју праву фамилију. Учинила је то тада, уз помоћ Драгоја Лукића и новинара „Арене“ Марина Цурла.

ПОТРАГА – Нашли су ми фамилију на Козари, моје три сестре и брата. Тада сам сазнала да сам се презивала Бундало. Отац и три стрица стрељани су на Старом сајмишту. Ни мајку Милицу никада нисам упознала. Умрла је 1964. Никада се није помирила с тим да нисам жива. Сестре су ми много причале о томе како је било када су ме одвајали од ње… Али, ето, судбина је хтела да мајка за мене остане имагинарна личност. Знате, ја сам имала срећу да сазнам ко сам. Многи малишани које је Диjана Будисављевић спасла никада нису сазнали да су рођени у српским породицама. Има их, сигурно, и у Загребу…

Враћа нас, тако, Бригита на почетак приче, о храброј Аустријанки. – Она је све радила сама, а морала је да стрепи и од Немаца и Хрвата. Све је успевала на своје везе, плаћала својим средствима. Цео стан је претворила у добротворну установу. Највише због политике, о Диjани се данас и не зна много. Сећање на њу углавном чувају логораши. – Ако је Шиндлер постао толико познат, зашто један такав подвиг, утолико већи што је Диана помагала беспомоћној деци, да остане непознат. То је велика неправда и према њој, и према господину Бреслеру, и према Драгици Хабазин. Било би лепо да, у знак захвалности, назовемо неку улицу по њој.

“ХРВАТСКИ ДУХ” Породица Фистрић, Бригита је расла окружена љубављу. Док гледамо фотографију снимљену негде 1944, објашњава нам да нико није ни помишљао да је васпитава у „хрватском духу“. Кроз осмех каже да ју је помајка научила „Химну Светом Сави“ много раније него што је она у Србији смела да се пева и да је Даница, као јако лепо дете, једном у Сиску предала цвеће краљу Александру…

ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“

19. октобар 1943. “Одлучила сам направити нови попис деце за коју не знамо где се налазе, и то према абецедном реду имена мајке. Надамо се да ћемо тако идентификовати још неку безимену децу. У картотеци имамо много деце за коју само пише да су преузета из логора и онда опет много деце која су колонизирана (удомљена у хрватске породице, прим. В. Н.), а за коју се не зна одакле су.”

9. април 1944. ”Након ручка су поново дошле жене које су биле код мене 7. априла. Дала сам им писмене препоруке за свештеника у општинама где су им колонизирана деца. Како су ме деца касније обавестила (жене су биле неписмене), оба хранитеља су прихватила и мајке. Тако је успело сједињење мајке с њиховом децом.“

ЛИКА Животни пут је Бригиту Фистрић вратио надомак њене Козаре – удала се за Личанина. – Лика је поднебље веома слично оном одакле сам ја. Зато ми је пријала, мада тада нисам знала зашто се осећам добро ту – прича Бригита. – Једном сам, сећам се, у поодмаклој трудноћи, тамо налетела на Цигане чергаре. Једна стара Циганка тражила је да ми гледа у длан. Рекла ми је: „Чудно си ти створење“, и питала ме одакле сам. Ја сам је само гледала. „Али, бићеш срећна“, додала је.

Гојко Кнежевић

ПРЕЖИВЕО ПАКАО ЈАСЕНОВЦА Пут страдања, а потом и избављење Гојка Кнежевића, тада малог логораша који је успео да преживи пакао Старе Градишке, Јасеновца и Јастребарског, у потпуности се поклапа са спасилачким акцијама Диане Будисављевић. Иако то и не зна, Гојко је, вероватно, једно од хиљаде деце које је захваљујући њој спасено од сигурне смрти у логорима. У трошној и скученој канцеларији Удружења логораша Другог светског рата у Бањалуци, чији је председник, Гојко нам признаје да није чуо за Диану Будисављевић, али јесте “за неку жену која је спасла много деце од смрти у логорима”. И ето, опет: Дианино име толико је потиснуто да се за њу не зна чак ни међу преживелим логорашима са Козаре!

СВИРЕПОСТ Потресна траса Гојковог страдања води од Старе Градишке, где су га усташе, као осмогодишњака, транспортовале у лето 1942. године из збега на Козари, па преко Јасеновца, где, у организацији Диане Будисављевић, први пут интервенише Црвени крст. Из Јасеновца долази у Сисак, где распоређују мале логораше, а потом га невољни пут води до “кужне” болнице у Загребу, па све до Јастребарског. Одатле га у јесен 1944. године одводе у Завод за глувонему децу у Загреб, где ће га коначно спасти једна друга жена. Кроз читаву судбину тада тек дечарца, попут невидљиве нити – а да тога никада није постао свестан – провлачи се име Диане Будисављевић, која је водила већину акција спасавања из побројаних логора. На једном од сачуваних докумената из Хрватског државног архива гледамо списак деце одведене из Сиска у Загреб те 1942. Гојковог имена ни на јединој страни нема, али ту су друга деца из његовог села, Кнежице… – Мајку Јованку су заклали на моје очи у Јасеновцу, а изгубио сам и деветоро браће и сестара. Сви су побијени у логорима. Једини ја, ето, преживех – каже Гојко, као да се јада. – Усташе су уживале у отимању деце од мајки, па су тако моју тек рођену, двомесечну сестрицу отели од мајке. Моја мама, крупна и јака жена, Козарчанка, у рвању са усташама, четворицу пообара у блато, а остале усташе, које су посматрале, искидали су се од смеха, како их једна жена побаца около као снопље. Понижени, извадили су ножеве, ухватили је и одсекли јој дојку. Мајка је изгубила свест, и тада су је заклали. Сестрицу су само бацили увис и дочекали на нож.

СПАСЕЊЕ Дечак је био у групи логораша који су све то посматрали. Један од старијих руком је затворио уста, да не јаукне за мајком и сестром, да се не ода и буде следећи под усташким ножем. Преживело је козарачко дете и одвођење на стрељање, и многа друга мучења и болести у логорима, али ће се до краја живота сећати дана када је спасен и свог анђела-спасиоца. – Било је то у јесен 1944. године, када су нас, групу деце, поново одвели у Завод за глувонему децу. Павелић је дозволио да Загрепчани узимају децу под условом да им промене име, да их васпитавају у духу хрватства и усташтва, те да затру сваки траг порекла тој деци – прича Гојко.

Бланка Новаковић је била загребачка интелектуалка, женевски студент, богаташица, отац јој је био сенатор, грађевински предузетник, а била је удата за Стјепана Новаковића грађевинског инжењера. – Ако постоји анђео, то је била она. Када је чула за тај логор-прихватилиште деце, она је одмах узела седморо српске деце – прича Гојко. – Када је дошла до мене, ја сам био на самрти са неких петнаестак разних болести: дифтерија, дизентерија, упала плућа, упала поребрице, рахитис, глисте, уши… На глави је имала мараму, и ја сам у оној агонији, како ју је обасјало сунце, помислио да је моја мама и повикао сам: “Мама, води ме одавде!” То јој је, ваљда, осим хуманих, побудило и мајчинске осећаје, јер није имала своје деце, узела ме у наручје и понела према капији.

НОВИ ДОМ А на капији – последња препрека. – Усташа ме пита: “Хоћеш да идеш са овом тетом?” Ја тада мало долазим себи из оног бунила, гледам у усташу, па у њу и кажем: “Нећу!” А тај усташа одмах дочека: “Ма милостива, мали има право, док дођете до куће он ће умрети”. Она се изненадила па ме пита: “А синко, зашто нећеш?” Ја гледам у њу, видим нека доброта, нежност исијава јој из очију, па кажем: “Хоћу, али да узмеш и мог пријатеља Бошка”. А тај Бошко је био здрав дечак, родом са Кордуна, који је пола своје хране делио са мном, онако изнемоглим. Тог дана Бланка је осим седморо раније узете деце, спасла и Гојка и Бошка. Све је удомила код пријатеља, а Гојка је узела себи. Опоравила га од болести и после школовала под именом Војко Новаковић.

Гојка је 1949. године пронашао отац-партизан, који је тражио фамилију изгубљену у рату. Када је преминуо поочим Стјепан, 1954, Гојко је напустио Загреб и отишао на даље школовање у Техничку школу у Београду. Бланка је умрла три године касније. До краја живота посећивала је Гојка док је био на школовању у Београду.

ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“

4. август 1942, Јасеновац “Прошла сам кроз читав логор и говорила женама да ћу преузети децу. Било је много тешко болесних жена и деце. Лежали су на земљи. Желе да ми предају много деце која су тешко болесна, чудновато плава у лицу. Кажем да не смем да доведем тешко болесну децу. Знам да у Загребу нема могућности за смештај. Не можемо да их сместимо у установе са здравом децом, јер ће нам сва умрети. Било је страшно што нисам мајкама, у њиховом очају, могла помоћи. (…)

Пожуривала сам полазак, знајући да ме нестрпљиво очекују. Напунили смо 15 кола с децом и послали их на колодвор. Као и претходног дана, упозоравам веће дечаке да се приликом вожње кроз логор сагну и буду потпуно тихи. Јако се бојим да ће ми опет дечаке задржати, ако буду сматрали да су старији од 14 година. (…)

Био је то напоран дан, пун стравичних утисака, јада и очаја, утисака који су ме дуго прогонили и те жалосне спознаје су вероватно биле узрок мом дуготрајном поболевању. Полазимо око 23 часа, с 1.200 деце. Имала сам дојенчад коју сам опет пажљиво покрила белим омотним папиром, јер ноћ је била хладна.”

ЦИСТЕРНА У Логор су нам довозили цистерну за воду која је са стражње стране имала врата. Усташе су нам говориле: “Хајте, децо, водимо вас мамама и татама кући”. Деца нагрну у цистерну, то је цика, вриска. Ја се нисам гурао јер су ми маму већ заклали, а за оца сам знао да је у партизанима. Кад напуне цистерну децом, затворе је, негде успут пусте гас и подаве их, па се врате по још деце – сведочи Гојко.

ДУМБОВИЋ У Прилогу “Дневника” међу документима су и транспортне листе деце из логора Сисак у јесен 1942, када је Гојко Кнежевић, скупа са стотинама козарачке деце, и пребачен у Загреб. Евиденцију деце која су стизала у Сисак радио је Анте Думбовић, учитељ и близак Дианин сарадник. Он је, вероватно, и помогао да се сачува Гојков идентитет.

Диана Будисављевић са супругом 1976. године

СУДБИНЕ НЕСТАЛЕ У АРХИВАМА Заоставштина Диане Будисављевић – њени дневнички записи, дописи, фотографије малених логораша које је спасла, писма људи који су тражили своју децу, али и оно највредније: картотеке и спискови малишана, брижљиво чувани и преписивани, да би се деци сачували име и вера – налази се раштркана на више места у Загребу.

Један део те непроцењиво вредне грађе, и то онај који је Диана морала да преда новим властима, нестао је, можда и уништен, после Другог светског рата (или почетком последњих сукоба), када су Озна и ново Министарство социјалног старања преузели бригу о документима. Баш зато, многи родитељи нису пронашли своје најмилије, за којима су чезнули у суровим усташким и немачким логорима, и многа деца нису сазнала да су прве године живота провела у усташким логорима. Ти су малишани одрасли у Загребу или околним местима, подигнути као Хрвати, без икаквог сећања на колевке и куће на Кордуну, Козари, у славонским селима. Процењује се да таквих и данас живи – на стотине.

КАРТОТЕКА У Хрватском државном архиву, који је 2003. штампао „Дневник Диане Будисављевић“, за „Новости“ кажу да та установа још није добила целокупни фонд племените Аустријанке. Само мањи део је скениран за потребе објављивања књиге. Остатак се, сазнајемо, налази у једној соби у стану Силвије Сабо, унуке Диане Будисављевић, која је и превела дневник. – „Дневник“, за који се сазнало током осамдесетих година прошлог века, јесте штампан као наше издање, али га нисмо добили у оригиналу – говори Рајка Бућин, начелница Одсека за новије архивско градиво у Хрватском државном архиву. – Силвија Сабо, која је саставила и сажетак на немачком, задржала је документе које је сачувала госпођа Будисављевић. Али, не и картотеку деце коју је она све време водила, јер јој је Озна одузела 1945, како Диана то и наводи у „Дневнику“.

Велелепну зграду Хрватског државног архива на Марулићевом тргу у Загребу, већ деценијама походе бивши логораши и њихови потомци, у жељи да сазнају нешто више о свом пореклу, да погледају има ли их у картотекама које је Диана Будисављевић, заједно са сарадницима, у тајности преписивала до дубоко у ноћ током четири ратне године.

У 48 фиока у Архиву налази се фонд Министарства удружбе НДХ, на којем је радио први Дианин сарадник, Камило Бреслер. – Картотека обухвата децу која су остала без родитељског старања из било ког разлога, и пре и после акције Диане Будисављевић – објашњава Рајка Бућин. – Картице из раздобља НДХ писане су рукописом на штампаним обрасцима и разликују се, обликом и форматом, од послератних. Рубрике су: презиме и име детета, када је и где рођено, које је вере, ко га је и одакле довео, где је и када смештено. Уписани су и подаци о деци која су предата родитељима, као и о умрлој деци.

У фонду су сачуване неке евиденције дечјих домова и сродних институција у које су деца била смештена током акције Диане Будисављевић, попут Завода за глувонему децу из 1942. и 1943. Из њих се јасно види да су тамо била збринута деца српског порекла.